Pri­re­dio: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

U pla­vom ko­lu Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge 1971. go­di­ne ob­ja­vljen je iz­bor Bu­la­to­vi­će­vih pri­po­vje­da­ka „Naj­ve­ća taj­na sve­ta”. Na knji­zi pla­vih ko­ri­ca osta­lo je za­pi­sa­no: „…dra­gi bra­te Ro­vač­ki… ko­ji no­siš to čud­no ime, i ovo, ovu sve­sku, re­ko je je­dan čo­ek, ku­nem ti se ne znam đe, ni ko­me, ali je pri­čo od Ro­va­ca pa do kra­ja svi­je­ta; te­bi ma­lo sun­ce, a Ve­ri po­sled­nje stra­ni­ce što se zo­ve lju­bav, naj­bo­lja je… Re­če mi je­dan čo­ek ju­če: sad vi mo­gu po­pr­đet po tra­gu. No va­zda mi živ bio i sla­vu no­sio.”
Na no­vim iz­da­nji­ma knji­ga „Vuk i zvo­no” i „Rat je bio bo­lji” ni­je pro­pu­stio da na jed­noj na­pi­še: ,,Kao ri­jet­ko kom, te­bi…, po­vi­jest, hro­ni­ku o to­me ka­ko je iz­go­re­la Go­ra Čar­na” a na dru­goj na­sta­vio: ,,Ono što ni­je sa­že­gao pla­men u „Vu­ku i zvo­nu”, ono što ni­je od­nio vje­tar, uči­ni­lo je pe­ro: Go­re Čar­ne vi­še ne­ma me­đu ži­vi­ma – opje­vao sam je, po­gle­daj, pa dr­ži su­zu, Ma­lić je sti­gao do kra­ja; pro­či­traj po­sled­nje po­gla­vlje, apo­te­o­zu…
I na no­vom „Cr­ve­nom pe­tlu” no­ve ri­je­či: ,,Dra­gi moj… bio je va­kat kad ni­šta do ko­ko­ta ni­je­smo ima­li. Pa nam i nje­ga re­kvi­zi­ci­ja od­ve­de put Mo­ra­če okr­va­vlje­ne. Ti znaš ka­ko je na­sta­ja­la ova knji­ga, evo ti je na dar...”
Na pr­vom iz­da­nju „Lju­di sa če­ti­ri pr­sta“ 1975. go­di­ne pi­še: ,,Ovu me­di­cin­sku stu­di­ju (o ka­ko su im mi­je­nja­li krv!) ovu sve­sku o pa­ra­lel­nom i ko­lo­rit­ni­jem svi­je­tu, ovu go­mi­lu ko­sti­ju, ovu ri­je­ku su­za po­nor­ni­ca, ovaj krik o dru­gi­ma i za dru­ge i u ime dru­gih (če­sto „go­rih”), ove me­mo­a­re, ovu bi­o­gra­fi­ju na­ro­da, ple­me­na i si­ro­ti­nje… ne­po­no­vlji­vom ak­te­ru i tu­ma­ču lu­činj­skog brat­stva, a i Du­ša­nu Ra­do­vi­ću, pri­sut­nom, ovu cr­nu hro­ni­ku Sa­ra­jev­ske uli­ce, Evro­pe…”
Po­sle „Lju­di sa če­ti­ri pr­sta” do­šao je na red i „Pe­ti prst” na ko­jem je, ma­ja 1975. go­di­ne na­ki­tio: ,,Mi­o­drag Bu­la­to­vić, svom bra­tu i od oca i od maj­ke… ovaj pu­to­pis (?) ko­ji naj­bo­lje zna ko­me je za­vu­čen pe­ti prst, kao i ka­ko im je…”
Uz ro­man „Gu­lo Gu­lo” do­pi­sa­ne su ove re­či: ,,Ne­ma u svi­jet na­še ma­šte: do­kaz smo nas dvo­ji­ca. Rov­ča­ni! A oko nas ta­njič, tan­ko­lo­zo­vi­ći, oni što sla­ve ne­po­zna­te sla­ve, naj­če­šće žen­ske… po­sle ove knji­ge bi­će ne­što o Go­ri Čar­noj, o na­šim đe­do­vi­ma, o gro­bo­vi­ma ko­ji zo­vu: e smo da­le­ko od njih – cvi­le gro­bo­vi i sva je sre­ća što ih još ne pre­ko­pa­va­ju. Ja stal­no sni­je­vam su­sret u Rov­ca: sto­je đe­do­vi, če­ka­ju me dvje­sta go­di­na, a ja ne umi­jem da im pri­đem, bo­jim se da bi moj cje­lov opo­ga­nio lo­ba­nje dič­ni­jeg Rov­ča­na, Bu­la­to­vi­ća, Beć­ko­vi­ća, dru­gih sa­bra­stve­ni­ka…”
Po­red do­ma­ćih do­no­sio je i po­sve­ći­vao i stra­na iz­da­nja svo­jih knji­ga.
