PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Mo­ram da pri­znam da sam se od vla­di­ke opro­stio sa od­re­đe­nim osje­ća­njem sje­te i istin­ske sim­pa­ti­je, pri po­mi­sli da je za­pra­vo je­di­ni ci­vi­li­zo­va­ni i kul­tur­ni čo­vjek me­đu ovim još to­li­ko ne­ci­vi­li­zo­va­nim na­ro­dom, kao i da je je­di­ni ko­ji go­to­vo da osje­ća, kao mi, po­što je obra­zo­van i istih shva­ta­nja kao mi. Sa ka­kvim sve ne­vo­lja­ma i ne­da­ća­ma mo­ra da se no­si je­dan ta­kav iz­u­ze­tan duh, ko­ji vla­da jed­nim ta­ko za­o­sta­lim na­ro­dom, na­sto­je­ći da ga kul­ti­vi­še i una­pri­je­di! Ako do­bro pro­mi­slim, on­da bih re­kao da je nje­gov po­lo­žaj iz­u­zet­no pro­ti­vr­je­čan i da se ne da upo­re­di­ti ni sa jed­nim dru­gim čo­vje­kom. On je pi­sac ko­ji zna­njem i sna­gom ra­su­đi­va­nja nad­ma­šu­je mno­ge na­še pi­sce, a uz to je dr­žav­nik, knez i za­ko­no­da­vac; uz to je i cr­kve­ni pa­stir ko­ji za­po­vi­je­da voj­skom od 20.000 na­o­ru­ža­nih lju­di; na­da­lje, on je čo­vjek ko­ji je pri­jem­čiv za sve što je li­je­po, a pri to­me je ka­lu­đer i is­po­snik; on je mlad i li­jep, on če­zne za po­ro­di­com i do­ma­ćim ži­vo­tom, a uglav­nom je okru­žen sa­mo svo­jim per­ja­ni­ci­ma; mno­go je pu­to­vao i po­zna­je luk­suz na­šeg svi­je­ta. Za nje­ga bi mo­žda bio po­de­sni­ji je­dan ve­li­ki grad u ko­jem cvje­ta­ju sve vr­ste umjet­no­sti i u ko­jem po­sto­je bo­ga­te bi­bli­o­te­ke, ali sud­bi­na ga je pri­ko­va­la kao Pro­me­te­ja za jed­nu ne­go­sto­lju­bi­vu sti­je­nu, gdje pre­bi­va u jed­nom ne­kom­for­nom ma­na­sti­ru i uz ve­li­ke na­po­re uspi­je­va se­bi da pri­ba­vi ne­što du­hov­ne hra­ne. Po­sto­ja­la je tu još jed­na stvar ko­ja je do­dat­no pot­hra­nji­va­la na­še sim­pa­ti­je za nje­ga; na­i­me, vla­di­ka je od ne­kog vre­me­na bio bo­le­stan i za­pra­vo bi mu mno­go vi­še po­go­do­va­la bla­ža kli­ma ne­go kli­ma ovog pod­ne­blja. A na ra­stan­ku nam je još re­kao da će se usko­ro on i nje­go­vi lju­di ov­dje go­re kod Nje­gu­ša i Ce­ti­nja na­ći pod sni­je­žnim po­kri­va­čem od če­ti­ri do pet sto­pa.(...)
