Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ

Go­di­ne 1493/1494 Đur­će Cr­no­je­vić, go­spo­dar Cr­ne Go­re, do­ba­vio je iz Ve­ne­ci­je, iz Mle­ta­ka štam­pa­ri­ju (otu­da mu i lju­ba Iza­be­ta, Je­li­sa­ve­ta, knje­gi­nja cr­no­gor­ska bi­ja­še – pa­ra­fra­za po Đ. Jak­ši­ću i V. Pu­šo­nji­ću). Na njoj su ve­li­čan­stve­ni mo­nah Ma­ka­ri­je i po­moć­nik mu Pa­ho­mi­je pe­ča­ta­li pr­ve ći­ri­lič­ne sla­ve­no-serb­ske cer­kov­ne knji­ge: Ok­to­ih i Psal­tir.
Ta­ko go­spo­dar Đur­će i mo­na­si za­sno­va­še lu­ku slo­ven­ske srp­ske kul­tu­re i pi­sme­no­sti u ma­le­noj Čar­noj Go­ri. Ubr­zo aga­ri­jan­ski mrak uga­si pla­men, ali iskra osta­de da se po­no­vo istin­ski raz­go­ri kad na sto­li­cu pod­lov­ćen­ske Cr­ne Go­re stu­pi­še vla­di­ke iz sve­to­rod­ne ku­će Pe­tro­vi­ća – Nje­go­ša.
Ka­da se ta no­va, pe­tro­vić­ka, nje­go­šev­ska, sla­ve­no-serb­ska, ma­la, is­kro­no­sna Cr­na Go­ra pred­sta­vi­la ve­li­kom slo­ven­skom svi­je­tu, ka­da je to on nju spo­znao, ka­da je ona u nje­mu spo­zna­la se­be sa­mu?
Isto­ri­o­gra­fi i sve­u­kup­ni is­tra­ži­va­či, po svoj pri­li­ci, sla­žu se da se od­go­vor na na­še pi­ta­nje na­la­zi u vre­me­nu i ak­tiv­no­sti­ma ru­skog im­pe­ra­to­ra Pe­tra Pr­vog Ve­li­kog (1682–1725). Pre­ma po­da­ci­ma ko­je nam da­je Du­šan Mar­ti­no­vić, ve­li­ka Ru­si­ja Pe­tra Ve­li­kog pr­va zna­čaj­na sa­zna­nja o Cr­noj Go­ri do­bi­la je od svog zna­me­ni­tog di­plo­ma­te Pe­tra An­dre­je­vi­ča Tol­sto­ja, ta­da­njeg ru­skog kon­zu­la u Tur­skoj, i to po­sred­stvom, ka­sni­je ču­ve­nog ru­skog ad­mi­ra­la Ma­ti­je Zma­je­vi­ća, ro­dom iz Pe­ra­sta. „Tol­stoj se sa Zma­je­vi­ćem upo­znao još 1698. go­di­ne, ka­da je po na­lo­gu Pe­tra Ve­li­kog, ra­di upo­zna­va­nja ju­žno­slo­ven­skih ze­ma­lja, bio nje­gov gost u Pe­ra­stu.” Na­kon to­ga sli­je­di ču­ve­na gra­ma­ta upu­će­na od Pe­tra Ve­li­kog pr­vom cr­no­gor­skom vla­di­ci iz ku­će Pe­tro­vi­ća, Da­ni­lu Šćep­če­vu Pe­tro­vi­ću (1697–1735). U gra­ma­ti-pi­smu, ma­ni­fe­stu, ape­lu – ko­ju su uz pre­po­ru­ke Du­brov­ča­ni­na gro­fa Sa­ve Vla­di­sla­vi­ća Ra­gu­zin­skog, u Cr­nu Go­ru do­ni­je­li Ivan Lu­ka­čev (po Mar­ti­no­vi­ću) Pod­go­ri­ča­nin, Lu­ka­če vić (po Ja­go­šu Jo­va­no­vi­ću) i her­ce­go­vač­ki tr­go­vac, po­tom ru­ski pu­kov­nik i grof Mi­ha­i­lo An­dre­je­vić Mi­lo­ra­do­vić. Osnov­na po­ru­ka gra­ma­te bi­la je po­ziv na bor­bu za slo­bo­du, na ot­por tur­skom osva­ja­štvu i tir­jan­stvu. So­bi­ti­je je da­ti­ra­no 3/13. mar­ta 1711. go­di­ne. „Na vi­jest o do­la­sku ru­skih