Pri­re­dio: Alek­san­dar ĆU­KO­VIĆ


Tri­de­set i če­tvr­ti: Či­tam iz li­sta ,,Cr­no­gor­ka” iz­vje­štaj Pe­tro­grad­skog do­bro­tvor­nog dru­štva (1883. i 1882. go­di­ne) o pre­pi­sci vla­di­ke Ila­ri­o­na, ko­ji oba­vje­šta­va da je u Cr­nu Go­ru 1875. go­di­ne (Her­ce­go­vač­ki usta­nak) pre­šlo 25.000 če­lja­di. ,,Svi su go­li, bo­si, glad­ni”, pi­še vla­di­ka, ,,pri­bli­ža­va se zi­ma, a oni ne­ma­ju ni­šta to­plo na se­bi. Ži­vot mno­gih za­vi­si od va­še br­ze po­mo­ći”. To je mol­ba Pe­tro­grad­skom slo­ven­skom do­bro­tvor­nom dru­štvu.
Ru­ski pred­stav­nik u Cr­noj Go­ri Jo­nin iz­vje­šta­vao je to dru­štvo o te­škom sta­nju i bo­je­vi­ma sa Tur­ci­ma: ,,za uru mo­ram se vra­ti­ti kne­zu (Ni­ko­li), sa ko­jim evo pe­ti dan le­žim u kr­ši­ma i ne­mam uza se ni­šta osim ha­lji­na ko­je su na me­ni. Tur­ci ki­di­sa­li na nas iz­ne­nad­no... Bje­lo­pa­vli­ći iz­go­re­še do ze­mlje, Va­so­je­vi­ći i Žu­pa isto ta­ko... Sa tri stra­ne skon­cen­tri­sa­no 50.000 Tu­ra­ka... Mi smo igu­bi­li iz re­do­va 15.000 lju­di...” (Mi­sli na Her­ce­gov­ce i Cr­no­gor­ce). A 1882. go­di­ne do­šla je u Pe­tro­grad knje­gi­nja Mi­le­na u prat­nji Bo­ža Pe­tro­vi­ća, ,,da se po­klo­ne gro­bu po­koj­nog ru­skog ca­ra mu­če­ni­ka...” Slu­že­na je li­tur­gi­ja ko­joj su pri­su­stvo­va­li čla­no­vi Slo­ven­skog dru­štva, a po­sli­je je Mi­le­na pred­sta­vlje­na ca­re­vom na­sled­ni­ku i do­bi­la da­ro­ve od dru­štva. Iste go­di­ne u po­sje­ti Pe­tro­gra­du do­šao je knez Ni­ko­la ko­me su pred­sta­vlje­ni čla­no­vi Slo­ven­skog dru­štva.
Pred­sjed­nik dru­štva Bes­tju­žev je u po­zdrav­noj be­sje­di is­ta­kao ,,ve­li­ki po­kret Ju­go-Slo­ve­na” i us­hi­će­no po­zdra­vio ,,no­vi do­la­zak vo­đe ju­nač­kog na­ro­da u grad Pe­tra Ve­li­ko­ga”: ,, Mi, Ru­si, vje­ru­je­mo”, na­gla­sio je Bes­tju­žev, ,,da će ju­nač­ki vo­đa, u isto vri­je­me voj­nik i pje­snik po­dr­ža­ti sve­zu svog na­ro­da sa onim slo­ven­skim na­ro­dom, s ko­jim je to­li­ko odav­no ve­zan vje­rom i kr­vlju, or­lov­sko gni­je­zdo srp­skih ju­na­ka...”
Knjaz Ni­ko­la je od­go­vo­rio da se u po­čet­ku 1869. go­di­ne po­klo­nio ,,mom ni­ka­da ne za­bo­ra­vlje­nom po­kro­vi­te­lju, po­čiv­šem ca­ru Ca­ru-Oslo­bo­di­te­lju”, da je pri­mljen po sta­rom ru­skom obi­ča­ju sa hlje­bom i so­lju.
,,Ostao sam i osta­ću vje­ran ru­skom na­ro­du i onoj ide­ji ko­joj je on no­si­lac... slo­ven­skom uza­jam­no­šću ko­ja je po­sto­ja­la uvi­jek i ko­ja ni­čim ne mo­že bi­ti osla­blje­na...”
