Pri­re­dio: Alek­san­dar ĆU­KO­VIĆ
Tri­de­set i še­sti: Na te­ra­si u Me­lji­na­ma či­tam knji­gu Ili­je Đ. Mir­ko­vi­ća iz Ba­nja­na. Sta­ri rat­nik na­pi­sao svoj ži­vo­to­pis (,,Moj ži­vot”) ta­ko tač­no, kao da je sve do­ži­vlje­no pri­ka­za­no film­ski, od sli­ke do sli­ke.
Ra­to­vao je u Pr­vom i Dru­gom bal­kan­skom ra­tu, ra­nja­van, ali pri­je ne­go su mu se ra­ne smi­ri­le in­si­sti­rao je da se vra­ti na bo­ji­šte. Na Bre­gal­ni­ci, ,,jed­nog da­na su se ba­ta­ljo­ni iz Nik­ši­ća tri pu­ta mi­je­ša­li sa Bu­ga­ri­ma po jed­noj ora­ni­ci is­pred bu­gar­skih šan­če­va.” To je tra­ja­lo vi­še da­na dok su osva­nu­li bi­je­li bar­ja­ci po dr­ve­ću i Bu­ga­ri se pre­da­li.
Ra­to­va­nje, sa­da već po­zna­ti za­nat, na­sta­vio je u Pr­vom svjet­skom ra­tu pro­tiv Šva­ba. Pa ka­da se i to ču­do za­vr­ši, on­da se Ili­ja od­lu­či za uje­di­nje­nje sa Sr­bi­jom. Ali ra­to­va­nju ni­kad kra­ja – sti­že i Dru­gi svjet­ski rat i mu­ka u na­ro­du – po­dje­la!
Ovaj Ili­ja Đ. Mir­ko­vić imao je čin ma­jo­ra na kra­ju rat­ne pri­če, ali je va­žni­je da je uvi­jek išao za svo­jom ide­jom, do­sled­no. Ni­je­su ovo me­mo­a­ri ko­ji hva­le se­be, ka­kvih naj­če­šće ima, ne­go za­pi­si isti­ne i do­ga­đa­nja, dra­me rat­ne i ži­vot­ne, me­mo­a­ri mo­ral­nog pri­mje­ra. Ni­je slu­čaj­no na dan Ili­ji­ne smr­ti, 8. av­gu­sta 1966. go­di­ne, na sa­hra­nu sti­glo oko 5000 lju­di. To je na­rod­ni čo­vjek i za­slu­žio.
Ili­jin sin Vu­ka­šin, pro­fe­sor, moj škol­ski drug, sre­ćom je ob­ja­vio ru­ko­pis svo­ga oca, dje­lo isti­ni­to i bez tra­ga sa­mo­hva­li­sa­nja, pri­po­vi­jed­no i fak­to­graf­ski, svje­do­čan­stvo o dva svjet­ska ra­ta i o to­me ka­ko je te­ško iz­dr­ža­ti prin­cip mo­ral­no­sti jed­nog na­rod­nog čo­vje­ka. Zbog to­ga sam Ili­ji­nu knji­gu či­tao tri pu­ta!
Tri­de­set i sed­mi: O sa­blji i gla­vi Ka­ra­đor­đe­voj još ni­ko ni­je sni­mio film, na­pi­sao dra­mu, a on se, iz­nad svo­je smr­ti ,,na spa­va­nju” uz­di­gao i sti­gao po­sli­je sve­ga na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta – sa­bljom i lo­ba­njom.
Na Aran­đe­lov­dan 1817. go­di­ne po­gi­nu Ka­ra­đor­đe ve­li­ki, nje­gov krv­nik Ni­ko­la No­va­ko­vić pri­va­ti mu oru­ži­je i gla­vu, a iz­da­ji­ca Vu­ji­ca Vu­li­će­vić sve osta­le stva­ri. Me­đu stva­ri­ma bi­lo je i 4.000 du­ka­ta, or­den Ka­ra­đor­đev krst, ru­ska od­li­ko­va­nja, na­rod­ne za­sta­ve, vo­ždo­vo odi­je­lo, plan op­šteg ra­to­va­nja, pi­sma... Sve je to zgra­bio ne­ki Pa­vle Sre­te­no­vić i pre­dao knja­zu Mi­lo­šu u Be­o­gra­du, a ovaj Ali-pa­ši Ma­ra­šli­ji Ka­ra­đor­đe­vu gla­vu.
Pa­ša na­re­di Pe­ju Đur­či­ji da se gla­va ode­re, da se po­so­li ko­ža, na­pu­ni pa­mu­kom, pa je po­sla sul­ta­nu na dar u Ca­ri­grad.
Pred sul­ta­no­vom pa­la­tom bu­de gla­va pri­ka­za­na, is­pod nje nat­pis: ,,Gla­va zna­me­ni­tog vo­đe srp­skih haj­du­ka ko­ji se na­zi­vao Ka­ra­đor­đe”. Po­sli­je se­dam da­na, Tur­ci je smje­ste u mu­zej. Ta­ko je bi­lo sa obra­zi­nom. A šta bi sa lo­ba­njom Ka­ra­đor­đe­vom?
