Sre­li smo se i zbli­ži­li vr­lo ra­no u ne­ka­da­šnjoj re­dak­ci­ji NIN-a, u Vlaj­ko­vi­će­voj uli­ci, gdje smo obo­ji­ca bi­li spolj­ni sa­rad­ni­ci. On se već pro­čuo ob­ja­vlje­nim knji­ga­ma, a ja ne bi­jah još ni ma­tu­ri­rao. Jed­nog zim­skog po­po­dne­va kad su svi oti­šli ku­ća­ma, osta­li smo sa­mi u re­dak­ci­ji i ras­ko­mo­će­ni u du­bo­kim fo­te­lja­ma raz­go­va­ra­li s no­ga­ma po­dig­nu­tim na sto­lo­ve. „Na­đi na ma­pi”, ko­ja je sta­ja­la na na­spram­nom zi­du, „đe su Rov­ca”. Kad sam ih pro­na­šao i po­ka­zao on klik­nu: ,,E, vi­diš, da smo nas dvo­ji­ca iz Ro­va­ca ovog tre­na sti­gli na že­lje­znič­ku sta­ni­cu i da sto­ji­mo na pe­ro­nu po­red svo­jih za­ve­žlja­ja ne zna­ju­ći ni gdje će­mo ni šta će­mo, to bi bio naj­ve­ći uspjeh za jed­nog, a ka­mo­li za dva Rov­ča­ni­na. A vi­di gdje smo do­spje­li i do­kle smo se vi­nu­li. Sje­di­mo usred pre­sto­ni­ce, u ovoj su­vo­ti sa cen­tral­nim gri­ja­njem, za­va­lje­ni u ko­žnim fo­te­lja­ma, ni­ko nas ne di­ra, ni­kud ne žu­ri­mo, i opet se na ne­što ža­li­mo i za­no­ve­ta­mo!”
Vo­lio je da pi­še, da se do­pi­su­je i pot­pi­su­je, da po­ka­zu­je ote­čen ka­ži­prst od du­gog pi­sa­nja i ozli­je­đen de­sni la­kat od sil­nog pri­ti­ska­nja o pi­sa­ći sto. Po­sve­te ko­je je is­pi­si­vao na knji­ga­ma ko­je je da­ri­vao pri­ja­te­lji­ma ni­je­su bi­le kao kod dru­gih pi­sa­ca – krat­ke i kon­ven­ci­o­nal­ne. Imao je obi­čaj da pi­še dok po­pu­ni sve pra­zne stra­ni­ce na po­čet­ku knji­ge, a kad ne bi sta­lo sve što je htio da ka­že, okre­tao je i is­pu­nja­vao mar­gi­ne sa stra­ne, da se ni­šta ne šte­tu­je i ni­jed­na bje­li­na ne osta­ne ne­is­ko­ri­šće­na.
Kad bi se sve što je osta­lo is­pi­sa­no u po­sve­ta­ma sa­bra­lo na jed­no mje­sto i smje­sti­lo u jed­ne ko­ri­ce bi­la bi to va­žna i po­za­ma­šna knji­ga u ko­joj je re­kao ono što ni­je ni u jed­noj dru­goj. Po­sve­te su je­di­ni neo­bja­vljen ru­ko­pis ko­ji je ostao u nje­go­voj knji­žev­noj za­o­stav­šti­ni.
Je­dan od onih ko­ji­ma je svo­je knji­ge da­ri­vao i po­sve­ći­vao bio sam i ja. I kad bi iz­la­zi­la no­va iz­da­nja iste knji­ge ni­je pro­pu­štao da i na njoj is­pi­še no­vu po­sve­tu. To su ma­nje po­sve­te, a pri­je ma­li, is­po­vi­jed­ni ese­ji, u ko­ji­ma se go­vo­rio o se­bi, svo­joj po­e­ti­ci i pje­sni­štvu, ono što ne bi mo­gao re­ći ni­ko dru­gi.
„Ova­ko je sve po­če­lo, dra­gi moj…” na­pi­sao je na ne­kom od iz­da­nja knji­ge „Đa­vo­li do­la­ze” – „pro­li­je­va­njem su­za ra­do­sni­ca pu­tem u Ne­viđ­bog”.
