PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ
(...) Naj­zad smo ugle­da­li zda­nja ko­ja okru­žu­ju vla­di­čin ma­na­stir i za­jed­no sa njim či­ne Ce­ti­nje. Manastir je smje­šten u pod­nož­ju br­da i jed­nim di­je­lom svo­jih pra­te­ćih zda­nja pe­nje se uz br­do. Naj­vi­šu tač­ku ko­ja sve nad­vi­su­je či­ni jed­na če­tvo­ro­u­gla sta­ra ku­la; to je ona ista ku­la ko­ju su Cr­no­gor­ci uobi­ča­va­li da ukra­ša­va­ju i is­ki­te gla­va­ma ubi­je­nih ne­pri­ja­te­lja. Is­pod nje se na­la­zi cr­kva Ce­ti­nja, a po­red nje jed­no ka­me­no zda­nje sa će­li­ja­ma za ka­lu­đe­re; sa­da su u tom zda­nju po­naj­vi­še na­sta­nje­ni lju­di iz vla­di­či­ne oko­li­ne. Ma­lo ni­že i go­to­vo sa­svim do­lje u rav­ni­ci, iz­di­že se se jed­no ve­li­ko iz­du­že­no zda­nje u ko­jem pre­bi­va vla­di­ka. Cio taj kom­pleks okru­žen je pri­lič­no ve­li­kim zi­di­na­ma, a u okvi­ru tog za­tvo­re­nog pro­sto­ra na­la­zi se vi­še pro­stra­nih dvo­ri­šta. Is­pred ma­na­sti­ra se na­la­zi ve­li­ki slo­bo­dan pro­stor, ko­ji na od­re­đe­nom od­sto­ja­nju od ma­na­stir­skih zi­di­na ome­đu­je ne­ko­li­ko ku­ća; od tog pro­sto­ra ra­čva se ne­ko­li­ko uli­ca ko­je do­ne­kle li­če na uli­ce na­ših va­ro­ši. Duž tih uli­ca ni­žu se ne­ko­li­ko gru­pi­ca ka­me­nih ko­li­ba ili ku­ća, i to je zna­me­ni­to Ce­ti­nje. Po­me­nu­ti slo­bod­ni pro­stor di­je­lom ob­ra­stao tra­vom, u či­joj se sre­di­ni na­la­zi jed­na bi­sti­jer­na s vo­dom, ne­što je kao trg ili fo­rum Ce­ti­nja, na ko­jem se s vre­me­na na vri­je­me is­pred vla­di­či­ne re­zi­den­ci­je oku­plja na­rod. On je i sa­da ka­da smo mi pri­sti­gli bio is­pu­njen na­ro­dom. Na jed­nom kra­ju tog fo­ru­ma, u pod­nož­ju ma­na­stir­skih zi­di­na, le­ži ne­ko­li­ko gvo­zde­nih to­pov­skih ci­je­vi bez po­sto­lja i la­fe­ta, sa­mo ona­ko oslo­nje­ne o ka­me­ne ili dr­ve­ne blo­ko­ve; za njih su mi re­kli da ih je vla­di­ka ku­pio u Ve­ne­ci­ji. Već smo iz da­le­ka ču­li bu­ku i ga­la­mu, ko­joj su se on­da svo­jom gro­mo­gla­sno­šću pri­dru­ži­li i ovi to­po­vi. Nji­ho­vi su plo­tu­ni br­zim tem­pom, je­dan za dru­gim, is­pa­lji­va­ni u znak po­zdrav, a po­sled­nji je od­jek­nuo upra­vo u tre­nut­ku ka­da smo pri­spje­li i su­sre­li se s lju­di­ma ko­je nam je vla­di­ka po­slao u su­sret da nas do­če­ka­ju i po­zdra­ve.
Cr­no­gor­ci mo­ra da su već u drev­na vre­me­na ima­li obi­čaj da dr­že ne­ko­li­ko ova­kvih to­po­va za od­re­đe­ne pri­li­ke i da nji­ma iz­ra­ze do­bro­do­šli­cu dra­gim go­sti­ma. Na­i­me, u jed­noj ču­ve­noj cr­no­gor­skoj pje­smi u ko­joj je opje­va­na že­nid­ba jed­nog cr­no­gor­skog kne­žev­skog si­na sa jed­nom mle­tač­kom pa­tri­cij­skom dje­voj­kom kra­jem pet­na­e­stog sto­lje­ća, ima­mo slje­de­ći opis sla­vlja i do­če­ka sva­to­va sa dje­voj­kom: „Za­gr­mje­la su sva oruž­ja Cr­ne Go­re u znak po­zdra­va, a me­đu nji­ma i ona dva stra­šna to­pa Kr­njo i Ze­len­ko, ko­ji­ma ne­ma rav­nih u se­dam vla­ških kra­lje­vi­na, ni­ti u sa­mih Tu­ra­ka. Od sa­mog tut­nja nji­ho­vo­ga, po­pa­da­li su ko­nji, a i mno­gi ju­na­ci po­tr­bu­ške.” Kao što re­koh, do­bro­do­šli­ca ko­ja nam je pri­re­đe­na u pri­lič­noj mje­ri je od­go­va­ra­la opi­sa­noj sce­ni. (...)
