Go­vo­ri se če­sto da je Mi­loš Cr­njan­ski (26. ok­to­bar 1893.go­di­ne, Cr­no­grad – 30. no­vem­bar 1977. Be­o­grad) vo­lio ži­vot, pu­no­ću ži­vo­ta, ali u „Li­ri­ci Ita­ke” uvo­di je­dan mo­me­nat du­hov­nog. Kod nje­ga kao da po­sto­ji dvoj­nost iz­me­đu du­ha i ma­te­ri­je. On to ka­sni­je raz­vi­ja u svim svo­jim dje­li­ma.
Me­đu­tim, pje­va i o ra­tu, u jed­nom tre­nut­ku čak i sla­vi rat u „Li­ri­ci Ita­ke”, i to u po­sled­njoj stro­fi pro­lo­ga, gdje se nje­gov glav­ni ju­nak iden­ti­fi­ku­je sa Odi­se­jem. Taj no­vi Odi­sej, po­vrat­nik iz ra­ta, ne vra­ća se u ni u ka­kav za­vi­čaj ili dom, ne­ma pra­vog mi­ra i spo­koj­stva, jer je Pr­vi svjet­ski rat sru­šio onaj sta­ri svi­jet.
Kao ne­ka vr­sta kon­tra­punk­ta, tom uža­sa­va­ju­ćem ra­du isto­ri­je, po­treb­na je ne­ka­kva me­ta­fi­zič­ka utje­ha. To Cr­njan­ski i na­vo­di u tom svom uto­pij­skom pro­jek­tu, tu me­ta­fi­zič­ku utje­hu za ne­ka­kvim mi­rom i spo­koj­stvom ko­je bi su­prot­sta­vio ovom isto­rij­skom ha­o­su. I to će osta­ti kod nje­ga pri­sut­no sve do „Ro­ma­na o Lon­do­nu”.
To dvoj­stvo iz­me­đu svi­je­ta du­ha i ovog ma­te­ri­jal­nog svi­je­ta u „Ro­ma­nu o Lon­do­nu” mo­žda sto­ji, iz­nad tog svi­je­ta, ta fi­gu­ra đa­vo­la, i po­či­nje po­la­ko da nad­vla­da­va.
Ali, ka­ko ob­ja­sni­ti da u „Li­ri­ci Ita­ke”, ali i u „Dnev­ni­ku o Čar­no­je­vi­ću”, Cr­njan­ski opi­su­je rat u ve­li­kim bo­ja­ma. Na je­dan na­čin ka­že da je rat na­ša sud­bi­na. Mo­žda je sa­mo sti­caj okol­no­sti. Mo­žda je od­go­vor i u fak­tu da su, na pri­mjer, na nje­mač­kom je­zi­ku dav­no pre­ve­de­ni ko­men­ta­ri na „Li­ri­ku Ita­ke”, A da su pje­sme iz Li­ri­ke pre­ve­de­ne pri­je pet-šest go­di­na.
Ko­men­ta­ri do­no­se jed­nu pri­ču. Ko­me je ta pri­ča po­treb­na. Osje­ća­nje ko­je smo či­ta­li u ob­ja­šnje­nju „Su­ma­tre”, ob­ja­snilo je mno­ge stva­ri ko­je su u tom tre­nut­ku na­ma de­ša­va­ju.
To osje­ća­nje iz tog tek­sta nam je po­treb­no i ono ima ne­ku dru­gu vr­stu zna­če­nja, ali opet ne od­la­zi ni­ku­da iz knji­žev­no­sti, to je ono što je va­žno. Ne mo­že to da bu­de ni­kad ne­ki be­de­kir za pre­ži­vlja­va­nje, kao što su, na pri­mjer, lju­di či­ta­li An­dri­ća za vri­je­me ra­ta, upr­vo kao ne­ko uput­stvo.
Kod Mi­lo­ša Cr­njan­skog je to ma­lo dru­ga­či­ja stvar ko­ja mo­že da bu­de, mo­žda, u ne­kom tre­nut­ku opa­sna, da pre­đe­te na ne­ku dru­gu stra­nu. Da za­vo­li­te te bo­je. Što se de­ša­va­lo, re­ci­mo, za vri­je­me bom­bar­do­va­nja NA­TO pak­ta.
