Pri­re­di­la: M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Ni­je se mo­gao zah­ti­je­va­ti ubje­dlji­vi­ji do­kaz da je car za­i­sta ubi­jen. Po Le­nji­no­vom na­re­đe­nju, uju­tro 27. ju­la sa­zvan je sa­sta­nak glav­nih so­vjet­skih vo­đa ko­ji­ma je pri­ka­za­na je­ka­te­rin­bur­ška po­šilj­ka. Usta­no­vlje­no je da se u ko­žnom ko­fe­ru za­i­sta na­la­zi gla­va ca­ra Ni­ko­la­ja II. O to­me je sa­sta­vljen iz­ve­štaj. Taj iz­ve­štaj je pot­pi­sa­lo osam oku­plje­nih: Le­njin, Troc­ki, Zi­no­vjev, Bu­ha­rin, Đer­žin­ski, Ka­me­njev, Ka­li­njin i Pe­ters. Ka­me­njev je tom pri­li­kom po­kre­nuo pi­ta­nje šta da­lje ra­di­ti sa ca­re­vom gla­vom. Ve­ći­na se iz­ja­sni­la za uni­šte­nje. Sa­mo su Zi­no­vjev i Bu­ha­rin pred­lo­ži­li da gla­va bu­de sta­vlje­na u al­ko­hol i smje­šte­na u mu­zej za bu­du­ća po­ko­lje­nja. Taj pred­log je od­bi­jen da, ka­ko se iz­ra­zio Pe­ters, ne­pi­sme­ni na­rod ne bi od njih stvo­rio sve­ti­nje i da ne bi do­šlo do opa­snih ne­re­da. Iz­vr­še­nje od­lu­ke bi­lo je po­vje­re­no Troc­kom. Od­lu­če­no je da gla­va bu­de spa­lje­na u Kre­mlju u no­ći 27. na 28. jul.
U član­ku se da­lje pre­no­se ri­je­či „oče­vi­ca” ka­ko je spa­lje­na gla­va ca­ra Ni­ko­la­ja II. To se na­vod­no od­i­gra­lo u Kre­mlju, u ne­ka­kvoj „po­moć­noj zgra­di” po­red Ar­han­gel­ske sa­bor­ne cr­kve, dok je nad Mo­skvom bi­je­šnje­la olu­ja. Spa­lji­va­nje je oba­vlje­no u ja­ko na­lo­že­noj pe­ći. Pri­su­stvo­va­li su Troc­ki, Đer­žin­ski, Bu­ha­rin, Ej­duk, Smir­nov, Ra­dek sa se­strom, Ko­lon­taj, Pe­ters, Ba­la­ba­no­va, La­cis, Kre­stin­ski i iz­vje­sni „oče­vi­dac”. On je i za­pi­sao: „Vi­dim ve­li­ku sta­kle­nu te­glu s cr­ven­ka­stom teč­no­šću. U teč­no­sti pli­va gla­va Ni­ko­la­ja II. Bio sam ta­ko po­tre­sen da sam je­dva mo­gao da ra­za­be­rem po­zna­te cr­te. Ali ni­je bi­lo sum­nje. Pred na­ma se za­i­sta na­la­zi­la gla­va ru­skog ca­ra, neo­spor­ni do­kaz uža­sne dra­me ko­ja se pri­je de­set da­na od­i­gra­la za Ura­lom. To pre­po­zna­ju i osta­li pri­sut­ni. Bu­ha­rin i La­cis se ču­de ka­ko je car ta­ko br­zo osi­je­dio. I za­i­sta, ko­sa i bra­da su mu bi­li sko­ro bi­je­li. Mo­žda je to bi­lo po­sle­di­ca po­sled­njih uža­snih tre­nu­ta­ka pred gro­znu smrt, či­ja je žr­tva po­stao za­jed­no sa su­pru­gom i vo­lje­nom dje­com. Mo­žda su na nje­ga uti­ca­le i rat­ne bri­ge, re­vo­lu­ci­ja i du­go za­to­če­ni­štvo. Troc­ki je od pri­sut­nih za­tra­žio da se sa­sta­vi iz­vje­štaj o pre­gle­du i da ga svi pot­pi­šu. To je bio dru­gi iz­vje­štaj. (...) Po za­vr­šet­ku iz­vje­šta­ja pri­sut­ni su iz­bli­za raz­gle­da­li te­glu i njen sa­dr­žaj, a po nji­ho­vim li­ci­ma se vi­dje­lo da su ve­o­ma zbu­nje­ni i utu­če­ni. Bu­ha­rin je po­ku­ša­vao da po­pra­vi ras­po­lo­že­nje i da ka­že ne­što pod­sti­caj­no s re­vo­lu­ci­o­nar­nog gle­di­šta, ali od­mah je za­stao i uću­tao. Čak i hlad­no­krv­ni La­cis ner­vo­zno gla­di gu­stu, svi­je­tlu bra­du i oba­ra svoj ra­zro­ki po­gled pre­ma sto­lu.