Po­tom nas je je­dan biv­ši austrij­ski ofi­cir, ko­ji je sa­da bio u slu­žbi kod vla­di­ke i za sve vri­je­me na­šeg bo­rav­ka na Ce­ti­nju igrao ulo­gu ve­o­ma uslu­žnog vo­di­ča, od­veo do vla­di­ke. On nas je do­če­kao u svo­joj Bi­ljar­di, ko­ja je isto­vre­me­no i nje­go­va sa­la za audi­jen­ci­je. Na­i­me, vla­di­ka, či­ji pri­ho­di baš ni­je­su za­ne­mar­lji­vi, ži­vi ve­o­ma skrom­no i jed­no­stav­no. Kao vla­dar jed­nog ma­log brd­skog na­ro­da, on sma­tra ne­pri­mje­re­nim da se na­či­nom ži­vo­ta mno­go uda­lji od svog si­ro­ma­šnog na­ro­da. U svom ma­na­sti­ru ko­ri­sti sa­mo tri so­be ko­je se na­la­ze jed­na do dru­ge; pr­va, upra­vo po­me­nu­ta, ne­što je ve­ća so­ba sa bi­li­ja­rom, či­ji su zi­do­vi ukra­še­ni oruž­jem i por­tre­ti­ma Na­po­le­o­na, lor­da Baj­ro­na, sa­da­šnjeg sak­son­skog kra­lja i jed­nim ve­li­kim sta­rim ulja­nim por­tre­tom Pe­tra Ve­li­kog, ko­ji je već ma­lo po­tam­nio; dru­ga je jed­na ma­nja oda­ja u ko­joj se na­la­zi ve­ći dio nje­go­ve bi­bli­o­te­ke (je­dan ma­li or­man sa knji­ga­ma na­la­zi se i u so­bi s bi­li­ja­rom), s tim što je i u njoj o zi­do­ve oka­če­no ra­zno oruž­je, ali je tu bi­lo obje­še­no da se su­ši i ne­ko­li­ko gro­zdo­va i dru­gog vo­ća; i, naj­zad, tre­ća oda­ja, nje­go­va spa­va­ća so­ba sa pri­lič­no ve­li­kim le­ža­jem po ita­li­jan­skom uzo­ru i por­tre­tom ru­skog ca­ra Ni­ko­le na ko­nju (taj por­tret ura­dio je sli­kar Kri­ger). Ta­ko ure­đe­ne oda­je mo­gu se vi­dje­ti i kod ka­no­ni­ka na­ših ma­na­sti­ra ili na­ših sve­šte­ni­ka (na­rav­no, bez bi­li­ja­ra i oruž­ja).
U so­bi sa bi­li­ja­rom na­la­zi­la se s jed­ne stra­ne, kraj ula­znih vra­ta, jed­na klu­pa, na ko­ju obič­no po­si­je­da­ju se­na­to­ri i per­ja­ni­ci, a s dru­ge stra­ne se na­la­zi jed­na so­fa na ko­joj obič­no sje­di vla­di­ka, a pod no­ga­ma mu je pro­strt je­dan ma­li ći­lim. To su skrom­ne pro­sto­ri­je u ko­ji­ma pre­bi­va su­ve­re­ni go­spo­dar na­ro­da od 100.000 du­ša. Onaj ko po­zna­je dvor­ce na­ših voj­vo­da sa isto to­li­ko po­da­ni­ka zna da u nji­ma vla­da da­le­ko ve­ća ras­koš.
Ne osje­ćam se po­zva­nim da ov­dje opi­šem vla­di­či­nu lič­nost. On je već vi­še pu­ta por­tre­ti­san i to u pri­rod­noj ve­li­či­ni, pa je po­zna­to da je kru­pan i li­jep čo­vjek. Nje­go­va je lič­nost do­volj­no po­zna­ta svu­da na Ja­dran­skom mo­ru, na pa­ra­bro­di­ma Loj­da i u Tr­stu, ku­da je če­sto pu­to­vao. I u Be­ču i ne­kih dru­gim di­je­lo­vi­ma Nje­mač­ke bi­lo je do­volj­no pri­li­ka da ga lju­di vi­de uži­vo, po­što je jed­nom pu­to­vao čak do Pe­ter­bur­ga. Do­če­kao nas je do­bro­do­šli­com. Čo­vjek se kod nje­ga od­mah osje­ća ugod­no; vi­di se da je to pa­me­tan, ulju­dan i obra­zo­van čo­vjek.
(NA­STA­VI­ĆE SE)