Pri­re­dio: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Kad je stu­dent Mi­o­drag Bu­la­to­vić do­šao ku­ći na škol­ski ras­pust, umje­sto in­dek­sa do­nio je ne­ko­li­ko sve­za­ka već is­pi­sa­nih nje­go­vim ka­li­graf­skim ru­ko­pi­som. Na pi­ta­nje šta je to, po­vje­rio je maj­ci da je po­čeo da pi­še. Na to je ona za­bri­nu­to pro­ša­pu­ta­la: ,,Sa­mo pa­zi da ti to ne na­đu!”
Pr­va ri­ječ maj­ke Mi­li­ce pro­log je knji­žev­nog dje­la nje­nog je­din­ca. Epi­log i po­sled­nju ri­ječ na­pi­sa­će on sam: ,,Zbo­gom, svi­je­te, ko­ji ni­si bio do­bar pre­ma me­ni!“
Iz­me­đu te dvi­je ri­je­či stao je ži­vot­ni i knji­žev­ni vi­jek ovog ne­po­no­vlji­vog pi­sca.
U maj­či­nom upo­zo­re­nju ni­su sa­že­ta sa­mo stra­ho­va­nja, ne­go i jed­no shva­ta­nje knji­žev­nog umi­je­ća, da ne ka­že­mo ne­na­pi­sa­na po­e­ti­ka jed­nog ugro­že­nog svi­je­ta i jed­nog su­ro­vog vre­me­na. Kao da je ma­ti pri­je ne­go što je išta pro­či­ta­la zna­la šta bi sin mo­rao da na­pi­še kad se već la­tio pe­ra, a to se ni­je smje­lo po­vje­ri­ti ni naj­vjer­ni­jem pri­ja­te­lju, a ka­mo­li ne­vjer­noj har­ti­ji.
Ta­ko je za­po­če­ta ni­kad do kra­ja do­bi­je­na bit­ka da po­e­zi­ji ne su­di ni­ko dru­gi osim nje sa­me. Bri­gom „da ti to ne na­đu“ una­pre­đi­va­no je knji­žev­no umi­je­će i sta­sa­va­lo uvje­re­nje da se pje­snik ko­ji ni­je nad­mu­drio cen­zo­ra i iza­šao iz nje­go­ve nad­le­žno­sti, ne­ma ko­me ža­li­ti osim se­bi i svom pe­ru.
Đa­vo po­sle­rat­ne srp­ske knji­žev­no­sti zvao se na­pi­sme­no Mi­o­drag Bu­la­to­vić, a usme­no Bu­le. Svoj do­la­zak u srp­sku knji­žev­nost ogla­sio je na sva zvo­na zbir­kom pri­po­vi­je­da­ka „Đa­vo­li do­la­ze“. A to je zna­či­lo i da ne do­la­zi sam, već da ih sa njim ide po­vi­še.
Usli­je­di­lo je: „Vuk i zvo­no“. Da bi za­šti­ti­la je­din­ca Mi­o­dra­ga, i nje­ga je maj­ka zva­la Vuk. Ali i Mi­o­dra­gu (Vu­ku) Bu­la­to­vi­ću br­zo su obje­si­li zvo­no i ni­su ga ski­da­li do nje­go­ve kon­či­ne. I kad se či­ni­lo da su mu ga dru­gi ski­nu­li, on bi ga sam sta­vljao. To­li­ko se bio na zvo­no na­vi­kao i sa zvo­nom sro­dio da se či­ni­lo da se s njim ro­dio i da bez nje­ga ne umi­je i ne mo­že da ži­vi.
Naš pr­vi knji­žev­ni di­si­dent i ga­star­baj­ter sti­gao je u Be­o­grad iz sr­bi­jan­skih iz­bje­glič­kih do­mo­va u pro­go­re­lom voj­nič­kom ši­nje­lu. Re­če­no je da je ru­ska knji­žev­nost iza­šla iz Go­go­lje­vog ši­nje­la. Ne bi­smo po­gri­je­ši­li i ka­da bi­smo re­kli da je i iz knji­žev­nog ši­nje­la Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća iza­šla či­ta­va ple­ja­da nje­go­vih ši­njel­dži­ja. Po­pa i Pa­vlo­vić slo­ve kao pre­kret­ni­ci po­sle­rat­ne srp­ske po­e­zi­je, a Mi­o­drag Bu­la­to­vić ne slo­vi, ma­da je to bio. Ovog ne­pri­zna­tog pre­vrat­ni­ka i za­čet­ni­ka, kao ta­kvog ne spo­mi­nju ni oni ko­jih, ona­kvih ka­kve ih zna­mo, bez nje­ga ne bi ni bi­lo. Bu­la­to­vić ni­je imao ni tu­ma­če ni kri­ti­ča­re, ni pro­gram ni po­kret, ali je imao uče­ni­ke, sled­be­ni­ke i po­klo­ni­ke, da ne ka­že­mo imi­ta­to­re, ko­ji su umno­ža­va­li nje­go­ve iz­u­me i re­pro­du­ko­va­li nje­go­ve mu­stre. Nji­ho­ve knji­ge su se ra­đa­le iz nje­go­vih knji­ga, a oni sa­mi su naj­vi­še li­či­li na nje­go­ve knji­žev­ne li­ko­ve. Na svog uči­te­lja ob­ru­ša­va­li su se uče­ni­ci, na vo­đu sled­be­ni­ci, opo­ro­ča­va­li ga i ospo­ra­va­li uvje­re­ni da su ga nad­ma­ši­li i da će ako se uklo­ni ori­gi­nal, tri­um­fo­va­ti re­pro­duk­ci­ja. On sam kao da ni­je imao ni­šta pro­tiv, go­vo­re­ći da ni­je vo­đa ni sa­mom se­bi. Fos­for nje­go­vog da­ra je blje­štao, a auten­tič­ni knji­žev­ni tem­pe­ra­ment naj­vi­še do­la­zio do iz­ra­ža­ja on­da kad se ru­gao i ru­šio, a ta­njio se i bli­je­dio, kad bi ko­rum­pi­ran ka­kvom po­vla­sti­com, po­ku­ša­vao da bu­de kon­struk­ti­van. Vi­dio je is­ko­še­no i naj­bo­lje pi­sao kad je sve pi­sao ona­ko ka­ko je vi­dio. Kad bi is­ko­sio sa­mo bi is­pra­vio i sve po­kva­rio.
Bez re­dov­nog ško­lo­va­nja, s pro­šlo­šću „in­te­li­gent­nog i ozlo­je­đe­nog skit­ni­ce“ ka­ko se sam opi­sao, na ko­ri­ce svo­jih knji­ga do­veo je i đa­vo­la i vu­ka i svi­nju i pi­je­tla i ma­gar­ca. U tu fa­u­nu ubra­jao je i se­be go­vo­re­ći da pred­sta­vlja „ži­vo­ti­nju ko­ja je lju­bav pre­ma sve­mu i sva­če­mu“. I do­dao: ,,Mno­go sam pa­tio, ali vo­lim sve. Po­bi­je­dio sam, jer ne znam za mr­žnju.“
(NA­STA­VI­ĆE SE)