On­da Troc­ki na­re­đu­je da se po­su­da pre­ne­se do ras­pa­lje­ne pe­ći. Pri­sut­ni se raz­mi­ču, obra­zu­ju­ći pro­laz du­ga­čak de­set i ši­rok dva ko­ra­ka. Po­sled­nje pu­to­va­nje gla­ve ru­skog ca­ra! I ka­ko je to bi­lo čud­no: dok su ru­ke za­kle­tih ne­pri­ja­te­lja pro­no­si­le car­sku gla­vu, sve nji­ho­ve gla­ve su se sa­me od se­be po­gnu­le. Ali to je bio sa­mo tre­nu­tak. Pra­vi ko­mu­ni­sti ne smi­ju da po­ka­žu utu­če­nost i osje­ćaj­nost kad se pred nji­ho­vim oči­ma iz­vo­di po­sled­nji čin po­bje­de nad nji­ho­vim naj­ve­ćim ne­pri­ja­te­ljem. Pla­men ob­u­hva­ta ca­re­vu gla­vu i ne­pod­nod­šljiv za­dah za­pa­lje­nog ljud­skog ti­je­la is­pu­nio je za­gu­šlji­vu so­bu.”
U ovom svje­do­čan­stvu po­sto­je od­je­ci stvar­nih do­ga­đa­ja iz­mi­je­ša­ni s knji­žev­nim pre­tje­ri­va­njem i, sa­svim mo­gu­će, s dez­in­for­ma­ci­ja­ma. Iz pri­če „oče­vi­ca” mo­že se za­klju­či­ti da je on bio član bolj­še­vič­ke vr­hu­ške, jer su, bez sum­nje, sa­mo ta­kvi lju­di mo­gli da pri­su­stvu­ju uni­šte­nju osta­ta­ka ubi­je­nog ca­ra. Me­đu­tim, po to­nu pri­če bi se re­klo da je taj čo­vjek ne­pri­ja­telj­ski na­stro­jen pre­ma bolj­še­vi­ci­ma. „Oče­vi­dac” bi u ta­kvom to­nu go­vo­rio sa­mo ako je ras­ki­nuo s bolj­še­vi­zmom. Ali, mi ne zna­mo ni za jed­nog čla­na bolj­še­vič­kog ru­ko­vod­stva ko­ji je po­bje­gao na Za­pad pri­je Sta­lji­no­vog do­la­ska na vlast.KRAJ


NA­RUDž­BE­NI­CA

Na­slov felj­to­na: Je­ka­te­rin­bur­ški zlo­čin iz 1918. go­di­ne, no­vo is­tra­ži­va­nje Na­rudž­be­ni­ca: Knji­gu „Gol­go­ta car­ske po­ro­di­ce” Pe­tra Mulj­ta­tu­li­ja mo­že­te ku­pi­ti kod iz­da­va­ča „Evro-Book”, na tel. 011/34-46-619, ili po­ru­či­ti pu­tem saj­ta www.evro-book.com