Već pr­ve ri­je­či ko­je nam je vla­di­ka upu­tio dje­lo­va­le su neo­bič­no i na­pro­sto su me pod­sta­kle na od­re­đe­na raz­mi­šlja­nja. „E pa”, re­kao je ve­o­ma lju­ba­zno obra­ća­ju­ći mi se na ru­skom, „i ta­ko vas je put na­veo ova­mo u Cr­nu Go­ru. Na­dam se da će­te kod nas upo­zna­ti i vi­dje­ti po­ne­ku za­ni­mlji­vost, a osim to­ga pret­po­sta­vljam da će­te se ov­dje kod nas pri­sje­ća­ti Ho­me­ra i onih pri­li­ka ko­je on opi­su­je”. Re­kao bih da su te vla­di­ki­ne ri­je­či na ne­ki na­čin da­le ton i od­re­di­le pra­vac mo­jim mi­sli­ma za ci­je­log ovog na­šeg bo­rav­ka ov­dje i ho­do­ča­šća po Cr­noj Go­ri, ko­ja nam se go­to­vo u svim svo­jim vi­do­vi­ma pre­do­ča­va­la kao ka­kav ko­men­tar uz Ho­me­ra.
U tom po­gle­du bi­lo mi je ve­o­ma za­ni­mlji­vo da se vla­di­ka to­kom na­šeg raz­go­vo­ra vi­še pu­ta vra­ćao na Ho­me­ra. Uz to se u tom raz­go­vo­ru pred­sta­vio kao ve­li­ki lju­bi­telj na­rod­nih spje­vo­va, što po­tvr­đu­je i či­nje­ni­ca da u svo­joj bi­bli­o­te­ci ima vi­še iz­da­nja Ho­me­ra, iz­me­đu osta­log i je­dan ru­ski pre­vod. (...)
Ni okol­nost da je vla­dar i ju­nač­ki pred­vod­nik Cr­no­go­ra­ca je­dan hri­šćan­ski vla­di­ka ni­je pred­sta­vlja­la ni­ka­kvu smet­nju da ta dva raz­li­či­ta vre­me­na upo­re­di­mo jed­no s dru­gim, da ih, šta­vi­še, do­ve­de­mo u di­rekt­nu ve­zu. Jer, ni Aga­mem­non ni­je bi sa­mo kralj ne­go i vr­hov­ni sve­šte­nik svo­ga na­ro­da, a Odi­sej ni­je sa­mo pred­vo­dio svo­je lju­de u bor­bi, ne­go je uvi­jek lič­no bo­go­vi­ma pri­no­sio da­ro­ve na žr­tvu.
Ju­na­štvo Cr­no­go­ra­ca i sta­rih Gr­ka od­li­ku­je se go­to­vo istim cr­ta­ma. Hra­bri ju­na­ci se sla­ve kod onih isto ta­ko kao i kod ovih. Me­đu­tim, da bi bi­li uva­ža­va­ni, ju­na­ci mo­ra­ju da bu­du isto ta­ko vje­šti u ba­ra­ta­nju je­zi­kom kao i pe­sni­com; ka­ko kod Gr­ka, ta­ko i kod Cr­no­go­ra­ca. Rje­či­tost ko­ja se, na­rav­no, uvi­jek te­me­lji na du­bo­koj osje­ćaj­no­sti i po­let­nom du­hu, jed­na­ko je uva­ža­va­na i kod jed­nih i kod dru­gih, a u cr­no­gor­skim pje­sma­ma se ja­vlja­ju pje­va­či po­put rap­so­da kod sta­rih Gr­ka. Cr­no­gor­ski ju­na­ci ne pre­zi­ru lu­kav­stvo, baš kao ni Ahej­ci ko­je kod Ho­me­ra kra­si epi­tet „lu­ka­vi”. A pri­če kao ona o Tro­jan­skom ko­nju po­na­vlja­ju se i u ovim br­di­ma go­to­vo sva­ko­dnev­no, iako tu na­rav­no baš ne sto­ji na ras­po­la­ga­nju je­dan šu­plji dre­ve­ni konj. Če­to­va­nja i na­pa­di Cr­no­go­ra­ca na Tur­ke, pri če­mu na če­lo bo­ra­ca uvi­jek sta­je naj­bo­lji ju­nak, po­sve na­li­če na po­du­hva­te grč­kih ple­me­na pro­tiv nji­ho­vih su­sje­da, a pri­če o kra­dljiv­cu sto­ke Ka­su­su i dru­gim zlo­tvo­ri­ma ni­je­su ni­ka­kvi mi­to­vi ne­go mno­go pri­je ka­zi­va­nja o zbi­va­nji­ma ko­ja se hi­lja­du pu­ta po­na­vlja­ju na grč­ko-slo­ven­skom po­lu­o­str­vu, a sa­či­nje­na su, re­kao bih, po istom obra­scu i uzo­ru.
