Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić
Po­sto­ji do­sta raz­li­ke oko to­ga kad su i ka­ko tri naj­ve­će i naj­po­zna­ti­je hri­šćan­ske re­li­kvi­je do­spje­le u Ju­go­sla­vi­ju. Po ne­kim po­da­ci­ma, to se de­si­lo još 1925. go­di­ne, a naj­vje­ro­vat­ni­je, ipak če­ti­ri go­di­ne doc­ni­je –1929. U tim na­ga­đa­nji­ma, zva­nič­na pri­mo­pre­da­ja re­li­kvi­ja kra­lju Alek­san­dru iz­vr­še­na je tek 1933. go­di­ne, o če­mu se, na­vod­no, u Ju­go­slo­ven­skom dr­žav­nom arhi­vu ču­va i ure­dan za­pi­snik.
Bi­lo ka­ko bi­lo, sve­ti­nje su sve do Dru­gog svjet­skog ra­ta do­bro i bri­žlji­vo ču­va­ne u dvor­skoj skriv­ni­ci (ne­ki tvr­de da su ču­va­ne u dvor­skoj cr­kvi sve­tog An­dre­ja Pr­vo­zva­nog), a s naj­ve­ćom bri­gom su iz Be­o­gra­da po­kre­nu­te onih muč­nih april­skih da­na 1941. go­di­ne ka­da su kralj, kra­ljev­ska po­ro­di­ca i Vla­da kre­nu­li u bje­ža­ni­ju pred na­je­zdom oku­pa­to­ra. Ta­ko su sa osta­lim dvor­skim bla­gom sti­gle u Ostrog, tri-če­ti­ri da­na pri­je ka­pi­tu­la­ci­je Ju­go­sla­vi­je, i tu im se za­gu­bio sva­ki trag.
Ka­ko će se is­po­sta­vi­ti, mla­đa­ni pre­sto­lo­na­sled­nik Pe­tar Dru­gi Ka­ra­đor­đe­vić će u Ostro­gu, dan pri­je bjek­stva iz ze­mlje sa im­pro­vi­zo­va­nog aero­dro­ma na Ka­pi­nom po­lju kod Nik­ši­ća, taj­nu po­vje­ri­ti pa­tri­jar­hu Ga­vri­lu Do­ži­ću, a ovaj ta­da­šnjem igu­ma­nu ostro­škom, Le­on­ti­ju Mi­tro­vi­ću. Ovaj zna­me­ni­ti Pa­štro­vić, ko­ji je pred pet sto­ti­na svo­jih sa­ple­me­ni­ka pro­nio bar­jak kroz al­ban­ske gu­du­re, od­stu­pa­ju­ći sa srp­skom voj­skom u Pr­vom svjet­skom ra­tu, a po­tom uče­stvu­ju­ći i u slav­nom pro­bo­ju So­lun­skog fron­ta, na či­je je ple­ći pao te­ret ču­va­nja ogrom­nog dr­žav­nog i dvor­skog bla­ga, po­seb­nu bri­gu je po­sve­tio sve­tim utva­ri­ma, iako ni on u tom ča­su ni­je po­u­zda­no znao o ka­kvom se ba­sno­slov­nom bla­gu ra­di. Uz po­moć pro­fe­so­ra An­dri­je Ko­pri­vi­ce i nje­go­vog ro­đa­ka, sto­la­ra Pe­tra Ko­pri­vi­ce, kao i ma­na­stir­skog lu­ga­ra Lju­ba Kru­lja, za­ko­pa­li su i sa­kri­li do­bar dio dr­žav­nog zla­ta, a sve­ti­nje i dio dvor­skih dra­go­cje­no­sti sklo­nio je sa­mo uz po­moć Pe­tra Ko­pri­vi­ce u po­seb­no na­pra­vlje­nu skriv­ni­cu pod pa­to­som u svo­joj spa­va­ćoj so­bi u ko­na­ci­ma kod Do­njeg ostro­škog ma­na­sti­ra, za ko­ju, svi su iz­gle­di, ni­ko osim njih dvo­ji­ce ni­je znao.
Po­zna­to je da je sa­mo de­se­tak da­na ka­sni­je u Ostrog ba­nuo Ge­sta­po, od­no­sno Njem­ci, ko­ji su opljač­ka­li sve vri­jed­no što su na­šli, pa i dio dr­žav­nog zla­ta, a u za­to­če­ni­štvo su po­ve­li i pa­tri­jar­ha Ga­vri­la i igu­ma­na Le­on­ti­ja. Le­on­ti­ja će, ne­kim ču­dom, pu­sti­ti i on će se ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je vra­ti­ti u Ostrog, tu pro­ve­sti cio rat i pom­no ču­va­ti ve­li­ku taj­nu. Pr­vih da­na po oslo­bo­đe­nju, on će u do­go­vo­ru sa An­dri­jom Ko­pri­vi­com, pri­ja­vi­ti oko 600 ki­lo­gra­ma sa­kri­ve­nog dr­žav­nog zla­ta, što će bi­ti pr­va „zlat­na pod­lo­ga” no­ve ju­go­slo­ven­ske ban­ke, ali će pre­ću­ta­ti iz­vje­snu ko­li­či­nu zlat­ni­ka i, na­rav­no, dvor­ske dra­go­cje­no­sti i sve­te re­li­kvi­je.
Kad je, ipak, u sep­tem­bru 1952. go­di­ne pro­cur­je­la pri­ča o krč­mlje­nju zlat­ni­ka iz Ostro­ga, na vra­ta igu­ma­na Le­on­ti­ja i osta­lih „za­vje­re­ni­ka”, od­no­sno onih ko­ji su tr­go­va­li i pre­pro­da­va­li zla­to, za­ku­ca­la je sve­moć­na Ud­ba. Igu­man Le­on­ti­je, kao da je je­dva če­kao da se po­sli­je vi­še od 11 go­di­na oslo­bo­di mo­re, sve je pri­ja­vio do po­sled­njeg cen­ta, a ot­krio je i „bun­ker” pod pa­to­som spa­va­će so­be i na svi­je­tlo da­na su po­no­vo iz­ro­ni­le re­li­kvje či­ju vri­jed­nost su i on, a po­go­to­vu po­li­cij­ski in­spek­to­ri, sa­mo na­slu­ći­va­li.
Zla­to je, do po­sled­njeg nov­či­ća, ured­no po­pi­sa­no i pre­da­to Na­rod­noj ban­ci Ju­go­sla­vi­je, a tri sve­ti­nje su do­spje­le u mrak tre­zo­ra Dr­žav­ne bez­bjed­no­sti i po­no­vo im se za­meo trag za pu­nih 25 na­red­nih go­di­na.
(Sju­tra: KO JE UKRAO DRA­GULj IS­POD GR­LA BO­GO­RO­DI­CE?)