Pre­veo i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Grad u ko­jem se ro­dio Če­hov bio je grad bez ne­kog ve­ćeg zna­ča­ja u Ru­skoj im­pe­ri­ji. Tač­no je da je u nje­mu svo­je po­sled­nje da­ne pro­ži­vio Alek­san­dar Pr­vi i Ta­gan­rog je ne­ko vri­je­me bio kao pre­sto­ni­ca dr­ža­ve. Sta­nov­ni­ci gra­da su se to­ga do­bro sje­ća­li. 19. no­vem­bra sva­ke go­di­ne gim­na­zi­jal­ci su se oku­plja­li na ko­me­mo­ra­tiv­nu sve­ča­nost u lo­kal­noj cr­kvi.
U toj cr­kvi je Če­hov kao osmo­go­di­šnjak pri­su­stvo­vao opi­je­lu N.V. Ku­kolj­ni­ka, auto­ra ta­da ču­ve­ne dra­me „Ru­ka Sve­vi­šnjeg je spa­si­la otadž­bi­nu”. Otac Če­ho­va je bio po­zna­nik sa po­koj­ni­kom. Sta­nov­ni­ci Ta­gan­ro­ga su Ku­kolj­ni­ka bo­lje zna­li po nje­go­voj bri­zi o lo­kal­noj že­lje­znič­koj pru­zi. Ali su se ve­o­ma ra­do sje­ća­li ču­ve­nog pje­sni­ka N.F. Šćer­bi­na, ko­ji se ro­dio u bli­zi­ni Ta­gan­ro­ga i za­vr­šio gim­na­zi­ju u tom gra­du, či­ja je ba­ka bi­la či­sto­krv­na Gr­ki­nja, ko­ja je do­šla iz Grč­ke još dok je ca­ro­va­la Ka­ta­ri­na Dru­ga. Stal­no su re­ci­to­va­li nje­go­ve sti­ho­ve: „Iako sam He­len iz Ta­gan­ro­ga...”
U gra­du se ži­vje­lo kao i svu­da. Ra­di­le su ka­fa­ne i du­ća­ni, vr­še­ne su smo­tre voj­ni­ka u gar­ni­zo­ni­ma za dr­žav­ne pra­zni­ke, jed­nom go­di­šnje su or­ga­ni­zo­va­ni va­ša­ri sa mno­go bu­ke i mu­zi­ke. Oko gra­da su bi­le pu­sta­re za­ra­sle u ko­rov. I ovaj grad je imao svo­je bes­po­sli­ča­re, ko­ji su se kre­ta­li naj­pro­met­ni­jim uli­ca­ma. To je bio luč­ki grad na ju­gu Im­pe­ri­je. Du­gač­ka Po­li­cij­ska uli­ca, u ko­joj se ro­dio Če­hov, jed­nim kra­jem je iz­la­zi­la na blat­nja­vi trg, a dru­gim na str­mu, vi­so­ku mo­r­sku oba­lu. Sa dru­gog spra­ta ku­će Mo­i­se­je­va, gdje su ži­vje­li Če­ho­vi za vri­je­me An­to­no­vih gim­na­zij­skih da­na, vi­dje­lo se luč­ko si­dri­šte. U je­ku ljet­nje plo­vid­be u lu­ci je bi­lo ti­je­sno za bro­do­ve i je­dri­li­ce iz ra­znih dje­lo­va svi­je­ta.
Ta­gan­rog je bio grad na mo­ru. 1874. go­di­ne, kad se ču­lo za pre­ten­zi­je Ro­sto­va da po­sta­ne cen­tar gu­ber­ni­je, „Azov­ski gla­snik” je ( 24.mar­ta) iz­ra­zio pro­test, jer je Ta­gan­rog, u stva­ri, već cen­tar bu­du­će gu­ber­ni­je. Ro­stov je za­ba­čen grad, po bro­ju sta­nov­ni­ka Ta­gan­rog ni­je ni­ma­lo ma­nji od nje­ga, a u bro­dar­stvu, sa uplo­vlja­va­njem stra­nih bro­do­va, ci­fra se pe­nje do bli­zu 12 hi­lja­da. Ino­stra­ni kon­zu­li ne­će na­pu­sti­ti Ta­gan­rog, a ka­pe­ta­ni bro­do­va, osta­vlja­ju­ći svo­je bro­do­ve sa po­sa­da­ma u si­dri­štu, ne­će se mo­ći mno­go uda­lja­va­ti od njih.
