PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj

„Mo­lim ti se Bo­že, ne­ka sa­da po­zo­ve te­le­fo­nom. Dra­gi Bo­že, ne­ka me sa­da po­zo­ve. Ni­šta dru­go ne­ću tra­ži­ti od Te­be, stvar­no ne­ću. Ne tra­žim mno­go, za te­be je to ta­ko ma­la stvar. Sa­mo ne­ka mi te­le­fo­ni­ra. Mo­lim te, Bo­že, mo­lim te, mo­lim te. Bro­ja­ću do pet sto­ti­na po pet. Uči­ni­ću to sa­svim po­la­ko i sa­svim po­šte­no. Ako mi do ta­da ne bu­de te­le­fo­ni­rao, ja ću se ja­vi­ti nje­mu. Ho­ću, Oh, mo­lim Te, dra­gi Bo­že, dra­gi lju­ba­zni Bo­že, moj bla­go­slo­ve­ni Oče na ne­bu, ne­ka me pre to­ga po­zo­ve. Mo­lim te Bo­že, mo­lim Te. Pet, de­set, pet­na­est... dva­de­set, dva­de­set pet, tri­de­set... tri­de­set pet“ – od­lo­mak je iz pri­če „Te­le­fon­ski po­ziv“ ame­rič­ke knji­žev­ni­ce Do­ro­ti Par­ker.
Do­ro­ti Par­ker pi­sa­la je o bes­po­moć­no­sti že­na, o nji­ho­voj ne­u­ta­ži­voj po­tre­bi za lju­ba­vlju kao jed­nom naj­va­žni­jem ži­vot­nom smi­slu, o tu­zi na­pu­šte­nih, osta­vlja­nih i za­bo­ra­vlje­nih že­na ko­je po­no­r­nu bol pri­kri­va­ju pri­vi­dom osmje­ha.
Svi­jet že­na ko­ji se kon­sti­tu­i­sao u nje­nim dje­li­ma pri­pa­da na­pu­šte­nom ostr­vu bo­la, tu­ge i va­pa­ja, ostr­vu pla­ča u mo­ru bez­na­đa i te­škog oča­ja, u žen­skom va­zda­šnjem leb­dje­nju nad sa­mom so­bom i u se­bi ne­spo­sob­noj da se oslo­ni na vla­sti­te sna­ge, već gr­če­vi­to se hva­ta­ju­ći za oslo­nac sta­bil­no­sti ko­ji pru­ža mu­ška ru­ka.
Do­ro­ti Par­ker do­đe­na je 1893. go­di­ne kao Do­ro­ti Rot­šild. Od­ra­sla je u Nju­jo­r­ku gdje je po­ha­đa­la ka­to­lič­ku ško­lu. Ra­no je na­pu­sti­la i ško­lu i po­ro­di­cu i sa de­vet­na­est go­di­na do­bi­ja po­sao u mod­nom ča­spi­su „Vog“. Već idu­će go­di­ne po­sta­je glav­ni ured­nik no­vo­po­kre­nu­tog ča­so­pi­sa „Ve­ni­ti Fer“, u ko­me pi­še po­zo­ri­šnu kri­ti­ku. Sre­di­nom dva­de­se­tih go­di­na dvad­e­se­tog vi­je­ka po­sta­je je­dan od onih pi­sa­ca ko­ji su for­mi­ra­li du­hov­ni ka­rak­ter Nju­jor­ka. Uz Se­lin­dže­ra, So­mer­se­ta Mo­ma, O Ha­ru, ob­ja­vlju­je krat­ke pri­če a nje­na zbri­ka po­e­zi­je „Do­volj­no ko­nop­ca“ po­sta­je best­se­ler, kao i zbir­ka „Pi­štolj su­mra­ka“.
Knji­žev­nu ka­ri­je­ru na­sta­vlja pje­snič­kim knji­ga­ma „Smrt ili po­re­zi“, „Ne ta­ko du­bo­ko kao bu­nar“ i gor­ko-slat­kim pri­ča­ma ko­je ob­ja­vlju­je u ča­so­pi­si­ma ko­je će ka­sni­je ob­ja­vi­ti u knji­ga­ma „La­men­ti nad ži­vo­tom“ i „Po­sli­je, ta­kvog za­do­volj­stva“.