„Ita­ka” i „Ko­men­ta­ri” su je­dan hi­brid­ni ža­nr, o ko­me je go­vo­rio Vi­na­ver, ali u kon­tek­stu hi­brid­nih žan­ro­va u eks­pre­si­o­ni­stič­kom ma­ni­fe­stu. I Crnja­nski i Vi­na­ver su da­le­ko oti­šli is­pred svo­je epo­he, čak u raz­mi­šlja­nju o for­ma­ma knji­žev­no­sti. Oni su pot­pu­no i pu­no sa­vre­me­ni jed­nom De­le­zu da­nas, iako ga ni­je­su mo­gi su­sre­sti.
To što su pre­ve­de­ni Ko­men­ta­ri, a ni­je Li­ri­ka, ne­ga­tiv­na je za­slu­ga na­še sre­di­ne ko­ja je, re­ci­mo, u Sa­bra­nim dje­li­ma Cr­njan­skog sta­vlja­la pje­sme, pa su po­seb­no sta­vlje­ni „Li­ri­ka Ita­ke”, a pot­pu­no iz­dvo­je­ni ko­men­ta­ri. Is­pod pi­še na ko­ju se pje­smu od­no­se.
Ali, ako je Cr­njan­ski sta­vljao kao jed­nu vr­stu bi­o­gra­fi­je pje­snič­kog tre­nut­ka, a Ko­men­ta­ri su bi­o­gra­fi­ja pje­snič­kog tre­nut­ka, ni­je­su to sa­mo do­ga­đa­ji iz ra­ta. Je­ste, de­ša­va se rat, ali do­ži­vljaj tih tre­nu­ta­ka je naj­va­žni­ji. To je pje­snik. Oni mo­ra­ju ići za­jed­no.
Ita­ka i Ko­men­ta­ri su jed­no ge­ni­jal­no dje­lo kao cje­li­na. Po­e­zi­ja i pro­za za­jed­no, ne da se to raz­dva­ja. Al Bra­un, sla­vi­sta iz Lon­do­na, ko­ga je Cr­njan­ski po­zna­vao, i s ko­jim se do­pi­si­vao, ka­da je pro­či­tao Ita­ku sa ko­men­ta­ri­ma re­kao je: „Ovo je iz­u­zet­no!”
Ali, mo­ra­mo ima­ti lju­de, te­o­re­ti­ča­re, po­red pre­vo­di­la­ca, ko­ji ra­zu­mi­ju šta je to. I mo­ra­ju da idu za­jed­no.
Slu­čaj Cr­njan­ski, od­no­sno iz­gnan­stva Cr­njan­skog je vi­še­struk, slo­je­vit. On je i do­sle­dan i bu­kva­lan, a i u ne­ra­zu­mi­je­va­nju po­seb­no­sti jed­ne po­et­ske lič­no­sti. Ono što Sa­ba­to zo­ve knji­žev­nost u ši­rem smi­slu, pri­je ne­go što je na­pi­sa­na.
Cr­njan­ski je uče­stvo­vao u Pr­vom svjet­skom ra­tu i uspio da pre­ži­vi. Po­stao je na ne­ki na­čin iz­mi­je­njen. Že­lio je da stvo­ri ne­što no­vo, dao je „Li­ri­ku Ita­ke” i, ka­sni­je, ka­da je tu­ma­čio se­be i svo­ju po­e­zi­ju i pro­zno dje­lo u ese­ju „Slo­bod­ni stih” na­pi­sao je za­ni­mlji­vu re­če­ni­cu: „Ta mi­sti­ka je jed­na ve­li­ka re­ak­ci­ja, ra­zu­mlji­va po­sle onog što je u zad­nje do­ba zna­či­lo ži­vot u Evro­pi”. Od­la­zak Cr­njan­skog u mi­sti­ku, u ne­što što je me­ta­fi­zi­ka, za nje­ga je u tom tre­nut­ku bi­lo je­di­no rje­še­nje. Ne sa­mo za nje­ga ne­go i či­ta­vu ge­ne­ra­ci­ju pi­sa­ca.
(Na­sta­vi­će se)