Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Dok se cr­no­gor­ska vlast i Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska već vi­še od dvi­je de­ce­ni­je nad­mu­dru­ju i pre­pre­žu ko­me pri­pa­da­ju tri naj­ve­će hri­šćan­ske sve­ti­nje i gdje ih tre­ba traj­no smje­sti­ti i uči­ni­ti do­stup­nim svi­ma ko­ji že­le da ih vi­de i po­klo­ne im se, go­to­vo je iz­ne­na­đu­ju­će što se u tu pri­ču već ni­je­su umi­je­ša­li i ne­ki dru­gi ko­ji na ovaj ili onaj na­čin objek­tiv­no po­la­žu pra­vo na to ba­sno­slov­no kul­tur­no i du­hov­no bla­go, ma­kar uto­li­ko što će i njih ne­ko pi­ta­ti ka­ko da se ono sa­ču­va i uči­ni do­stup­nim svi­ma ko­ji že­le da ga vi­de.
Da pod­sje­ti­mo, Šte­fan Fa­lež, biv­ši am­ba­sa­dor Mal­te­škog re­da u biv­šoj Dr­žav­noj za­jed­ni­ci Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, svo­je­vre­me­no je bio sa­svim od­re­đen:
–Re­li­kvi­je ni­je­su bi­le po­klo­nje­ne ru­skom ca­ru, već pre­da­te na ču­va­nje, jer je on u pe­ri­o­du ka­da je Mal­te­ški red bo­ra­vio u Ru­si­ji bio iza­bran za Ve­li­kog maj­sto­ra. On je za­tim pra­vo ču­va­nja sve­ti­nja pre­nio na svo­ju ćer­ku, a ona ka­sni­je na Ka­ra­đor­đe­vi­će. Ka­ra­đor­đe­vi­ći su ne­ka vr­sta na­stav­ka ru­ske car­ske po­ro­di­ce. Mi sa­da sma­tra­mo da su re­li­kvi­je pre­da­te na ču­va­nje pra­vo­slav­noj cr­kvi i dr­ža­vi Cr­noj Go­ri. Vla­sni­štvo, što se nas ti­če, ni­je spor­no ( sve na­gla­sio B.S).
–Mi­slim da to ni­ka­da ne­će bi­ti pro­blem - re­kao je svo­je­vre­me­no Ale­san­dro Kva­ro­ni, mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va Mal­te­škog vi­te­škog re­da, od­go­va­ra­ju­ći na di­rekt­no pi­ta­nje da li Mal­te­ža­ni i da­lje ove tri sve­ti­nje sma­tra­ju svo­jim bla­gom - jer mi ima­mo ve­o­ma po­zi­ti­van stav pre­ma či­nje­ni­ci da je “Ma­do­na od Fi­ler­ma” pred­met obo­ža­va­nja i u ka­to­lič­koj i u pra­vo­slav­noj cr­kvi, pr­vo u Ru­si­ji i sa­da ov­dje u Cr­noj Go­ri. Mi smo si­gur­ni da se sa ove dvi­je re­li­kvi­je, ko­je se na­la­ze u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru, i sa “Ma­do­nom od Fi­ler­ma”, ko­ja se na­la­zi u na­ci­o­nal­nom mu­ze­ju, bri­žno i sa lju­ba­vlju po­stu­pa i mi smo zbog to­ga sreć­ni i ima­mo po­vje­re­nja da će one i da­lje ta­ko bi­ti ču­va­ne.
Oni, pak, ko­ji ma­lo bo­lje po­zna­ju isto­ri­ju i po­li­ti­ku Mal­te­škog vi­te­škog re­da pod­sje­ća­ju i na ri­je­či Dar­sia Ozbo­ria, ne­ka­da­šnjeg bri­tan­skog am­ba­sa­do­ra u Va­ti­ka­nu, ko­ji je još 1947. go­di­ne o tak­ti­ci i po­li­ti­ci Mal­te­ža­na re­kao i ovo: “Oni ra­ču­na­ju u vje­ko­vi­ma, a pla­ni­ra­ju za vječ­nost i to ne­iz­bje­žno či­ni nji­ho­vu po­li­ti­ku ne­do­ku­či­vom, zbu­nju­ju­ćom i, po­ne­kad, pre­ko­ri­je­va­ju­ćom za prak­tič­ne i vre­me­nom i svi­je­tom uslo­vlje­ne umo­ve...”