Za­ko­pao je onaj isti Pe­jo Ćur­či­ja ,,uz sa­mi zid” be­o­grad­ske cr­kve Sa­bor­ne. Ka­da se 1837. go­di­ne ob­na­vlja­la cr­kva, na­đe­na je lo­ba­nja Ka­ra­đor­đe­va, pre­po­zna­ta po jed­nom zu­bu ko­ji je manj­kao. Do­bra knje­gi­nja Lju­bi­ca, Mi­lo­še­va že­na, na­re­di da se od­ne­se u To­po­lu i sa­hra­ni u grob­ni­cu Ka­ra­đor­đe­vi­ća, tj. kće­ri nje­go­ve Po­lek­si­je. Ka­ra­đor­đe­vu sa­blju no­sio je u sve­ča­nim da­ni­ma knez Mi­loš, a tu sa­blju je Ka­ra­đor­đe do­bio od Alek­san­dra Pr­vog, ru­skog ca­ra, kao dar, na kom je pi­sa­lo: ,,Za­štit­ni­ku pra­vo­slav­nih, vje­re i otadž­bi­ne”.
Ni­ko i ni­kad ne­će umje­ti na­pi­sa­ti pri­ču, film, o Gla­vi i Sa­blji. Sve je to na ra­znim mje­sti­ma, če­ka Bož­ju ri­ječ da se sa­be­re na jed­no mje­sto, gdje krv­ni­ci ne do­la­ze no­ću, pa to mje­sto svi­je­tli taj­nom va­trom. I opet će se me­đu na­ma, se­bič­nim, su­jet­nim i sla­vo­lju­bi­vim, na­ći i da­nas ko­ji će re­ći: Ka­ra­đor­đe ni­je mu­če­nik! Ču­dim se da to pi­ta­nje ni­je otvo­ri­la na­ša pra­vo­slav­na cr­kva. Ne­će valj­da pri­je sti­ći Ste­pi­nac do ,,sve­ti­te­lja” ne­go Ka­ra­đor­đe do mu­če­ni­ka!
U ovom tre­nut­ku, dok po­sma­tram zi­jev Pre­vla­ke i Nje­go­šev vis na Lov­će­nu, kre­ću lu­di ta­la­si, na jed­nom se uz­di­že Ka­ra­đor­đev br­ka­ti lik, ko­ji se stal­no odr­ža­va na ta­la­si­ma kao pti­ca na la­kim kri­li­ma.
U mom bi­ću lo­mi se tam­no i bol­no lu­di­lo, hu­či bu­ra ko­ja za so­bom osta­vlja le­še­ve, na oba­lu iz­ba­če­ne; Lov­ćen ob­u­zet mr­kim obla­ci­ma, je­či, mu­nje ga pre­si­je­ca­ju. Svi­jet se tre­se.
Vi­dje­ti sa­da­šnje i pro­šlo ni­je kao što sam mi­slio. To je lud­ni­ca u pe­šte­ri ko­ju ta­la­si ot­ki­da­ju. To je svjet­ski strah na ovom zi­je­vu Bal­ka­na. Ov­dje će pro­go­vo­ri­ti va­tre­ni je­zi­ci iz vo­de.
Dok iz­go­va­rah po­hva­lu Bo­gu, što sve ove bu­re sti­ša, da smi­ren gle­dam Ku­lu, udig­nu­tu, opra­nu kao da je iz ra­ja iza­šla, ve­se­lo­sti i ti­ši­ne ovom gra­du voj­vo­de Ste­fa­na da­la, kao da je vas­kr­sao Sta­ri dvor iz 15. vi­je­ka, sa svom ras­ko­ši i tr­gov­ci­ma mle­tač­kim i srp­skim i igra­či­ca­ma iz An­ko­ne, ka­ra­va­ni­ma du­bro­vač­kim is­pred ka­pi­je, a u Dvo­ru se ču­je zvon­ka i bur­na sva­đa si­na i oca zbog vla­sti – od mo­ra do kra­ja Her­ce­go­ve ze­mlje sa ko­jom su me­đu­dr­žav­ne i tr­go­vač­ke ugo­vo­re ima­le Tur­ska, Ugar­ska, Mle­tač­ka, dok je Her­ceg naj­ma­nje dva pu­ta pot­pi­si­vao po­mi­ri­telj­ni ugo­vor sa Vlat­kom, si­nom ko­ji je pra­vio sa­vez i sa Tur­ci­ma da bi oca, oro­nu­la i bo­le­sna, zba­cio s vla­sti.
Ni­je ma­la dra­ma Her­ce­go­va gra­da. Sad zi­di­ne ću­te i još ne ot­kri­va­ju taj­nu – gdje je grob ve­li­kog vla­da­ra sta­re Her­ce­go­vi­ne? I mo­re se sti­ša da se ve­če­ras na­gle­da zvje­zda­na ne­ba! Mo­re se sti­ša, a Nje­goš pro­go­vo­ri: ,,No­vi gra­de, sje­diš kraj mo­ra/ i va­lo­ve bro­jiš niz pu­či­nu/ kao sta­rac na ka­men sje­de­ći...”
KRAJ