Slič­nost po­sta­je još ve­ća, ka­da se ima na umu da Cr­no­gor­ci još i dan-da­nas za­pra­vo vo­de istu bor­bu ko­ju su vo­di­li Gr­ci, bor­bu pe­la­ških ple­me­na pro­tiv azi­jat­skog po­lu­o­str­va, He­le­na pro­tiv ve­li­kog kra­lja Is­to­ka. Za­pra­vo je to je­dan ne­pre­kid­ni Tro­jan­ski ili Per­sij­ski rat.
Na­ši umjet­ni­ci, kao Flak­sman i dr. ko­ji na­mje­ra­va­ju da ura­de ilu­stra­ci­je uz Ho­me­ra, ili fi­lo­zo­fi ko­ji že­le da ura­de upo­tre­blji­vi ko­men­tar uz „Ili­ja­du”, ne bi tre­ba­lo da pro­pu­ste pri­li­ku i pa­ra­bro­dom na­pra­ve ma­li iz­let do Ko­to­ra i odav­de po­đu na Ce­ti­nje; jer, tu bi im se mno­ge stva­ri raz­bi­stri­le i za krat­ko vri­je­me bi ču­li i vi­dje­li stva­ri ko­je bi uro­di­le od­re­đe­nim plo­do­vi­ma i tu bi za ne­ko­li­ko da­na vi­še na­u­či­li ne­go za vi­še­mje­seč­nog stu­di­ra­nja.
Pri to­me bi po­seb­no plo­do­tvor­no bi­lo tro­ja­ko po­re­đe­nje da­na­šnjih srp­skih na­rod­nih pje­sa­ma, da­na­šnje­ga na­či­na ži­vo­ta ju­na­ka ko­ji su u nji­ma opje­va­ni i ho­me­rov­skih spje­vo­va. Ta­kvim tro­ja­kim po­re­đe­njem bi se na pra­vi na­čin mo­gao ra­zu­mje­ti Ho­mer i ono što on opi­su­je u svo­jim spje­vo­vi­ma, s jed­ne stra­ne, i ži­vot i obi­ča­ji da­na­šnjih Cr­no­go­ra­ca, s dru­ge stra­ne. U Ho­me­ro­vim spje­vo­vi­ma se sve ja­vlja u li­je­po svi­je­tlu, sve je ta­ko uz­vi­še­no, ple­me­ni­to i zlat­no. Na isti na­čin se stva­ri pre­do­ča­va­ju u srp­skim pje­sma­ma, a sva­ko­dnev­ni ži­vot Cr­no­go­ra­ca nam, omo­gu­ća­va da se­bi za­mi­sli­mo ka­ko su u stvar­no­sti iz­gle­da­li ti div­ni i li­je­pi ju­na­ci, ti ve­li­ko­du­šni i ple­me­ni­ti kra­lje­vi, te ča­rob­ne že­ne i dje­voj­ke, te ras­ko­šne pa­la­te, te neo­svo­ji­ve pr­ko­sne tvr­đa­ve. Da­ka­ko, i kod Ho­me­ra ima­mo isto to­li­ko po­et­skog i pa­te­tič­nog pre­tje­ri­va­nja kao i u srp­skim pje­sma­ma; otu­da se i kod jed­nih i kod dur­gih stva­ri i lič­no­sti naj­pri­je mo­ra­ju oslo­bo­di­ti ko­tur­na ili vi­so­kih ho­dalj­ki na ko­je ih pje­snik po­sta­vlja. A on­da opet, s dru­ge stra­ne, jed­no ta­kvo po­re­đe­nje mo­že, po­što smo za grč­ke ju­na­ke na­šli jed­no re­al­no mje­ri­lo, da nas po­u­či i pod­stak­ne da vi­še ne pot­cje­nju­je­mo Cr­no­gor­ce i da se pre­ma nji­ma ne od­no­si­mo sa ni­po­da­šta­va­njem. Ako je Ho­mer kod svo­jih lju­di, ko­ji su mu bi­li slič­ni, na­šao to­li­ko to­ga što je mo­glo da po­ne­se nje­go­vu mu­zu, on­da će­mo i kod ovih Cr­no­go­ra­ca na­ći mno­go to­ga što će u na­ma iza­zva­ti di­vlje­nje.(NA­STA­VI­ĆE SE)