Preveo: Slavko Šćepanović


Ja sam došla na svijet 11. (23.) juna 1895. godine. Te godine rođeni su: Čarli Čaplin, Tolstojeva „Krajcarova sonata“, Ajfelova kula, čini mi se i Eliot, a Francuska je proslavljala stogodišnjicu pada Bastilje. U noći u kojoj sam ja rođena proslavljana je Ivanova noć....
Ovo vri­je­me ja sam gost na Ze­mlji./Na kr­šte­nju su mi da­li ime Ana./Naj­sla­đe za usne i uši ljud­ske./Od­mah sam osje­ti­la zem­ne ra­do­sti,/I pra­zni­ka ni­je bi­lo sa­mo dva­na­est,/Ne­go, to­li­ko ko­li­ko u go­di­ni da­na.
U na­šoj po­ro­di­ci, ko­li­ko oči mo­gu da vi­de una­o­ko­lo, ni­ko ni­je pi­sao sti­ho­ve. Sa­mo je pr­va ru­ska po­e­te­sa Ana Bu­nji­na bi­la tet­ka mo­ga dje­da po maj­ci, Era­zma Iva­no­vi­ča Sto­go­va. Sto­go­vi su bi­li si­ro­ma­šna spa­hij­ska po­ro­di­ca iz Mo­žaj­skog okru­ga Mo­skov­ske gu­ber­ni­je, gdje su se do­se­li­li iz Nov­go­ro­da , zbog bu­ne u vri­je­me kne­gi­nje Mar­fe. U Nov­go­ro­du su oni bi­li bo­ga­ti­ja i po­zna­ti­ja po­ro­di­ca.
Mo­ga pre­tka ha­na Ah­ma­ta ubio je, pod nje­go­vim ša­to­rom, pla­će­ni ubi­ca, i ti­me je, po pri­ča­nju Ka­ram­zi­na, ne­sta­lo mon­gol­skog jar­ma nad Ru­si­jom. To­ga da­na, u znak sje­ća­nja na sreć­ni do­ga­đaj, iz Sre­ten­skog ma­na­sti­ra su u Mo­skvu no­si­li kr­sto­ve. Taj Ah­mat je, kao što je po­zna­to, bio Čin­giz.
Jed­na od kne­gi­nja Ah­ma­to­vih , Pra­sko­vi­ja Je­go­rov­na, se uda­la za bo­ga­tog i po­zna­tog sim­bir­skog ple­mi­ća Mo­to­vi­lo­va. Je­gor Mo­to­vi­lov je bio moj pra­djed. A nje­go­va kćer­ka Ana Je­go­rov­na je bi­la mo­ja ba­ba. Ona je umr­la ka­da je mo­joj maj­ci bi­lo de­vet go­di­na. Iz po­što­va­nja pre­ma njoj me­ni su da­li ime Ana. Od nje­nog zlat­nog na­ki­ta na­pra­vi­li su ne­ko­li­ko pr­ste­no­va sa bri­li­jan­ti­ma, i je­dan sa sma­rag­dom. A njen zlat­ni na­pr­stak ja ni­je­sam mo­gla da ko­ri­stim zbog ne­do­volj­ne ve­li­či­ne, iako su mo­ji pr­sti bi­li tan­ki. U bra­ku An­dre­ja An­to­no­vi­ča Gpren­ka i nje­go­ve su­pru­ge Ine Er­ma­zov­ne Sto­go­ve, osim me­ne, bi­lo je još pe­to­ro dje­ce: An­drej, Ina, Iri­na, Ija i Vik­tor. Brak ro­di­te­lja ni­je bio slo­žan i to je bio raz­log što po­ro­di­ca ni­je bi­la sreć­na. An­drej An­to­no­vič je vo­dio ra­ču­na sa­mo o svo­jim za­do­volj­stvi­ma, ne obra­ća­ju­ći pa­žnju ni na že­nu, ni na dje­cu. Tro­šio je že­nin no­vac. Ni­je pro­pu­štao ni jed­nu li­je­pu, mla­du že­nu. Ina Era­zmov­na je te­ško pre­ži­vlja­va­la rav­no­du­šnost mu­ža i pre­ma njoj, i pre­ma dje­ci.
...I že­na jed­na sa pro­zrač­nim oči­ma,/(Ta­ko iz­ra­zi­to pla­vim kao mo­re,/Ne sje­ti­ti se njih je ne­mo­gu­će,)/Ri­jet­ko ima ime i nje­žne ru­ke,/Do­bro­ta nje­na ko­ju sam u na­sljed­stvo/Či­ni se, ne­ka­ko, od nje do­bi­la kao/ Dar ne­po­treb­ni su­ro­vom ži­vo­tu.
