Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Kao i Cr­njan­ski, ti pi­sci su pre­ži­vje­li jed­no uža­sa­va­ju­će, tra­u­ma­tič­no, te­ško rat­no is­ku­stvo. Cr­njan­ski ima či­tav niz ese­ja u ko­ji­ma, upra­vo, go­vo­ri bu­kval­no o toj kla­ni­ci Pr­vog svjet­skog ra­ta. O br­di­ma le­še­va ko­je je on vi­dio. To mo­ra da pro­mi­je­ni čo­vje­ka. Čo­vjek ne mo­že da iza­đe iz to­ga neo­kr­njen.
Pi­ta­nje iden­ti­te­ta po­sta­vlja se u svim nje­go­vim dje­li­ma ko­ja su se po­ja­vi­la na­kon ra­ta, po­naj­pri­je, mo­žda, u „Dnev­ni­ku o Čar­no­je­vi­ću“. To je taj pro­blem čo­vje­ka ko­ji iz­la­zi iz ra­ta sa jed­nim tra­u­ma­tič­nim is­ku­stvom, i sa­da tre­ba da na­sta­vi da ži­vi. Cr­njan­ski je pre­ži­vio rat. On ka­že da hi­lja­de dru­gih ni­su.
Ka­ko sa ta­kvim is­ku­stvom mo­že­te da na­sta­vi­te da ži­vi­te? Oči­gled­no da vaš iden­ti­tet ne mo­že da osta­ne onaj sta­ri, pred­rat­ni. Mo­ra­te na ne­ki nov na­čin da ga us­po­sta­vi­te. Upra­vo u „Dnev­ni­ku o Čar­no­je­vi­ću“, ko­ji se me­ni či­ni ključ­nom knji­gom za ra­zu­mi­je­va­nje nje­go­vog či­ta­vog knji­žev­nog opu­sa, pri­ča se o čo­vje­ku po­vrat­ni­ku iz ra­ta, voj­ni­ku ko­ji po­ku­ša­va da us­po­sta­vi no­vi inen­ti­tet.
On, iz­me­đu osta­log, do­la­zi do is­ku­stva ko­je se mo­že na­zva­ti mi­stič­nim, i Cr­njan­ski ga ta­ko i na­zi­va. Ali i me­ta­fi­zič­kim, a mo­že se na­zva­ti i su­ma­tra­i­stič­kim, ko­je je, ko­nač­no, na pr­vom mje­stu lir­sko, pje­snič­ko. Kod nje­ga, u svim dje­li­ma, do­mi­ni­ra to jed­no lir­sko sta­nje, je­dan lir­ski do­dir svi­je­ta.
Lir­sko ne sa­mo u onom knji­žev­nom smi­slu, ne­go i ono lir­sko kao što se, re­ci­mo, mo­že na­zva­ti onim fun­da­men­tal­nim čo­vje­ko­vim po­sto­ja­njem i do­ži­vlja­va­njem svi­ja­ta.
Tu Cr­njan­ski na­la­zi raz­li­či­te mo­guć­no­sti iz­la­za. Mi­šlje­nja sam da je je­dan od iz­la­za ko­ji su na­šli ju­na­ci nje­go­ve pro­ze za­pra­vo lju­bav.
Da li je Cr­njan­ski na­šao ne­gdje taj iden­ti­tet, ili još uvi­jek u ne­koj raz­me­đi, po­sta­vlja se pi­ta­nje. Či­ta­ju­ći ga i ana­li­zi­ra­ju­ći, kod nje­ga ne­ma te za­pi­ta­no­sti. Cr­njan­ski je pr­vo do­šao do to­ga da po­sto­ji jed­na je­di­na su­šti­na ko­ja je ne­raz­dvo­je­na. Mno­ge stva­ri tu su iz­vr­nu­te ru­ka­vi­ce. Mo­žda je ma­lo pre­tje­ra­no, ali je to moj uti­sak, ne zna­či da je ta­čan, ali je uti­sak.
