Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


O Mar­ku i nje­go­vim Ku­či­ma, utje­he i ohra­bre­nja ra­di go­vo­ri­li su i go­vo­re mno­gi, te za­to i ovaj skrom­ni ka­zi­vač ima sre­ću, ili je mo­žda isto­rij­ski usud, da po­ti­če upra­vo iz Ku­ča, tog brd­skog, cr­no­gor­skog i ma­hom srp­skog ple­me­na ko­je je go­di­ne 1904, u av­gu­stu i sep­tem­bru pr­vo ob­i­šao naš zna­me­ni­ti et­no­log dr Jo­van Er­de­lja­no­vić na po­čet­ku svo­jih is­tra­ži­vač­kih pu­to­va­nja po Cr­noj Go­ri.
Ima tu sre­ću, ili je, mo­žda, za da­na­šnje vri­je­me to i fa­tal­no, da je ne­po­sred­no vas­pi­ta­van u po­ro­di­ci ko­ja je ži­vje­la po­sljed­nje, ali još čvr­ste tr­za­je tra­di­ci­je ko­ju za vječ­no tra­ja­nje ču­va Mar­ko­vo i Er­de­lja­no­vi­će­vo dje­lo.
Ima i hu­du sre­ću da je skrom­ni pje­snič­ki stva­ra­lac i da ona go­ni da ova dje­la či­ta ne sa­mo kao na­uč­na ostva­re­nja, ne­go i da po­ku­ša da ih sa­gle­da iz te vi­zu­re, iz te če­sto ne baš pre­ci­zno pro­fi­li­sa­ne i de­fi­ni­sa­ne per­spek­ti­ve.
Ima i istin­sku sre­ću i čast da je kao ne­po­sred­ni po­sle­nik iz­da­va­štva bio u pri­li­ci da vi­še pu­ta či­ta, dvi­je da iz­u­zet­no vri­jed­ne go­di­ne ne­po­sred­no ži­vi sa Er­de­lja­no­vi­će­vim dje­li­ma o Cr­noj Go­ri.
Mu­dri su lju­di, um­nim lju­di­ma se­ri­o­zno go­vo­ri­li o vri­jed­no­sti­ma na­uč­ne ukup­no­sti Er­de­lja­no­vi­će­va dje­la. U okvi­ri­ma sop­stve­ne mo­ći, pje­sni­ku je pre­o­sta­lo da po­ku­ša, ne da uvje­ri, već da na­ve­de na raz­mi­šlja­nje da se o Er­de­lja­no­vi­ću mo­že go­vo­ri­ti sa­vre­me­nim je­zi­kom po­e­zi­je.
Pje­snik je svje­sno i na­mjer­no sa­op­šta­va­ju­ći svo­je po­ri­je­klo že­lio da su­ge­ri­še mo­guć­no­sti po­re­đe­nja, di­men­zi­je sim­bo­lič­kog tu­ma­če­nja Er­de­lja­no­vi­ća, u re­la­ci­ji sa­ge i ri­je­či, u pro­sto­ri­ma mi­to­sa i lo­go­sa, pa u kraj­njoj kon­se­kven­ci čak i ta­na­to­sa sa smi­slom pre­po­zna­va­nja čud­ne sud­bin­ske ras­po­lu­će­no­sti ho­mo sa­pi­en­sa na na­šim srp­skim i uop­šte slo­ven­skim pro­sto­ri­ma.
Mit kao jed­na od cen­tral­nih po­jav­no­sti so­ci­o­lo­gi­je i kul­tu­re 20. vi­je­ka, mit u Jun­go­voj de­fi­ni­ci­ji ar­he­ti­pa za po­i­ma­nje ko­lek­tiv­no ne­svje­snog, a sve­pri­sut­nog, mo­že po­u­zda­no da ko­re­spon­di­ra sa sa­vre­me­nim či­ta­njem Er­de­lja­no­vi­ća i Mar­ka Mi­lja­no­va. Mit i ob­red pre­ma tu­ma­če­nju Ma­li­nov­skog, ko­ji ih vi­di kao dvo­pol­ne aspek­te iskon­ske kul­tu­re, vid­ni su i ima­nent­ni pro­sto­ri­ma vi­ših stva­ra­lač­kih sfe­ra. Na­do­gra­đu­ju­ći Jun­go­va tu­ma­če­nja Kam­bel i Eli­ja­de re­kon­stru­i­šu poj­mo­ve „ana­li­tič­ke psi­ho­lo­gi­je” i „uni­ver­zal­ne isto­ri­je ju­na­ka”, pi­ta­mo se šta je, da­kle, kom­plet­na ova pri­ča ne­go ana­li­tič­ka psi­ho­lo­ška pro­jek­ci­ja pri­mi­je­nje­na, ne­po­sred­no apli­ci­ra­na, tu­ma­če­nju ro­ma­na ko­lek­tiv­nog ju­na­ka, a to je na­rod cr­no­gor­ski, pri­mor­ski i brd­ski ka­ko sli­je­di u po­vo­du o ko­me ne­po­sred­no go­vo­ri­mo.
Dje­lo pro­is­te­klo i sa­zda­no na ri­je­či sa po­seb­nim zna­če­njem, kom­ple­men­tar­na je i svo­je­vr­sna no­vo­pro­roč­ka i neo­bi­blij­ska pa­ra­dig­ma ži­vo­ta na na­šim pro­sto­ri­ma. Tu traj­no osta­je da ži­vi i ži­vo­tvor­no pul­si­ra ne­pre­ki­nu­ti gen ži­vo­ta i ge­ni­jal­ni gen ri­je­či u ši­ro­kim sim­bo­lič­kim re­flek­si­ja­ma.
Ov­dje se lo­gič­kim sli­je­dom du­hov­nih smi­sa­o­no­sti otva­ra mo­guć­nost za kom­pa­ra­tiv­no i sin­hro­nij­sko i di­ja­hro­nij­sko i ana­li­tič­ko i sin­te­tič­ko su­o­ča­va­nje da­tog dje­la sa Vu­ko­vim Srp­skim rječ­ni­kom kao po­tvr­đe­nom svek­nji­žev­nom per­so­ni­fi­ka­ci­jom vi­je­ka ko­ji je po­o­dav­no za na­ma, „Se­o­ba­ma” Mi­lo­ša Cr­njan­skog i Pa­vi­će­vim oče­ki­va­nim per­so­na­li­te­tom „Ha­zar­skog reč­ni­ka” u vi­je­ku ko­ji uža­sno spo­ro pro­la­zi i pri­je­ti da i sa­me nas kao iden­ti­tet obe­smi­sli.
Du­bo­ko za­gle­da­ni u Me­đe i Raz­me­đa, u Ri­je­či ko­je re­če ta­mo je­dan čo­ek u Ku­či­ma, u Vra­to­no­ži­ći­ma, u Pi­pe­ri­ma, na Ca­re­vom La­zu ili u Bo­ki, u Ka­že i Po­ru­ke, osta­je­mo u uvje­re­nju da nam je trag po­sto­jan, da još uvi­jek ima sna­ge i u pre­o­sta­lim ta­la­si­ma huč­ne pla­nin­ske ri­je­ke...
(Na­sta­vi­će se)