Pr­vi sti­ho­vi
Jed­na od prij­te­lji­ca oca Ane Ah­ma­to­ve An­dre­ja An­to­no­vi­ča Go­ren­ka, svje­do­či: „ Bi­la je to čud­na po­ro­di­ca...Go­mi­la dje­ce. Maj­ka bo­ga­ta ple­m­ki­nja , ve­o­ma ra­si­ja­na, i kraj­nje ne­mar­na i ne­u­red­na, uvi­jek za­mi­šlje­na o ne­če­mu ne­va­žnom. U ku­ći ne­red. Je­de kad ko ho­će. Po­slu­ge mno­go, a u ku­ći ha­os. Gu­ver­nan­te ra­de što ho­će. Ga­zda­ri­ca lu­ta i u ho­du spa­va. Jed­nom, kad su pre­se­lja­va­li iz jed­ne ku­će u dru­gu, ona je u ru­ci dr­ža­la po­de­be­lu ke­su sa vri­jed­no­snim pa­pi­ri­ma na de­se­tak hi­lja­da ru­ba­lja. U po­sljed­njem tre­nut­ku na­šla je od­go­va­ra­ju­će mje­sto, gur­nu­la je ke­su u dječ­ju ka­du za ku­pa­nje ko­ja se lju­lja­la oka­če­na na zad­njem di­je­lu ko­či­ja. Kad je muž to sa­znao, po­ju­rio je da stig­ne ko­či­je i vi­kao je na ko­či­ja­ša da za­u­sta­vi ko­nja. A že­na je gle­da­la sa ču­đe­njem i pi­ta­la se za­što se on uz­bu­đu­je, pa se još i ner­vi­ra.“
U na­šoj ku­ći ni­je bi­lo ni­ka­kvih knji­ga, osim jed­nog de­be­log to­ma Ne­kra­so­va. Ma­ma mi je tu knji­gu da­va­la da či­tam o pra­zni­ci­ma. To joj je bio po­klon od biv­šeg mu­ža, ko­ji je ka­sni­je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo pu­ca­ju­ći u se­be.
Gim­na­zi­ja u Car­skom se­lu, u ko­joj sam ja uči­la, bi­la je lo­ša. Po­tom sam na­sta­vi­la da učim u Ki­jev­skoj gim­na­zi­ji, ko­ja je bi­la mno­go bo­lja. Sti­ho­ve sam vo­lje­la od dje­tinj­stva, a ka­ko sam i ot­ku­da do­la­zi­la do njih, ni sa­ma ne znam. U tri­na­e­stoj go­di­ni sam na fran­cu­skom či­ta­la Bo­dle­ra, Ver­le­na i dru­ge. Ali, čud­no je to da su svi u mom okru­že­nju, kad još ni­je­sam bi­la na­pi­sa­la ni je­dan stih, go­vo­ri­li da ću ja bi­ti pje­snik. A otac me, čak, za­dir­ki­vao, na­zi­vaj­ći me de­ka­dent­skom po­e­te­som.
Mo­je dje­tinj­stvo je je­din­stve­no i li­je­po kao dje­ti­nje­stvo sve dje­ce na svi­je­tu... Go­vo­ri­ti o svom dje­tinj­stvu je i la­ko i te­ško. Za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj sta­tič­no­sti, nje­ga je la­ko opi­si­va­ti, ali to opi­si­va­nje su­vi­še če­sto pro­ži­ma sla­du­nja­vost, ko­ja je pot­pu­no ne­po­treb­na ta­ko va­žnom i du­bo­kom pe­ri­du ži­vo­ta, kao što je dje­tinj­stvo. Osim to­ga, jed­ni že­le da pri­ka­žu da su u dje­tinj­stvu bi­li ne­sreć­ni, a dru­gi da su u tom periodu ži­vo­ta bi­li sreć­ni. A i jed­no i dru­go je be­smi­sle­no i glu­po.Dje­ca jed­no­stav­no ne­ma­ju sa či­me da upo­re­đu­ju ži­vot u dje­tinj­stvu, i ona ne zna­ju da li su sreć­na ili ne­sreć­na. Čim čo­vjek sa­zna za se­be, on ula­zi u sa­svim go­to­vi, ne­po­kret­ni svi­jet, i sa­svim je pri­rod­no da on ne mo­že vje­ro­vat­i da je taj svi­jet ne­ka­da mo­gao bi­ti dru­ga­či­ji. Ta pr­va sli­ka svi­je­ta osta­je za­u­vi­jek u du­ši čo­vje­ka, i po­sto­je lju­di ko­ji sa­mo u nju vje­ru­ju, i ko­ji ne­ka­ko skri­va­ju tu čud­no­va­tost. Dru­gi, pak, na­su­prot nji­ma, uop­šte ne vje­ru­ju u ori­gi­nal­nost te sli­ke , i ta­ko­đe be­smi­sle­no po­nav­lja­ju: „Zar sam to bio ja?“
(Na­sta­vi­će se)