PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ci­je­la Cr­na Go­ra usmje­re­na je svo­jim vo­do­to­ci­ma pre­ma Ska­dar­skom je­ze­ru, pre­ma ko­jem su okre­nu­te sve nje­ne ri­je­ke i do­li­ne. Od tog je­ze­ra se ze­mlja po­ste­pe­no uz­di­že pre­ma ju­go­za­pa­du i sje­ve­ro­za­pa­du. Svo­je naj­ve­će vi­si­ne ove pla­ni­ne do­se­žu duž gra­ni­ce pre­ma Ja­dran­skom mo­ru i na gra­ni­ci pre­ma is­toč­noj Her­ce­go­vi­ni. U ovom prav­cu se ove uz­vi­si­ne str­mo spu­šta­ju pre­ma Ja­dran­skom mo­ru, Bo­ki ko­tor­skoj i austrij­skoj Al­ba­ni­ji, ko­ja ov­dje za­hva­ta sa­mo je­dan ma­li pri­o­bal­ni po­jas. I po­li­tič­ke gra­ni­ce Cr­ne Go­re pre­ma Her­ce­go­vi­ni i austrij­skim po­sje­di­ma pro­te­žu se gre­be­ni­ma ovih pla­ni­na. Kod je­ze­ra se, pak, te gra­ni­ce do­di­ru­ju sa gra­ni­ca­ma tur­ske Al­ba­ni­je. Otu­da bi se u ge­o­graf­skom po­gle­du Cr­na Go­ra mo­gla po­sma­tra­ti kao sje­ve­ro­za­pad­na po­lo­vi­na ko­tli­ne oko Ska­dar­skog je­ze­ra. Unu­tar te ko­tli­ne Cr­no­gor­ci pre­bi­va­ju za­jed­no sa Al­ban­ci­ma Ska­dra. Sa nji­ma oni i ima­ju naj­vi­še gra­nič­nih spo­ro­va i sva­ko­ja­kih ne­spo­ra­zu­ma. U te stva­ri na pr­vom mje­stu spa­da sa­mo je­ze­ro; na­i­me, Cr­no­gor­ci po­la­žu pra­vo na po­lo­vi­nu je­ze­ra, kao i na ri­ba­re­nje u je­ze­ru i na soč­ne is­pa­še kraj nje­go­vih oba­la. Otu­da spo­ro­vi i čar­ke go­to­vo ni­ka­da ne pre­sta­ju. Otu­da se u ovom di­je­lu gra­ni­ce mi­je­nja­ju u skla­du sa rat­nom sre­ćom. Čas Cr­no­gor­ci pro­ši­ru­ju svoj po­sjed pre­ko sa­mog je­ze­ra, čas ih Tur­ci sa­svim po­tje­ra­ju iz pod­ruč­ja oko je­ze­ra. Pre­ma Austri­ji su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, po­sli­je op­se­žnog sni­ma­nja te­re­na, tač­no re­gu­li­sa­ne. Me­đu­tim, pre­ma Al­ba­ni­ji gra­ni­ce uvi­jek vi­še od­re­đu­ju si­la i mač ne­go mjer­ni in­stru­men­ti ge­o­me­ta­ra. Go­to­vo da ov­dje ne­ma maj­sto­ra ko­ji bi bio u sta­nju da utvr­di ne­po­mjer­lji­vu gra­ni­cu.
Svi vo­do­to­ko­vi Cr­ne Go­re uli­va­ju se u Ska­dar­sko je­ze­ro. Ona­mo se pri­rod­nim pu­tem usmje­ra­va­ju i bro­do­vi ko­ji ov­dje po­sto­je. Glav­na ri­je­ka Cr­ne Go­re, Ri­je­ka (Cr­no­je­vi­ća), do­ne­kle je plov­na. U je­ze­ro se spu­šta­ju i ri­be svih cr­no­gor­skih ri­je­ka, iz ko­jih se po­go­to­vo zi­mi pot­pu­no po­vu­ku u je­ze­ro, pa cr­no­gor­ski ri­ba­ri idu za nji­ma (to se po­seb­no od­no­si na sko­ran­cu (uklje­vu), glav­nu ri­bu ze­mlje). Pre­ma je­ze­ru kli­ma je sve bla­ža, ze­mlja sve plod­ni­ja, a pa­šnja­ci sve soč­ni­ji. Cr­no­gor­ski pa­sti­ri i se­lja­ci isto ta­ko pri­rod­no na­gi­nju pre­ma je­ze­ru, kao i ri­ba­ri i bro­do­vi. Ska­dar­sko je­ze­ro je, pre­ma to­me, ona glav­na tač­ka pre­ma ko­joj su usmje­re­ni sav ži­vot i sve sna­ge ze­mlje. Da bu­du u po­sje­du jed­nog di­je­la je­ze­ra, na­su­šna je po­tre­ba Cr­no­go­ra­ca i sve dok bu­du po­sto­ja­li, oni će se bo­ri­ti za nje­ga. Mo­glo bi se re­ći da je ci­je­la ze­mlja svo­je li­ce okre­nu­la je­ze­ru, a le­đa Bo­ki Ko­tor­skoj. Ta le­đa či­ni upra­vo po­me­nu­ti kan­ton Ka­tun­ska na­hi­ja, do ko­jeg vo­de sa­mo te­ško pro­hod­ni pro­la­zi, osim ovog ko­jim smo si­šli do je­ze­ra, i onog ko­jim smo, do­la­ze­ći od Ko­to­ra, ušli u ze­mlju, kao i onog ko­jim će­mo pre­ko Bu­dve iza­ći iz ze­mlje. (...)