A 1964. go­di­ne na „Vu­ku i zvo­nu”: ,,Dra­gom… i vu­ka i zvo­no, uvje­ren da si kao i onaj sa stra­ne 300, a sa­svim si­gu­ran da je ovo knji­ga za te­be i tvo­je sa­mo­će.” Ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je na „Cr­ve­nom pe­tlu”, za­pi­sao je ove ri­je­či: ,,Dra­gom mom… pe­tla va­tro­no­šu, kao za­ka­sne­li po­klon, ali za­to tri­put dra­že ne­go dru­gi­ma.”
„He­ro­ja na ma­gar­cu”, ve­li­ku ras­ko­šnu ko­smo­po­lit­sku po­e­mu o ra­tu i lju­di­ma, pu­nu nje­žno­sti i su­za, či­tao sam još u ru­ko­pi­su. Štam­pa­nu po­sle mno­gih re­cen­zi­ja, sil­nih afe­ra i pe­ri­pe­ti­ja, do­nio je apri­la 1968. go­di­ne sa pro­prat­nim ri­je­či­ma: ,,Mom dra­gom …ovu div­nu knji­gu. Či­tao si ti ovo, ali nek i bu­de pri ru­ci, jer zlu ne tre­ba­lo. Sr­dač­no, kao i ti me­ni tvo­je broj­ne i div­ne ro­ma­ne...”
Na na­red­nom iz­da­nju i po­sve­ta je no­va i op­šir­ni­ja: ,,Dra­gi moj… Uvje­ra­vam te, Don Gru­ba­na od Bi­je­log Po­lja sam znao, o ja­du cr­no­me sve je bi­jo za­ba­vi­jo: ga­će su mu pro­go­ri­je­va­le, ni­je to pu­ka udo­vič­ka pri­po­vi­jest. Istin­ski je ra­dio za Svjet­sku re­vo­lu­ci­ju, za pet­sto­pr­vu cr­no­gor­sku, za Ko­min­ter­nu ka­ko u ovoj sve­sci sto­ji. I po­bi­je­dio je, oće­ro Ta­li­ja­ne, ne Sa­veznci. Pa je i nje­go­va po­bje­da na sva­ko­me ko­ra­ku vi­dlji­va. Jed­no vri­je­me će se po Gru­ba­nu Ma­li­ću zva­ti!... Pro­či­taj još jed­nom ovo dje­lo: od du­še je, od ka­me­ne, od one na­še Ple­me­ni­te ze­mlje…
„Te­bi… knji­gu o Ma­li­ću, Gru­ba­nu, Rov­ča­ni­nu. Sti­gao je, on, do Atlan­ti­ka. No, da li je, on, sti­gao pred pra­vu ve­tre­nja­ču? Da li mu se bi­lo ko su­prot­sta­vio”, pi­še na knji­zi „Rat je bio bo­lji” ko­ju je do­nio na Lu­čin­dan, na­šu za­jed­nič­ku kr­snu sla­vu, 1977. go­di­ne.
Na dru­gom, džep­nom iz­da­nju „He­ro­ja na ma­gar­cu” 1981. go­di­ne po­sve­ta je još ras­ko­šni­ja: ,,Va­ma, go­spo­di­ne…, do­ku­men­ta­ci­ja o čo­vje­ku ko­ji je do­bio Dru­gi svjet­ski rat, a ne sa­ve­zni­ci. Va­ma, go­spo­di­ne… knji­gu pi­sa­nu s pre­ten­zi­jom: da pje­sni­štvo pret­ho­di isto­ri­ji. Go­spo­di­ne… da li su dru­gu Ma­li­ću pri­zna­ti rat­ni či­no­vi? Da li je ikad na­šao 501. cr­no­gor­sku ar­mi­ju? A Ko­min­ter­nu, i svo­ju Re­vo­lu­ci­ju, Svet­sku? A po­kret? Da li je Ko­min­ter­na do­bi­la kra­vu – mu­za­ru, ko­ju joj je po­slao Don Gru­ban od Ro­va­ca? Va­ma ove stra­ni­ce, po­seb­no 206-208, 212, 248, 252–257, pa da­lje do kra­ja. Obra­ti­te pa­žnju na mo­je dje­lo pa ga i pri­ka­ži­te... Gru­ban Ma­lić rat­nik cr­no­gor­ski (po­sli­je pi­šče­ve smr­ti ju­nak nje­go­vog ro­ma­na Gru­ban Ma­lić na­šao se i op­tu­žni­ci Ha­škog su­da, prim. M.B.) na šu­ga­vom ma­gar­cu, imao je i pe­tla, na ko­me ni­je mo­gao ja­ha­ti, ali osta­je tač­no jed­no: bio je bez­um­no hra­bar”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)