U „Dnev­ni­ku o Čar­no­je­vi­ću” se pi­ta: „... Gdje je ži­vot? To pi­ta­nje je rav­no pi­ta­nju gdje je smi­sao. I ju­nak to­kom či­ta­vog ro­ma­na tra­ga za smi­slom. On smi­sao na­la­zi pr­vo u svom pje­snič­kom iden­ti­te­tu. To je ju­nak ko­ji od­lu­ču­je da pi­še. Pi­še dnev­nik o dru­gom, o Čar­no­je­vi­ću, za­pra­vo to po­sta­je ro­man o sa­mom Mi­lo­šu Cr­njan­skom.
On ne­gdje pro­na­la­zi svoj iden­ti­tet, u pi­sa­nju, stva­ra­la­štvu, u du­hov­no­sti, ali po­ku­ša­va sve da po­ve­že u jed­nu cje­li­nu. Pro­na­la­zak tog pje­snič­kog iden­ti­te­ta, tog lir­skog do­ži­vlja­ja svi­je­ta, e to je us­po­sta­vlja­nje Cr­njan­skog kao pi­sca, knji­žev­ni­ka.
On je re­kao, u jed­nom in­ter­vjuu, po­vo­dom „Ro­ma­na o Lon­do­nu“, da je za­vr­šio i smi­sa­o­ni i po­e­tič­ki luk ko­ji je upra­vo po­čeo „Dnev­ni­kom o Čar­no­je­vi­ću“.
Nje­go­vi ju­na­ci, ili knji­žev­ni li­ko­vi, ili­ti nje­go­va al­ter ega, po­si­ja­na po svim nje­go­vim, ne sa­mo umjet­nič­kim tek­sto­vi­ma ne­go i ese­ji­ma, tra­ga­ju za tim ne­čim što ni­ko od nas ne mo­že da bi­lo ka­da do­seg­ne. S dru­ge stra­ne, Cr­njan­ski je, u stva­ri, pi­sao vr­lo kon­kret­nim re­če­ni­ca­ma na svoj na­čin, sa svim tim za­re­zi­ma, sa tom to­pli­nom, sa tim je­zi­kom, ali o vr­lo kon­kret­nim stva­ri­ma.
Ne­ki su po­gre­šno tu­ma­či­li da je glav­ni ju­nak Čar­no­je­vić, a u stva­ri to je Ra­jić. Mo­že da bu­de, a ne mo­ra Ve­li­mir Ra­jić, ko­ji je tra­gič­no stra­dao na po­čet­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta. To je je­dan od pje­sni­ka ko­ji ni­je do­ži­vio da bu­de po­sle­rat­ni.
A, u stva­ri, za vri­je­me tog ra­ta on, pa mo­žda čak i Dis, pa i La­za Ko­stić, u su­šti­ni opet su ne­ki po­sle­rat­ni, za­hva­lju­ju­ći Cr­njan­skom ko­ji ih je pri­svo­jio za ne­ke svo­je pre­te­če...
U stva­ri, svi Mi­lo­še­vi ju­na­ci tra­ga­ju za za­vi­ča­jem. A to je za­vi­čaj ko­ga ni­gdje ne­ma­ju. Cr­njan­ski je htio pred kraj ži­vo­ta da na­pi­še ro­man o po­vrat­ku, u stva­ri bio bi to ro­man o ne­mo­guć­no­sti po­vrat­ka. Vi mo­že­te da se vra­ti­te u fi­zič­ki pro­stor, ali ne mo­že­te da se vra­ti­te u to vri­je­me. Nje­go­vi ju­na­ci, za­pra­vo, tra­ga­ju za tim iz­gu­blje­nim za­vi­ča­jem, od­no­sno za pro­sto­rom onog slo­bod­nog, ne­spu­ta­nog auten­tič­nog ži­vo­ta.
Taj pro­stor će, mo­žda, Cr­njan­ski na­ći u „La­men­tu nad Be­o­gra­dom“. A Be­o­grad je iden­ti­fi­ko­van sa ne­be­skim Je­ru­sa­li­mom. To će bi­ti onaj pra­vi, auten­tič­ni za­vi­čaj u ko­ji će se on vra­ti­ti, ali tek po­sle smr­ti na­ći će tu mir. To je taj pro­blem bez­za­vi­čaj­no­sti i mo­der­nog čo­vje­ka. To gdje je smi­sao, gdje je iden­ti­tet, uzme­mo li u ob­zir ko­li­ko je bio u iz­gnan­stvu, sa­nja­ju­ći da se vra­ti.(Na­sta­vi­će se)