Iz­me­đu po­me­nu­tih br­da i uz­vi­še­nja ja­sno se vi­di glav­na cr­no­gor­ska do­li­na, ko­ja se uz Ri­je­ku pro­te­že sve do Ska­dar­skog je­ze­ra, dok je sa obje stra­ne ome­đe­na pla­nin­skim ma­si­vi­ma. Me­đu­tim, još pri­je ne­go što se uka­že je­ze­ro, ovaj pre­dio po­ste­pe­no pre­ra­sta u pra­vu rav­ni­cu, za ko­ju se či­ni da je ši­ro­ka ne­ko­li­ko sa­ti ho­da. Uči­ni­lo nam se da je to je­dan li­jep ze­le­ni kraj pre­kri­ven ze­le­nim le­di­na­ma. Ali ni­gdje ni­je­smo vi­dje­li ni­ka­kve na­stam­be, što uka­zu­je na to da je to po svoj pri­li­ci mo­čvar­no pod­ruč­je. Taj pri­o­bal­ski po­jas je po­ne­ka­da, po­go­to­vo kad je vi­sok vo­do­staj, po­pla­vljen, a ni­je is­klju­če­no da je u drev­na vre­me­na bio dio je­ze­ra. U prav­cu je­ze­ra te­če Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća i po­gra­nič­na ri­je­ka Mo­ra­ča. Obje se spa­ja­ju na sa­mom vr­hu je­ze­ra, pro­ti­ču nji­me i iz­vi­ru na dru­gom kra­ju kao jed­na ri­je­ka. Ta ri­je­ka, ko­ju su Ri­mlja­ni zva­li Bar­ba­na, a sa­da se zo­ve Bo­ja­na, uli­va se po­sli­je ot­pri­li­ke če­ti­ri mi­lje ne­da­le­ko od Ba­ra u Ja­dran­sko mo­re.
Na ru­bu po­me­nu­te rav­ni­ce po­red sa­mog je­ze­ra iz­di­že se je­dan oma­nji vr­le­tan bre­žu­ljak okru­žen rav­nim ze­le­nim le­di­na­ma. Na nje­mu je sa­da tur­ska tvr­đa­va Ža­bljak. To je jed­na od onih ta­ča­ka oko ko­je se Cr­no­gor­ci i Tur­ci ne­pre­sta­no spo­re i bo­re, na­sto­je­ći da je sva­ki uzme u svoj po­sjed. Ra­ni­ji vla­da­ri Cr­ne Go­re ima­li su ov­dje u Ža­blja­ku svo­je­vre­me­no svo­je sje­di­šte. Ali ka­sni­je su na­pu­sti­li ovo mje­sto i svo­ju re­zi­den­ci­ju pre­ni­je­li u unu­tra­šnjost ze­mlje, u ne­do­stup­ne pla­ni­ne. Ne­dav­no su vla­di­ki­ni lju­di, po­slu­živ­ši se lu­kav­stvom, ovu tvr­đa­vu pre­o­te­li od Tu­ra­ka, pa je ta­ko bi­la do­spje­la u po­sjed Cr­no­go­ra­ca. Me­đu­tim, bu­du­ći da vla­di­ka že­li da ži­vi u mi­ru sa su­sjed­nim ska­dar­skim pa­šom, pri­vo­lio je svo­je lju­de da tu tvr­đa­vu vra­te Tur­ci­ma, pod­sje­tiv­ši ih da u svo­jim br­di­ma ima­ju da­le­ko bo­lja utvr­đe­nja, te da je bo­lje i ko­ri­sni­je da Tur­ci­ma pre­pu­ste tro­ško­ve oko ob­no­ve i po­prav­ke sta­rih be­de­ma i zi­di­na Ža­blja­ka.
A on­da se ko­nač­no uka­za­lo sa­mo je­ze­ro, či­ja se go­to­vo tri mi­lje du­ga vo­de­na po­vr­ši­na, oba­sja­na sun­cem kao ka­kvo ogle­da­lo, pro­sti­ra­la pred na­ma sve do da­le­kih br­da na is­to­ku oba­vi­je­nih iz­ma­gli­com...
(NA­STA­VI­ĆE SE)