PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Nje­gu­ši su ot­pri­li­ke na po­la pu­ta iz­me­đu Ko­to­ra i Ce­ti­nja, sje­di­šta vla­di­ke; put­ni­ci tu obič­no za­sta­nu da pre­dah­nu i od­mo­re ko­nje. Nas je pred svo­jom ko­li­bom od ka­me­na ve­o­ma lju­ba­zno po­zdra­vio je­dan sta­ri­ji čo­vjek, za ko­jeg su mi re­kli da je vla­di­kin stric. U sva­kom slu­ča­ju, pri­pa­da vla­di­ki­noj po­ro­di­ci Pe­tro­vić-Nje­gu­ši. Ko­li­ba od ka­me­na bi­la je ni­ska i ka­ko ni­je ima­la pro­zo­ra do­sta mrač­na. No, is­pr­va smo po­sje­dje­li u ne­koj vr­sti pre­dvor­ja ili ve­ran­de, na ko­joj su bi­le raz­mje­šte­ne klu­pe. Do­ma­ćin nas je po­zdra­vio ča­ši­com ra­ki­je, uz ko­ju je po­slu­že­no i ma­lo hlje­ba, a po­sli­je smo uve­de­ni u ko­li­bu, gdje je za nas bio pri­pre­mljen is­pe­če­ni ovan. Is­pred nas je bio po­sta­vljen oni­ži oval­ni sto, na ko­jem su se za sva­kog go­sta na­la­zi­la ove­ća par­čad me­sa. Je­lo nam je iz­u­zet­no pri­ja­lo i to ne sa­mo zbog dru­štva, ko­je je bi­lo pri do­brom ape­ti­tu, ne­go i zbog to­ga što je ov­če­ti­na bi­la iz­u­zet­no soč­na i uku­sna. Sva­ko od nas je br­zo „iza­šao na kraj sa svo­jim ko­ma­dom me­sa”, i čim bi to naš pa­žlji­vi do­ma­ćin pri­mi­je­tio, već bi se pred go­stom na­šlo no­vo par­če. Ni­je­sam mo­gao da vi­dim oda­kle se to me­so do­no­si, jer je sla­ba svje­tlost kroz vra­ta pa­da­la sa­mo na naš sto. Vje­ro­vat­no su ko­ma­di ov­če­ti­ne le­ža­li iza nas u ne­koj dr­ve­noj po­su­di. Na kra­ju je pred sva­kim od nas le­ža­la po­za­ma­šna go­mi­la ko­sti­ju. – Že­ne se ni­je­su po­ja­vlji­va­le; mo­gu­će je da su se one kre­ta­le u mrač­noj po­za­di­ni, ali ja ih ni­je­sam vi­dio. Neo­bič­no je da čak i ugled­ni Cr­no­gor­ci po pra­vi­lu ne sta­nu­ju u bo­ljim ku­ća­ma od si­ro­ti­nje i obič­nih lju­di. I u tom po­gle­du ov­dje vla­da rav­no­prav­nost ka­ka­vu je na dru­gim stra­na­ma te­ško na­ći. U Ko­to­ru uvi­jek ima ne­ko­li­ko gla­va­ra, ser­da­ra, te mla­dih vla­di­kin ro­đa­ka, bi­lo da ču­ju no­vo­sti iz svi­je­ta, ili da se, kao kod nas mla­di ple­mi­ći, ma­lo ra­zo­no­de u gra­du. Ali čak ni ta­mo ne ži­ve mno­go luk­su­zni­je ne­go kod svo­je ku­će.
Nje­gu­ši su na ne­ki na­čin naj­za­ni­mlji­vi­je mje­sto u ci­je­loj Cr­noj Go­ri. Ono je uisti­nu ko­li­jev­ka u ko­joj je za­če­ta ova pr­va ma­la dr­ža­va. Po­vrh to­ga je ono od po­seb­nog zna­ča­ja za ge­o­gra­fa, jer su Nje­gu­ši i naj­vi­še i naj­ne­do­stup­ni­je brd­sko gni­je­zdo u ci­je­loj Cr­noj Go­ri. Odav­de se ze­mlja ra­znim prav­ci­ma gra­na pre­ma Ska­dar­skom je­ze­ru, ali i pre­ma Ja­dran­skom mo­ru. Nje­gu­ši le­že ne­što vi­še i znat­no su skraj­nu­ti ne­go sa­da­šnja pre­sto­ni­ca Ce­ti­nje. Nje­gu­ši sa svo­jom oko­li­nom i raz­gra­na­tim sti­je­njem odi­sta pred­sta­vlja­ju pra­vi Akro­polj Cr­ne Go­re. Sje­me Cr­ne Go­re za­met­nu­to je u ovoj ko­tli­ni na sli­čan na­čin na ko­ji je za­met­nu­to sje­me Ri­ma na Se­dam bre­žu­lja­ka kraj Ti­bra; nje­ga su, na­i­me, za­met­nu­le iz­bje­gli­ce ili, ka­ko ka­žu, „usko­ci”, a to zna­či lju­di ko­ji su po­tra­ži­li uto­či­šte u ovim slo­bod­nim br­di­ma. Pr­vi ži­te­lji Nje­gu­ša po­ti­ču na­vod­no od iz­bje­glih Sr­ba iz Her­ce­go­vi­ne. Kao što je sa­vez Švaj­ca­ra­ca naj­pri­je na­stao u ne­do­stup­noj Švaj­car­skoj, na skraj­nu­tom i skri­ve­nom Ri­tli­ju, ta­ko je sa­vez Cr­no­go­ra­ca stvo­ren na vi­so­koj brd­skoj vi­so­rav­ni Nje­gu­ši. I na Kav­ka­zu se mo­gu na­ći ova­kve vi­so­rav­ni na ko­ji­ma go­spo­da­re po­gla­va­ri i ro­do­na­čel­ni­ci ma­lih kne­že­vi­na, na­sto­je­ći da vre­me­nom ovla­da­ju su­sjed­nim plod­nim do­li­na­ma.