,,Iz­ja­vlju­jem bla­go­dar­nost mo­ju i mog na­ro­da Slo­ven­skom ko­mi­te­tu za nje­gov trud i po­moć, ko­ju je on uvi­jek po­da­vao na­ma”.

P.S.
Da­nas je 7. jun 2015. go­di­ne. Lje­to. Dok ovo za­pi­su­jem na oba­li Ja­dra­na, u No­vom, za­i­sta me osva­ja ne­ka je­za, le­ti vje­tar ,,kri­vac”, ne­be­sa, vo­da, ze­mlja, gr­me i tre­su ži­vot do dna.
Nad­ne­sen nad vo­dom, ko­ja svo­je mi­je­ne ni­kad ne smi­ru­je, ob­u­zet ne­kom tu­gom pra­vo­slav­nom, uz­ne­mi­ren ža­lo­snim sta­njem i od­no­si­ma svi­je­ta, a kod nas, po­mi­šljam šta bi re­kao sa­da ,,ca­ru oslo­bo­di­te­lju” knjaz Ni­ko­la.
Iz­mu­čen, iz­gu­bio sam već go­di­na­ma osje­ća­nje ra­do­va­nja. Ne znam ka­ko ću ugle­da­ti zvi­je­zdu zor­nja­ču!
Tri­de­set i pe­ti: So­krat je osu­đen na smrt, če­ka mir­no ča­šu otr­o­va da is­pi­je, le­ži u atin­skoj tam­ni­ci, ja­zbi­ni, taj tren pro­mje­ne če­ka, dok nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji – so­fi­sti, sve­šte­ni­ci, go­vor­ni­ci, op­tu­ži­te­lji, žu­re ra­do­sno ka toj slav­noj tam­ni­ci jer su So­kra­tu do­šli gla­ve, mi­sle­ći da su ta­ko okon­ča­li i nje­go­vu isti­nu.
La­ko­um­ni i ne­po­sto­ja­ni na­rod vr­vi, uz­bu­đen, že­ljan žr­tve, jer ta­ko su ih na­u­či­li go­vor­ni­ci, su­di­je (,,Pu­či­na je sto­ka jed­na grd­na”).
To­ga se ju­tros sje­ćam ho­da­ju­ći ra­no sam her­ceg­nov­skom oba­lom, ali ipak ni­je­sam sam: is­pred me­ne se le­lu­ja So­kra­to­va sjen­ka, ču­jem pa­nič­ni glas So­kra­to­ve že­ne ko­ja tr­či i vi­če: ,,So­kra­te te­be su Ati­nja­ni osu­di­li na smrt, o So­kra­te”. On za­sta­je, smi­re­no ka­že že­ni: ,,Ni­je­su oni osu­di­li me­ne na smrt. Osu­di­li su oni se­be!” Vi­še od dva­de­set vje­ko­va taj glas mo­ra­la, isti­ne i žr­tve za isti­nu, od­je­ku­je po ovoj ze­malj­skoj ku­gli. I ja ga, evo, ju­tros ču­jem, ho­da­ju­ći za njim kao di­je­te ko­je tra­ži oca. Vi­dim i So­kra­to­ve uče­ni­ke ko­ji ga pra­te i pla­ču kao ma­la dje­ca. Je­dan uče­nik go­vo­ri: ,,Žao mi je, uči­te­lju, što te ta­ko osu­di­še”, a So­krat od­go­va­ra: ,,A zar bi ti rad bio da su me kri­va osu­di­li, do­bri moj Apo­lo­do­re”.
Uče­ni­ci su htje­li pod­mi­ti­ti tam­ni­ča­re da po­bjeg­nu sa So­kra­tom.
,,Ne, do­bri mo­ji... Ako su mi kri­vo uči­ni­li oni ko­ji po za­ko­ni­ma su­de, Bog je pra­ve­dan: ja od­la­zim odav­de, a oni ne­ka osta­nu, ko­me će bi­ti bo­lje, to će Bog pre­su­di­ti”.
(Na­sta­vi­će se)