Kao uzdar­je za nje­go­ve broj­ne, pri­ja­telj­ske po­sve­te me­ni, na­pi­sao sam po­e­mu „Ko­ji je ono, maj­ko?“ i post­hum­no je po­sve­tio Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću. Po­e­ma to­li­ko du­gu­je nje­mu, nje­go­voj pi­sme­noj i usme­noj ri­je­či, da je nje­go­va ko­li­ko i mo­ja i da joj je mje­sto baš ov­dje, uz po­sve­te ko­je je pi­sao me­ni.

KO­JI JE ONO, MAJ­KO? (I DIO)
Se­ni Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća


Bio sam već mla­di­ćak
Sa đa­vo­li­kim uši­ma i ro­šči­ći­ma
I skri­ve­nim kril­ci­ma pod ko­šu­ljom
Sa vi­še go­di­na ne­go ki­la
Kad me jat­ka odvo­ji­la od ja­ra­di
Pod­ši­ška­la i za­če­šlja­la
Obu­kla oče­ve ga­će i ka­ba­ni­cu
I po­ve­la u Bi­je­lo Po­lje
Na Ve­li­ki Na­rod­ni Sa­bor
Da uve­de me­đu lju­de
I po­ka­že đe­voj­ka­ma
Svo­ga je­din­ka
I do­sko­ka krv­ni­ci­ma.
Kr­oz ruj i slez
Kle­ke i ku­pi­nja­ke
Iz­bi­li smo na dža­du
I usko­či­li u ko­lo­nu
Iz Po­li­mlja i San­dža­ka
Ko­ja je s ko­ko­ti­ma i ma­gar­ci­ma
Če­gr­talj­ka­ma i bar­ja­ci­ma
Pre­ska­ka­la pre­ko se­be
Blju­va­la s ka­mi­o­na
Igra­la ko­lo na pu­tu
Išla na ru­ka­ma
I ima­la sa­mo je­dan pra­vac
Bje­lo­polj­sko stoč­no pa­za­ri­šte
Za taj dan pro­zva­no Trg
Na ko­ji se pri­sti­za­lo sa sva­ke stra­ne
A ko je jed­nom ukro­čio
Vi­še ni­je imao kud.
Sve što se ote­lo iz pa­le­ža i po­kla­nja
I be­ža­lo od ve­li­ke va­tre
Sja­ti­lo se na jed­no me­sto
I sto­je­ći na nok­tu
Po­me­te­no od ra­do­sti
Za­vi­ja­lo u jed­no gr­lo
Jed­no je­di­no slo­vo
Sa­sta­vlja­ju­ći sva usta u jed­na
Kao da se za­je­ze­ri­lo
A to je­ze­ro se za­su­ki­va­lo i klo­bu­ča­lo
Nja­ka­lo i kr­klja­lo
Uz­di­sa­lo i ala­ka­lo
Da­vi­lo se pra­ši­nom i ma­slač­kom
Kra­sta­ma i žva­la­ma
Po let­njoj smla­ti­mo­zgo­vi­ci
Ska­ču­ći kao jed­na no­ga
Oko za­mo­ta­nog i za­ve­za­nog spo­me­ni­ka
Kao oko mač­ke u vre­ći
I tri­bi­ne ko­ja je do­se­za­la do ne­ba
A ka­da se po­ja­vio go­vor­nik
I ljud­ski glas raz­dvo­jio od
nja­ka­nja ma­ga­ra­di
Ja upi­tah: „Ko­ji je ono, maj­ko?“
„Ono je onaj što nam je od­veo vran­ca!“
Grč mi is­kri­vi li­ce i za­su­ka vrat
Led­na kap cur­nu niz vru­će ple­ći
U oči­ma se za­frk­ta­še su­ze
I u de­vet re­di kre­nu­še iz jed­nih oči
Niz du­ge tre­pav­ke si­ro­če­ta
Dok je ma­sa ur­ne­be­sa­la
I pu­ni­la ne­bo ka­pa­ma i bo­ca­ma