Uz špan­skog „He­ro­ja na ma­gar­cu” 1965. (Le he­roc a dos d ane) na­pi­sao je ći­ri­li­com: ,,Bra­tu od tet­ke, stri­ca, istog oca i od tri maj­ke, pra­vom bra­tu, donc le pe­tit li­vre sur un grand he­ros… pje­sni­ku iz­ro­va­nog sr­ca i uvi­jek lu­cid­ne i ne­sa­lo­mlji­ve gla­ve… ovu knji­gu o zajd­nič­kom za­vi­ča­ju u pla­me­nu i gov­ni­ma. Da mi je vo­liš, ovu knji­gu, i da znaš da je ona i tvo­ja, i sa­mo na­ša… i da ne že­li da bu­de pro­kle­ta, ne­će ni bi­ti, jer auto­ro­vo sr­ce je kao br­do gra­ni­ta i sa­mo ga zr­no mo­že pri­pi­to­mi­ti… na­rav­no mo­je zr­no. Te­bi, moj bra­te… ša­ljem ovaj po­tre­sni ma­te­ri­jal. Ovu knji­gu u ko­joj ne­ma la­ži; ovu knji­gu ko­ju ne­će ubi­ti ni­ko, ko­ju ne mo­že ubi­ti vi­še ni­ko čak ni mo­ja ru­ka. Po­ka­ži je svi­ma, jer je ona od fos­fo­ra na­še­ga, tvo­ga i mo­ga, ne­ka vi­de da ona svi­je­tli, kao mo­je če­lo, kao mo­ja čast, ko­ju be­o­grad­ski man­gu­pi ne mo­gu uka­lja­ti. I te­bi… i svi­ma va­ma ko­ji me se sje­ća­te ša­ljem brat­ske po­zdra­ve…
Ro­man „Der kri­eg war bes­ser” (Rat je bio bo­lji) ob­ja­vljen je 1968. go­di­ne sti­gao je od­ne­kud 1971. go­di­ne sa pro­prat­nim tek­stom: ,,Bra­tu i od oca i od maj­ke, dič­no­me Rov­ča­ni­nu, kao po­jed­no­me iz srp­skog ple­me­na Nje­go­še­va… ovaj di­na­mit ko­jim sam se po­sro po ide­o­lo­gi­ji i po mi­tu (ri­ječ je da­bo­me o Ta­li­ja­ni­ma, a ne o Špan­ci­ma!) ovo dje­lo o Ma­li­ću, gru­bom, ubi­tač­nom Gru­ba­nu…”
Sam kraj ovog za­pi­sa uz knji­gu Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća u an­to­lo­gij­skoj edi­ci­ji De­set ve­ko­va srp­ske knji­žev­no­sti pre­pu­štam ono­me ko­ji je na­pi­sao ove ri­je­či: ,,Od svih ko­ji su za­bo­ra­vlje­ni naj­vi­še je pi­sa­ca. Šta je raz­log što je za­bo­ra­vlje­no to­li­ko ne­po­no­vlji­vih ge­ni­ja. Ne­ki su zna­li: mno­go je cvje­to­va ro­đe­no da cvje­ta, a da ih ni­ko ne vi­di. Iz­gu­blje­ni kla­si­ci su po­sta­li knji­žev­ni ža­nr. Za­bo­ra­vlje­ni su tre­zor bla­ga jed­ne kul­tu­re. Pi­sci ne pro­pa­da­ju kao obič­ni lju­di. Oni pro­pa­da­ju čak i kad tri­jum­fu­ju. Ra­dost je­zi­ka je i kad ti­tra po­klo­pac i kad igra meč­ka. Svi na­ši ge­ni­ji za­vr­ša­va­ju u oke­a­nu ne­bri­ge. Ni­je va­žno da li će­mo ih či­ta­ti. Nji­ho­vo dje­lo je ge­ni­jal­no, za­bo­ra­vlje­no ili ne. Ljep­še je i za či­ta­nje ne­go da je sla­vlje­no. Po­e­zi­ja ni­je bi­znis – kao što mi­sle bi­zni­sme­ni. Ne po­sto­ji ne­što što je uspjeh. Pro­past je na­ša mu­za. Sve je pro­pa­da­nje, pa kad već pro­pa­da­mo, pro­pa­daj­mo sve­ča­ni­je”.