Ra­nih tri­de­se­tih pre­la­zi u Ho­li­vud, gdje ra­di na broj­nim sce­na­ri­ji­ma, uklju­ču­ju­ći i „Ma­le li­si­ce“ knji­žev­ni­ce Li­li­ja­ne Hel­man, svo­je do­bre pri­ja­te­lji­ce.
To­kom špan­skog gra­đan­skog ra­ta na­šla se na stra­ni an­ti­fa­ši­sta i iz Špa­ni­je ša­lje iz­vje­šta­je za mno­ge no­vi­ne u Ame­ri­ci.
Sti­gla je da bu­de omi­lje­na, slav­na i bo­ga­ta, okru­že­na ho­li­vud­skim gla­mu­rom i nju­jor­škom eli­tom. Lju­di su se pod­jed­na­ko di­vi­li nje­noj lu­cid­no­sti i nje­nim do­sjet­ka­ma, a ona sa­ma do­ži­vje­la je da joj sve to po­sta­ne do­sad­no i za­mor­no i da se osje­ća kao gost ko­ji je svje­stan da je pro­tra­ćio svo­ju do­bro­do­šli­cu na ze­mlji, ali ne­ma sna­ge da se spa­ku­je i ode.
„Lju­di tre­ba da bu­du ili mla­di ili sta­ri! Če­mu se za­va­ra­va­ti? Čo­vek tre­ba da bu­de ili mlad ili mr­tav / Bo­lje je drh­ta­ti is­pod zvj­e­zda bez ve­ze / Na­slo­niv­ši gla­vu na ne­ver­ne gru­di /Ne­go vi­ri­ti u noć kroz zar­đa­le re­ze / I de­li­ti do­sa­dan od­mor hu­di. / Bo­lje je bi­ti osta­vljen dva­de­set pu­ta / Ne­go le­žat bez lju­ba­vi ko­ja ti tre­ba / Bo­lja je vek­na od su­za kru­ta / Od hlad­nog ne­sla­nog hle­ba / Iza mo­jih le­đa vr­te gla­va­ma bez sme­ha, / Nji­šte, ble­je i sad će uz­dah­nu­ti; / Al bo­lje je sr­ce što cve­ta sred gre­ha / Ne­go sva­ko ko­je se su­ši i žu­ti!“
Do­ro­ti ni­je odr­ža­la obe­ća­nje da­to u svo­jim ra­nim pje­sma­ma da sa ovog svi­je­ta tre­ba oti­ći dok si mlad; ži­vje­la je du­go i uspje­la da po­sta­ne slav­na.
Umr­la je 1967. go­di­ne. Ali, pi­sci se ri­jet­ko dr­že svo­jih li­te­rar­nih obe­ća­nja ma ko­li­ko im či­ta­o­ci sli­je­po vje­ro­va­li i dr­ža­li ih za ri­ječ.
O nje­nom ži­vo­tu re­di­telj Alen Ru­dolf sni­mio je 1994. go­di­ne film pod na­zi­vom „Go­spo­đa Par­ker i za­ča­ra­ni krug“.
Ne­sklad iz­me­đu že­lje i pat­nje, neo­do­bra­va­ju­će i ne­go­sto­lju­bi­vo ob­lič­je svi­je­ta u ko­me se na­šla s na­mje­rom da se opre­pu­sti ma­ti­ci lju­ba­vi, bi­ti svo­ja, bi­ti na­po­slet­ku že­na oslo­bo­đe­na go­spo­dar­skih uzdi, ra­do­va­ti se i pa­ti­ti i u ne­vi­no­sti i u gri­je­hu, bi­ti i uz­gla­vlje i po­ste­lja za se­be i svoj ži­vot – sve to bi­la je li­te­rar­no ne­po­no­vlji­va Do­ro­ti Par­ker i pr­ko­sno, upr­kos ži­vot­nim ne­da­ća­ma, iz­re­ći: „Usne ko­je ima­ju ukus su­za naj­bo­lje su za lju­blje­nje.”
Na­sta­vi­će se