Ru­si, pak, do­ka­zu­ju da su sve­ti­nje da­ro­va­ne nji­ho­vom im­pe­ra­to­ru, ko­ji je sil­no bla­go po­tro­šio da ih ure­si, te da su one ču­va­ne u nji­ho­vim la­vra­ma pu­ne 122 go­di­ne, a po­tom bu­kval­no ukra­de­ne i od­ne­se­ne iz Ru­si­je.
I Ka­ra­đor­đe­vi­ći, na tre­ćoj stra­ni, tvr­de da su re­li­kvi­je na dvor kra­lja Alek­san­dra sti­gle kao uzdar­je za po­moć Ru­si­ma iz­bje­glim iz otadž­bi­ne na­kon Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je – da je to bio ama­net ru­ske ca­ri­ce, maj­ke po­to­njeg ru­skog im­pe­ra­to­ra.
Ve­li­ko je pi­ta­nje da li bi Cr­na Go­ra uspje­la da sa­ču­va ovo ba­sno­slov­no kul­tur­no i du­hov­no bla­go sa­mo za­to što se ono u rat­nom me­te­žu pri­je 75 go­di­na slu­čaj­no na­šlo na nje­nom tlu. Ka­ko bi svi ovi adu­ti bi­li ci­je­nje­ni i va­ga­ni ako bi se ko­jim slu­ča­jem na­šli pred ne­kom me­đu­na­rod­nom ar­bi­tra­žom?
Ta mo­guć­nost ap­so­lut­no ni­je is­klju­če­na i is­hod, či­ni se, ni­je te­ško na­slu­ti­ti, po­go­to­vu ako u Cr­noj Go­ri br­zo ne pre­vla­da mu­drust da se sve­ti­nje ob­je­di­ne i smje­ste u od­go­va­ra­ju­ćem, ma­kar i po­seb­no sa­gra­đe­nom objek­tu, a ne u pe­ći­ni ka­ko su se cr­no­gor­ska vlast i ce­tinj­ska lo­kal­na upra­va sa­da za­le­tje­li i za­i­na­ti­li, ba­ga­te­li­šu­ći ne­po­bit­nu či­nje­ni­cu da su ove sve­ti­nje od pam­ti­vi­je­ka ču­va­ne u „bož­joj ku­ći“ – da sve­ti­nje ni­je­su za pe­ći­ne već za sve­ti­nje…K R A J


Ni­je joj mje­sto u pe­ći­ni

– Ka­da bi me­ne ne­ko pi­tao, sa­gra­dio bih na­mjen­ski obje­kat u cen­tru Ce­ti­nja. To je re­li­kvi­ja i ni­je­sam si­gu­ran da joj je mje­sto u pe­ći­ni - ka­že Pa­vle Pe­jo­vić, di­rek­tor Na­rod­nog mu­ze­ja Cr­ne Go­re, ko­ji, po­red osta­log, upo­zo­ra­va i na mo­gu­ću opa­snost od po­pla­ve, ko­ja pri­je­ti iz te pe­ći­ne, upr­kos svim is­tra­ži­va­nji­ma ko­ja, na­vod­no is­klju­ču­ju ta­kvu mo­guć­nost. - Ta pe­ći­na je po­taj­ni­ca, ta­mo je bi­lo ogrom­no vre­lo ko­je je pri­je če­tr­de­se­tak go­di­na po­pla­vi­lo po­la Ce­ti­nja. A ako se de­si­lo jed­nom, de­si­će se i opet. To­ga se bo­jim. To su ne­ki ri­zi­ci...“