Preveo: Slavko Šćepanović


U mla­do­sti, i u zre­lim go­di­na­ma, čo­vjek se ve­o­ma ri­jet­ko sje­ća svog dje­ti­nje­stva. On je ak­tiv­ni uče­snik ži­vo­ta, i vi­še mu ni­je sta­lo do dje­tinj­stva. I či­ni se da će uvi­jek bi­ti ta­ko. Ali ne­gdje po­sli­je pe­de­set go­di­na čo­vje­ku se vra­ća sje­ća­nje na po­če­tak ži­vo­ta, to jest na dje­tinj­stvo.
Me­ne su, kao jed­no­go­di­šnju be­bu, pre­ve­zli na sje­ver, u Car­sko se­lo, gdje sam ži­vje­la do svo­je še­sna­e­ste go­di­ne. Mo­ja pr­va car­sko­sel­ska sje­ća­nja su: vla­žnost, ze­le­ni­lo, pre­li­je­pi par­ko­vi, pa­šnjak, gdje me če­sto iz­vo­di­la da­di­lja, hi­po­drom po ko­je­mu su trč­ka­ra­li i po­ska­ki­va­li ma­li ša­re­ni ko­nji­ći, sta­ra že­lje­znič­ka sta­ni­ca, i još po­ne­što, što je ka­sni­je ušlo u mo­ju „Car­sko­se­o­sku odu”.
Ale­ja­ma trč­ka­ra­ju ko­nji­ći
S ured­nim či­stim gri­va­ma./O, ča­rob­ni, ve­se­li gra­di­ću,/Ja sam, tu­žna, te­be za­vo­lje­la./ Tam­no­pu­ti dje­čak ale­jom še­ta,/Oba­lu je­ze­ra za­mi­šlje­no gle­da /Go­di­na­ma lju­di ov­dje ma­šta­ju /O je­dva čuj­nom šu­mu koraka.
Di­vlja dje­voj­či­ca
Ne­dav­no sam po­no­vo pro­či­ta­la „Po­red sa­mog mo­ra” i pi­ta­la se da li je he­ro­i­na dje­voj­ka ili dje­voj­či­ca? Naj­pri­je sam po­mi­sli­la da je u pi­ta­nju dje­voj­ka od še­sna­est-se­dam­na­est go­di­na. Ali ne, ipak je to bi­la dje­voj­či­ca od tri­na­est go­di­na... Vi ne mo­že­te ni za­mi­sli­ti ka­kvo sam ja bi­la ču­do­vi­šte u tim go­di­na­ma. Da li vi zna­te u ka­kvoj su odje­ći, u to vri­je­me, dje­voj­či­ce od­la­zi­le na pla­žu? Kor­set, brus­hal­ter, dvi­je suk­nje, od ko­jih jed­na uštir­ka­na, i svi­le­na ha­lji­na. Obu­ju gu­me­nu obu­ću, na gla­vu na­tak­nu spe­ci­jal­ni še­šir, uđu u vo­du, ma­lo se plju­snu, po­kva­se, i na­zad na oba­lu da se sun­ča­ju. A on­da se tu po­ja­vlju­je ču­do­vi­šte zva­no – Ja! Bo­sa, u ha­lji­ni na go­lom ti­je­lu. Uska­čem u mo­re i ku­pam se dva sa­ta. Po­tom iz­la­zim na oba­lu, obla­čim ha­lji­nu na mo­kro ti­je­lo, ko­ja na me­ni štr­či od so­li kao da je uštir­ka­na, i raš­ču­pa­na tr­čim ku­ći.
Maj­ka je nas dje­cu če­sto sla­la u Her­so­nes na pi­ja­cu po lu­be­ni­ce i di­nje. To je bi­lo do­sta ri­skant­no. Tre­ba­lo je čam­cem da iz­la­zi­mo na mo­re. Jed­nom, na po­vrat­ku, dje­ca su zah­ti­je­va­la da i ja ve­slam. Ja sam to od­bi­la. Oni su me u po­čet­ku zbog to­ga gr­di­li, a on­da su po­če­li da me ismi­ja­va­ju. Go­vo­ri­li su: „Evo mi pre­vo­zi­mo lu­be­ni­ce, di­nje i Anu”. Mo­ja ne­zgod­na na­rav ni­je to mo­gla pod­ni­je­ti, osje­ti­la sam se ja­ko uvri­je­đe­nom, po­pe­la sam se na ivi­cu čam­ca i sko­či­la u otvo­re­no mo­re. Oni su pro­du­ži­li da­lje, ne obra­ća­ju­ći pa­žnju na me­ne. Kad su sti­gli ku­ći, maj­ka ih je pi­ta­la: „A gdje je Ana?” „Ba­ci­la se u mo­re”, od­go­vo­ri­li su...
Ja sam do­pli­va­la i is­pli­va­la na oba­lu, iako se to do­go­di­lo pri­lič­no da­le­ko od oba­le.