Be­ket je re­kao: ,,Pro­pa­da­nje je bo­lje!” I na­pi­sao „Če­ka­ju­ći Go­doa”.
Mi­o­drag Bu­la­to­vić je uz­vra­tio „Go­do je do­šao!” Onaj ko­ga je cio svi­jet če­kao, u Bu­la­to­vi­će­voj od­go­net­ki, bio je ni­ko­ji, dro­nja­vi i bra­šnja­vi vo­de­ni­čar. Ako je isti­na da je Be­ket za­bra­nio nje­no iz­vo­đe­nje i skr­na­vlje­nje nje­go­ve sve­ti­nje u Pa­ri­zu, Bu­le je i ta­ko na­dap­sur­dio ap­surd i nad­be­ke­tio Be­ke­ta.
(KRAJ)


Kao uzdar­je za nje­go­ve broj­ne, pri­ja­telj­ske po­sve­te me­ni, na­pi­sao sam po­e­mu „Ko­ji je ono, maj­ko?“ i post­hum­no je po­sve­tio Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću. Po­e­ma to­li­ko du­gu­je nje­mu, nje­go­voj pi­sme­noj i usme­noj ri­je­či, da je nje­go­va ko­li­ko i mo­ja i da joj je mje­sto baš ov­dje, uz po­sve­te ko­je je pi­sao me­ni.

KO­JI JE ONO, MAJ­KO? (IV DIO)
Se­ni Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća

Ne­gde u bli­zi­ni ču­la se i če­sma
I ka­ko ne­ko ne­ko­me po­kla­nja či­ta­ve gra­do­ve
A me­ni se či­ni­lo da se ko smi­lu­je
Da skva­si ma­ra­mi­cu i ovla­ži mi če­lo
Kao da bi me iz mr­tvih po­vra­tio.
Mra­vi su ula­zi­li u otvo­re­ne ra­ne
A crv ni­je ni­ot­kud do­la­zio
Ne­go se iz me­ne ra­đao i ra­stao
Jat­ka je još po­gle­di­va­la na krv­ni­ke i đe­voj­ke
Hva­ta­la se za od­sja­je na li­šću
I po­ma­gli­cu nad lo­kvi­ca­ma kr­vi
Pa se opu­šte­nih ru­ku i po­sti­đe­nih le­đa
U na­vod sun­ca lo­mo­vra­ća­la ku­ći
Kao odr­ta ja­re­ća ča­pri­ca
Pristajala je za njom oče­va ka­ba­ni­ca
I ko­šu­lja ko­joj su ot­pa­la kri­la
Oko nje su puć­pu­ri­ka­le za­do­volj­ne po­mi­je
Si­pa­le zve­zde i ro­mi­nja­la krv
Dr­žao sam otvo­re­ne oči
Ali se vi­še ni­je mo­glo vi­de­ti ni­šta
Sem Bron­za­nog Ba­re­ča
Ko­ji je sve nad­vi­sio
I si­lom svo­je sen­ke
Za­kla­njao put pred na­ma
I zve­zde nad na­ma
Za­sti­ru­ći cr­nom ma­ra­mom
Sva ne­be­ska ogle­da­la.
I kad god sam išao u Bi­je­lo Po­lje
Vr­zmao sam se oko­lo
Opa­žao da tu ima još ne­ko
I iz­gri­že­nih uši­ju
Na uvo i po
Čuo ka­ko pi­ta:
„Ko­ji je ono, maj­ko?“
Ali ni­kad ni­sam do­znao
Je­sam li tu umro
Ili sam se ro­dio
A i dan da­nas sam ta­mo
Bar do­sko­ra sam bio
Ako sve ni­je po­je­la tra­va
I po­pi­lo sun­ce
I raz­u­ze­le bu­be i ne­vi­di.