emi­sa­ra po­hr­li­li su u Cr­nu Go­ru gla­va­ri su­sjed­nih kuč­kih (pre­ci Mar­ka Mi­lja­no­va – pr. P. P.) i her­ce­go­vač­kih ple­me­na. Mo­že se re­ći da su ta­da Cr­na Go­ra, Br­da i Her­ce­go­vi­na po­no­vo upo­zna­li moć­nu za­štit­ni­cu slo­ven­skih, po­seb­no pra­vo­slav­nih na­ro­da, Ru­si­ju. Kon­kret­na po­zi­tiv­na po­sle­di­ca da­tih zbi­va­nja je­ste pr­vo istu­pa­nje po­me­nu­tih na­ših kra­je­va na me­đu­na­rod­nu sce­nu i naj­kon­kret­ni­je ču­ve­na bit­ka na Ca­re­vom La­zu 17/29. ju­la 1712. go­di­ne, na pra­znik Og­nje­ne Ma­ri­je. Autor ovih re­do­va tu bit­ku sma­tra stvar­nim po­čet­kom mo­der­ne cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti i o to­me je i jav­no ka­zi­vao 27. 2. 1998, tj. po­vo­dom pred­sta­vlja­nja dje­la Sa­va Dra­go­je­vi­ća. Bit­ke na Mar­ti­ni­ći­ma i Kru­si­ma 1796. go­di­ne su­štin­ski su na­sta­vak pret­hod­nog, a bit­ke na Vuč­jem Do­lu, Me­du­nu, Fun­di­ni, Do­lja­ni­ma i dr. 1876. god, pu­ni su za­vr­šni čin ob­li­ko­va­nja Cr­ne Go­re. „Mi­tro­po­lit Da­ni­lo je utro put ko­jim će ići nje­go­vi na­sljed­ni­ci, ta­ko da „cr­no­gor­ski vla­da­ri – mi­tro­po­li­ti: Sa­va (1700–1781), Va­si­li­je (1709–1766), Pe­tar I (1747–1830), Pe­tar II (1813–1851) i knjaz-kralj Ni­ko­la I (1841–1921) u svo­joj spolj­noj po­li­ti­ci osla­nja­li su se na jed­no­ple­me­nu i jed­no­vjer­nu Ru­si­ju.” Autor da­tog ci­ta­ta ne spo­mi­nje u kon­tek­stu knja­za Da­ni­la, pr­vog svje­tov­nog go­spo­da­ra pod­lov­ćen­ske Cr­ne Go­re – če­šće je bio na­klo­njen za­pad­nim ve­li­ko­si­la­ma, po­seb­no Fran­cu­skoj. Na­u­ka da is­tra­ži ko­li­ko je ta­ko na­gli za­o­kret do­pri­nio nje­go­voj ne­po­pu­lar­no­sti me­đu Cr­no­gor­ci­ma. (Vri­jed­no je ov­dje da­ti po­dat­ke: Bit­ke na Or­lje­vu – Ku­či, tzv. Ma­lo Or­lje­vo bi­la je već 1688. g, a Ve­lje Or­lje­vo, po­lom Tu­ra­ka, go­di­na je 1738.)
Upra­vo si­tu­i­ra­na isto­ri­o­graf­ska ka­zi­va­nja, či­ji smo kra­tak i re­du­ko­van si­že ov­dje iz­lo­ži­li, u na­uč­noj jav­no­sti je do­bro po­znat, uz ne­ke no­vo­u­sta­no­vlje­ne di­le­me. I ši­ra jav­nost o ovo­me je po­pri­lič­no in­for­mi­sa­na, ali je pri­ča bi­la da­ka­ko nu­žna da bi se ade­kvat­no shva­ti­lo u ka­kvoj je isto­rij­skoj, et­nič­koj, etič­koj i ukup­noj du­hov­noj kli­mi na­stao, iz­ra­stao, raz­vi­jao se i sa­zri­je­vao je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih srp­sko-cr­no­gor­skih ko­ri­fe­ja, voj­vo­da, eti­čar i knji­žev­nik Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić.
(Na­sta­vi­će se)