Za­li­vi su ure­za­li ni­sku oba­lu,/Sva je­dra su po­bje­gla u mo­re,/A ja sam su­ši­la oso­lje­nu ko­su,/Po­da­lje od vo­de, na ka­me­noj plo­či./Do­pli­va­la je do me­ne ze­le­na ri­ba,/Do­le­tio k me­ni bi­je­li ga­leb,/A ja sam bi­la zla, dr­ska i ve­se­la./Ni­je­sam zna­la da je sve to sre­ća./Ha­lji­nu sam u pi­je­sak za­ko­pa­la/Da je skit­ni­ca vje­tar ne odu­va,/I opet za­pli­va­la da­le­ko u mo­re/I igra­la se sa to­plim ta­la­si­ma.
Na­di­mak Di­vlja dje­voj­či­ca sam do­bi­la zbog to­ga što sam išla bo­sa, lu­ta­la bez še­ši­ra, ska­ka­la sa čam­ca u otvo­re­no mo­re, le­ža­la na pla­ži i sun­ča­la se pre­ko sva­ke mje­re, sve dok bih do­bi­la ope­ko­ti­ne sa otvo­re­nim ra­na­ma na ko­ži.
U Car­skom se­lu sam, ipak, ra­di­la sve i po­na­ša­la se ka­ko to od­go­va­ra do­bro vas­pi­ta­nim dje­voj­ka­ma. Umje­la sam da po fran­cu­ski sklo­pim ru­ke i po­klo­nim se, da uč­ti­vo i krat­ko od­go­va­ram na pi­ta­nja sta­rih da­ma, da po­stim i po­štu­jem sve vjer­ske obi­ča­je. Po­ne­kad me otac vo­dio u ope­ru i u po­zo­ri­šte. Bi­la sam u Er­mi­ta­žu, u Mu­ze­ju Alek­san­dra Tre­ćeg, na iz­lo­žba­ma sli­ka, kon­cer­ti­ma, i zi­mi na ski­ja­nju.
U Car­sko­se­o­skoj gim­na­zi­ji mi se do­go­di­lo ne­što što ću pam­ti­ti dok bu­dem ži­va. Di­rek­tor­ka me ni­ka­ko ni­je pod­no­si­la, či­ni se, zbog to­ga što sam na kli­za­nju za­dir­ki­va­la nje­nog si­na. Kad god bi ona do­la­zi­la u na­šu uči­o­ni­cu, zna­la sam da me­ne če­ka­ju ukor ili opo­me­na. Ili ka­ko to sje­dim? Ili za­što mi ha­lji­na ni­je za­kop­ča­na, i slič­no. Me­ni je to bi­lo ne­pri­jat­no, ali, na kra­ju kra­je­va, ni­je­sam to­me po­kla­nja­la mno­go pa­žnje. Jed­nog da­na je do­šao ra­sta­nak. Di­rek­tor­ku su pre­mje­sti­li ne­gdje dru­go i ona je na­pu­šta­la gim­na­zi­ju. Opro­štaj­no ve­če, cvi­je­će, go­vo­ri su­ze. I je­sam bi­la pri­sut­na. Ve­če je za­vr­še­no, i ja sam već tr­ča­la niz ste­pe­ni­ce. Od­jed­nom sam ču­la do­vi­ki­va­nje u mom prav­cu. Za­sta­la sam, okre­nu­la se i vi­dje­la da to di­rek­tor­ka zo­ve me­ne. Oče­ki­va­la sam opet opo­me­nu ili ukor. Na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ona je re­kla: „Opro­sti mi, Go­ren­ko, ja sam pre­ma te­bi bi­la uvi­jek ne­pra­ved­na”.
Na­ši ro­di­te­lji su se 1905. go­di­ne raz­ve­li i maj­ka je sa na­ma dje­com opu­to­va­la na jug. Či­ta­vu go­di­nu smo ži­vje­li u Ev­pa­to­ri­ji, gdje sam ja van­red­no zvr­ši­la pret­po­sled­nji raz­red gim­na­zi­je. Tu­go­va­la sam za Car­skim se­lom. Gim­na­zi­ju sam za­vr­ši­la u Ki­je­vu, gdje sam uči­la sa­mo jed­nu go­di­nu. Po­tom sam dvi­je go­di­ne po­ha­đa­la Ki­jev­sku vi­šu žen­sku ško­lu. U to vri­je­me ja sam, sa do­sta ve­li­kim pa­u­za­ma, na­sta­vi­la da pi­šem sti­ho­ve, bez ne­kog od­re­đe­nog ci­lja. Umje­sto na­slo­va pje­sa­ma, pi­sa­la sam bro­je­ve. Kao ku­ri­o­zi­tet mo­gu sa­op­šti­ti da je, su­de­ći pre­ma sa­ču­va­nim ru­ko­pi­si­ma, „Pje­sma po­sled­njeg su­sre­ta” bi­la dvi­je­sto­ta.
Upi­sa­la sam se na Prav­ni žen­ski fa­kul­tet u Ki­je­vu. Dok smo mo­ra­li iz­u­ča­va­ti isto­ri­ju pra­va i la­tin­ski je­zik, ja sam bi­la za­do­volj­na.
(Na­sta­vi­će se)