I u sta­ti­stič­kim iz­vje­šta­ji­ma o sta­nov­ni­ci­ma gra­da po sta­le­ži­ma po­sto­ji gru­pa­ci­ja – slo­bod­ni mor­na­ri. Po­mor­ska ško­la u Ta­gan­ro­gu, ko­ja je otvo­re­na 1874. go­di­ne, uče­ni­ci­ma za­vr­šnog raz­re­da iz­da­va­la je di­plo­me na­vi­ga­to­ra za lo­kal­nu plo­vid­bu.
Tr­go­vi­na na ve­li­ko je osta­vlja­la du­bok trag na či­tav ži­vot i po­na­ša­nje sta­nov­ni­ka gra­da. Obič­ni tr­gov­či­ći su se osje­ća­li kao da su tr­go­vač­ka ari­sto­kra­ti­ja.
Grad ni­je ži­vio sa­mo od tr­go­vi­ne, ne­go i od ogrom­nog kri­jum­ča­re­nja, ko­je je bi­lo sko­ro le­ga­li­zo­va­no. Ta­gan­ro­ški ve­le­tr­go­vac Va­lja­no (Če­hov ga je ve­o­ma če­sto po­mi­njao) uvo­zio je kri­jum­ča­re­nu ro­bu, ali ne u ko­fe­ri­ma sa du­plim dnom, već pu­nim bro­do­vi­ma. Za is­to­var te ro­be on je iz­najm­lji­vao tur­ske mo­tor­ne čam­ce.
Gr­ka je bi­lo mno­go. „Ta­gan­rog je car­stvo Gr­ka, pi­sao je V.A. Sljep­cov 1877. go­di­ne. Ta­gan­rog po­ma­lo li­či na Ki­jev, sa­mo što ov­dje ima pu­no Gr­ka. Gr­ci su ama­li, po­po­vi, gim­na­zi­jal­ci, za­na­tli­je. Čak su i nat­pi­si fir­mi na grč­kom”. Ogro­man dio tr­go­vač­kog pr­o­me­ta bio je u ru­ka­ma grč­kih ve­le­tr­go­va­ca. Ko­mer­ci­jal­nim bab­ka­ma su upra­vlja­li D. Pe­tro­ko­ki­no, E. Ska­na­vi, I. Ma­vro­gor­da­to. Bo­ga­ti Gr­ci su gra­di­li ras­ko­šne vi­le. Po­seb­no se is­ti­cao ve­le­lep­ni dvo­rac Al­fe­ra­ki sa po­zla­će­nim ki­po­vi­ma, sa ve­li­kom osvi­je­tlje­nom sa­lom za pje­vač­ke ho­ro­ve i mu­zi­ča­re, u ko­joj su bi­li ogrom­ni lu­ste­ri. U njoj je bi­la i jed­na so­ba za pri­je­me, ko­ju je ot­sli­kao ne­ki ta­li­jan­ski sli­kar. Če­hov je bio pri­su­tan u toj ku­ći, kao gim­na­zi­ja­lac za­vr­šnog raz­re­da, kad je ona pro­gla­še­na tr­go­vač­kim klu­bom.
Če­ho­vljev otac je od­lu­čio da dvo­ji­ci si­no­va, Ni­ko­la­ju i An­to­nu, omo­gu­ći da do­bi­ju grč­ko obra­zo­va­nje i oni su jed­nu go­di­nu pro­ve­li u grč­koj „Pa­ro­hij­skoj ško­li” Ni­ko­la­o­sa Vut­sin­sa, ko­ja je bi­la pri Car­kon­stan­ti­nov­skoj cr­kvi.
Lo­kal­ni ma­lo­gra­đa­ni su sma­tra­li da Gr­ci ob­ma­nju­ju la­ko­vjer­ne Ru­se. Me­đu­tim, to što su pri­ča­li ni­je bi­lo zlo­na­mjer­no. Grad je bio in­ter­na­ci­o­na­lan.
Na uli­ca­ma se raz­go­va­ra­lo na ra­znim je­zi­ci­ma. Za vri­je­me li­je­pih da­na, svi tro­to­a­ri onih bli­žih uli­ca lu­ci, bi­li su pre­pu­ni na­ro­da. Tu je bi­lo: Gr­ka, Tu­ra­ka, Fran­cu­za, En­gle­za i dru­gih na­ci­ja. Kad su Če­ho­vi ži­vje­li u ku­ći Tre­tja­ko­va, iz­nad du­ća­na Pa­vla Je­go­ro­vi­ča bio je ka­zi­no go­spo­di­na Tri­lja. Po­red nje­ga je bio ho­tel „Lon­don”, gdje je u to­ku no­ći svi­rao or­ke­star za da­me i ta­mo su do­la­zi­li mor­na­ri. Pri­ča­lo se da su tu vr­bo­va­li i od­vo­di­li dje­voj­ke za tur­ske ha­re­me.
(Na­sta­vi­će se)