Naj­u­da­lje­ni­ja si­la Ru­si­ja u no­vi­je vri­je­me se ve­o­ma pri­bli­ži­la Cr­noj Go­ri. Ru­si su, do­du­še, još u vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog upra­vlja­li svo­je po­gle­de pre­ma Cr­no­gor­ci­ma ko­ji su te­ži­li za ne­za­vi­sno­šću, a to­kom ci­je­log pro­šlog sto­lje­ća Ru­si­ja je ohra­bri­va­la Cr­no­gor­ce i uka­zi­va­la im od­re­đe­nu po­moć. Go­to­vo da bi se mo­glo re­ći da se raz­voj obje dr­ža­ve, ogrom­ne Ru­si­je i ma­ju­šne Cr­ne Go­re, od­vi­jao pa­ra­lel­no i kao da su ne­ka­ko išle u ko­rak. U isto vri­je­me i na isti na­čin na ko­ji je Ru­si­ja ostva­ri­la svog ugled ve­li­ke evrop­ske si­le, ta­ko je i Cr­na Go­ra go­to­vo u isto vri­je­me i na isti na­čin ostva­ri­la svo­ju sa­mo­stal­nost. Me­đu­tim, Cr­no­gor­ci su sa Ru­si­ma kao bra­ćom i sa­bor­ci­ma tek u ovom vi­je­ku do­šli u ne­po­sre­dan kon­takt, na­i­me 1806. go­di­ne u vri­je­me do­ga­đa­ja u Bo­ki ko­tor­skoj tj. u vri­je­me za­jed­nič­kog ru­sko-cr­no­gor­skog po­du­hva­ta pro­tiv Fran­cu­za u Du­brov­ni­ku. I tek su u ovom sto­lje­ću vla­di­ke, umje­sto u Sr­bi­ji, ru­ko­po­lo­že­ne i osve­će­ne u Ru­si­ji i tek su u naj­no­vi­je vri­je­me ru­ski ca­re­vi po­če­li vla­di­ka­ma da iz­da­ju di­plo­me ili po­ve­lje o zva­nju mi­tro­po­li­ta i ujed­no da im ša­lju fi­nan­sij­sku po­moć. Ne oda­jem ni­ka­vu dr­žav­nu taj­nu, bu­du­ći da je to op­šte po­zna­ta stvar, ako ka­žem da vla­di­ka pre­ko Ko­to­ra od Ru­si­je do­bi­ja go­di­šnju po­moć u vi­si­ni od 40.000 gul­de­na. Vla­di­ka, ko­ji sa tim nov­cem, pri­rod­no, mo­že da ostva­ri zna­tan uti­caj na naj­u­gled­ni­je cr­no­gor­ske po­ro­di­ce, kao i da pla­ća per­ja­ni­ke, ser­da­re i se­na­to­re, ne mo­že vi­še da se od­rek­ne te po­mo­ći, pa je ti­me se­be do­veo u ne ma­lu za­vi­snost od Ru­si­je, ko­joj je du­žan za­hval­nost. Kao i svi ju­žni Slo­ve­ni, ta­ko i nje­go­vi po­da­ni­ci gle­da­ju u Ru­si­ji svo­ga spa­si­te­lja. Otu­da u Cr­noj Go­ri če­sto mo­že da se vi­di sli­ka Pe­tra Ve­li­kog, ali i Ni­ko­la­ja I, ali ni­gdje ni­je­sam vi­dio sli­ku austrij­skog ca­ra. (...)
Ovim sam sa­mo u na­go­vje­šta­ji­ma uka­zao na raz­li­či­te in­te­re­se ko­je Vla­di­ka mo­ra da ima u vi­du, na bez­broj opa­snih hri­di i sti­je­na iz­me­đu ko­ji mo­ra da pro­ve­de svoj dr­žav­ni brod. Po­sli­je sve­ga što je re­če­no ni­je te­ško ra­zu­mje­ti da je ta­kav vla­dar iz­lo­žen ve­li­kim is­ku­še­nji­ma i da je po­treb­no do­sta mu­dro­sti da se iz­bjeg­nu sve opa­sno­sti ko­je ta­ko re­ći vre­ba­ju iza sva­kog ugla. Pret­hod­ni vla­di­ka je go­to­vo po­la sto­lje­ća uspje­šno oba­vljao svo­ju du­žnost. Sa­da­šnji vla­di­ka to či­ni već ne­kih dva­de­set go­di­na. I za sve to vri­je­me do­bi­jao je od Ru­si­je or­de­nje i no­vac, a pri to­me ni­je uspio da sa­ču­va svo­je do­bre od­no­se sa Austri­jom. Ta­ko­đe su za sve ovo vri­je­me nje­go­vi lju­di pred­u­zi­ma­li na­pa­de na Tur­ke, ali sa­mo u mje­ri u ko­joj je to bi­lo po­treb­no u ci­lju od­bra­ne ze­mlje, pa sa­mim ti­me ni Tur­ci ni­je­su mo­ra­li da po­đu na njih sa ve­li­kom voj­skom. Vla­di­ka se za svih ovih dva­de­set go­di­na zbog tih in­ci­de­na­ta uvi­jek iz­no­va iz­vi­nja­vao Tur­ci­ma; uz to je svo­je lju­de ko­rio i ka­žnja­vao, s tim što je do­pu­štao da se od­re­đe­ne ak­ci­je pre­du­zmu ka­da je to bi­lo ne­iz­bje­žno, na­sto­je­ći da na sva­ki na­čin i sa svo­jim lju­di­ma ne do­spi­je u su­kob. Ta­ko­đe je za sve to vri­je­me uspio i kod Austri­ja­na­ca da sa­ču­va re­spekt i ugled. Po­vrh svih mu­ka i ne­vo­lja ko­je so­bom no­se dr­žav­ni po­slo­vi, Vla­di­ka je na­la­zio vre­me­na i za pje­snič­ko i knji­žev­no stva­ra­la­štvo. Za­i­sta mi­slim da se za ovog vla­di­ku mo­že re­ći da je ve­li­ki čo­vjek.(Kraj)