U Nje­gu­ši­ma, tom naj­vi­šem di­je­lu Cr­ne Go­re, ži­vje­lo je ple­me ko­je su Cr­no­gor­ci od sa­mog po­čet­ka pri­hva­ti­li kao svo­je vr­hov­no ple­me; tu je sve do u naj­no­vi­je vri­je­me sto­lo­vao knez ili gu­ber­na­tor (voj­vo­da), ko­ji je u ra­tu bio za­po­vjed­nik i pred­vod­nik Cr­no­go­ra­ca. Odav­de, iz Nje­gu­ša, po­te­kla je i po­ro­di­ca Pe­tro­vi­ća, iz ko­je do­la­ze i sa­da­šnje vla­di­ke; oni su svom po­ro­dič­nom ime­nu do­da­li ime mje­sta ko­je uka­zu­je na nji­ho­vo po­ri­je­klo – kao, na pri­mjer, Da­ni­lo Pe­tro­vić Nje­goš.
Po­sto­ji vi­še udo­li­na i vi­so­rav­ni ko­je le­že go­to­vo u is­toj rav­ni sa Nje­gu­ši­ma i na ne­ki na­čin či­ne jed­nu po­ve­za­nu cje­li­nu, pa se od nje ra­čva­ju i spu­šta­ju od­re­đe­ni di­je­lo­vi do­lje pre­ma Ja­dran­skom mo­ru i Ska­dar­skom je­ze­ru. Ovo u ge­o­graf­skom i oro­graf­skom po­gle­du pri­lič­no ja­sno od­re­đe­no pod­ne­blje mo­ra da se u isto­rij­skom po­gle­du ra­no pre­do­ča­va­lo kao jed­na po­seb­na et­no­graf­ska i po­li­tič­ka cje­li­na. Ona se – vje­ro­vat­no još u drev­na vre­me­na – zva­la Ka­tun­ska na­hi­ja, što zna­či ko­li­ko i alp­ski kan­ton ili kan­ton pla­nin­skih ko­li­ba. Upra­vo u tom di­je­lu pla­nin­ske Cr­ne Go­re pred­u­zi­ma­ni su pr­vi po­du­hva­ti da se zba­ci tur­ski ja­ram. Tu su se ov­da­šnji ži­te­lji 1703. go­di­ne ob­ra­ču­na­li sa „svo­jim” Tur­ci­ma i ta­da je ci­je­la Ka­tun­ska na­hi­ja pr­va ste­kla ne­za­vi­snost. Tek su joj se ka­sni­je pri­dru­ži­li ni­ži di­je­lo­vi sve do­lje do Ska­dar­skog je­ze­ra, kao i vi­še su­sjed­nih brd­skih di­je­lo­va, ko­je su Cr­no­gor­ci ili osvo­ji­li ili su im se do­bro­volj­no pri­klju­či­li, kao što su se su­sjed­ni kan­to­ni i gra­do­vi pri­dru­ži­li sa­ve­zu švaj­car­skih ple­me­na. Još i da­nas po­sto­ji u su­sjed­stvu Cr­ne Go­re vi­še ma­lih ple­me­na ili se­la i na­se­o­bi­na, či­ji su ži­te­lji s njo­me ma­nje-vi­še po­ve­za­ni, te po­ne­ka­da sa od­re­đe­nim bro­jem pu­ša­ka su­dje­lu­ju u ak­ci­ja­ma Cr­no­go­ra­ca. Me­đu­tim, sna­ga i broj Cr­no­go­ra­ca ni­je­su se po­ve­ća­li sa­mo sa ova­kvim pri­klju­če­njem su­sjed­nih pod­ruč­ja, ne­go i ne­pre­sta­nim pri­ti­ca­njem sa stra­ne (usko­ka), po­go­to­vo iz onih di­je­lo­va ze­mlje ko­ji su se na­la­zi­li pod tur­skom vla­šću.
(Na­sta­vi­će se)