PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na­red­nog da­na su nas na­ši do­ma­ći­ni bro­di­com od­ve­zli do jed­ne dru­ge tač­ke u Bo­ki. Ovog pu­ta je to bi­lo ne­što po­da­lje – do mje­sta Pe­rast ko­je le­ži na­su­prot tje­sna­ca Ve­ri­ge (Le Ca­te­ne). – Za na­še jad­ne ve­sla­če je to bi­lo do­sta na­por­no, bu­du­ći da je ta vo­žnja tra­ja­la pet sa­ti. Ali Bo­ke­lji su naj­vje­šti­ji ve­sla­či na svi­je­tu; oni upra­žnja­va­ju tri na­či­na ve­sla­nja, a sva­ki od njih ko­ri­ste u za­vi­sno­sti od da­tih pri­li­ka i okol­no­sti. Pr­vi je onaj i kod nas uobi­ča­je­ni na­čin, pri če­mu ve­sla­či sje­de na klu­pa­ma li­cem okre­nu­ti put­ni­ci­ma. Ovaj na­čin ve­sla­nja pod­ra­zu­mi­je­va za­bi­ja­nje ve­sla u vo­du, nje­go­vo iz­vla­če­nje i, uz ve­li­ki za­mah, po­nov­no za­bi­ja­nje u vo­du. Na ovaj na­čin ve­sla­ju ka­da je vo­da uz­bu­r­ka­na, kao i ka­da ima­ju da se no­se s vje­trom ili stru­jom, pa je neo­p­hod­no da se bro­di­ca ta­ko re­ći gu­ra i odr­ža­va u jed­nom smje­ru. Za­tim ko­ri­ste na­čin mle­tač­kih gon­do­li­je­ra, pri če­mu ve­sla­ju sto­jeć­ki, le­đi­ma okre­nu­ti put­ni­ci­ma i ve­slu da­ju neo­bi­čan za­mah. Ovaj na­čin ko­ri­ste ka­da su umor­ni i že­le ma­lo da pre­dah­nu.(....)
Pe­rast le­ži na jed­nom ve­o­ma ži­vo­pi­snom i su­rom stje­no­vi­tom mje­stu uz sa­mo mo­re. U Pe­ra­stu ži­ve, kao i u Do­bro­ti i Pr­ča­nju, bo­ga­ti po­mor­ski ka­pe­ta­ni i tr­gov­ci, ko­ji za raz­li­ku od si­ro­ti­nje na­sta­nje­ne u skrom­nim ku­ća­ma, sta­nu­ju u pra­vim pa­la­ta­ma. Me­đu­tim, ov­dje su, dru­ga­či­je ne­go u Do­bro­ti i Pr­ča­nju, ku­će u ma­lim gru­pa­ma zbi­je­ne jed­na uz dru­gu (vje­ro­vat­no zbog sku­če­nog pro­sto­ra) i dok smo ho­da­li na­o­ko­lo po uskim uli­či­ca­ma mje­sta, či­ni­lo mi se da ima mno­go slič­no­sti sa Kor­ču­lom i dru­gim ži­vo­pi­snim gra­do­vi­ma Dal­ma­ci­je. Ne­ke ku­će dje­lo­va­le su ve­o­ma sta­ro, a po ukra­si­ma i sti­lu re­klo bi se da su gra­đe­ne po ugle­du na mle­tač­ke pa­la­te. I ov­dje smo raz­gle­da­li unu­tra­šnjost jed­ne ta­kve li­je­pe ku­će; ali i ov­dje smo vi­dje­li sa­mo mu­šku gla­vu ku­će, dok nam se do­ma­ći­ca ni­je po­ka­zi­va­la. Oni u svo­je ku­će od mu­škog svi­je­ta do­vo­de sa­mo naj­bli­že ro­đa­ke i pri­ja­te­lje i, na­rav­no, lje­ka­ra i po­ne­kad po­pa. Pop do­la­zi i pri­li­kom po­ro­đa­ja že­na, po­go­to­vo ako se ra­di o te­škom po­ro­đa­ju, ne bi li pri­po­mo­gao svo­jom mo­li­tvom. Ne­ko mi je re­kao da čak i mu­sli­ma­ni u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni u slu­ča­ju te­škog po­ro­đa­ja do­vo­de kod svo­jih že­na hri­šćan­skog po­pa. Či­ni se da ti Tur­ci uop­šte, i po­red svog fa­na­ti­zma, po­ka­zu­ju mno­go na­klo­no­sti i po­vje­re­nja pre­ma hri­šća­ni­ma. U ve­ći­ni slu­ča­je­va se za­ci­je­lo ne ra­di ni o če­mu dru­go­me ne­go o su­je­vjer­ju. I u Her­ce­go­vi­ni i u Bo­sni, kao i u Dal­ma­ci­ji, po­sto­ji ne­ma­li broj re­li­kvi­ja i iko­na ko­ji­ma Tur­ci is­ka­zu­ju svo­je po­što­va­nje. De­ša­va se da čak i beg ili pa­ša u tim kra­je­vi­ma, ka­da se ra­di o ne­koj te­škoj ne­vo­lji ili bo­le­sti, ka­da se či­ni da vi­še ni­šta ne mo­že da po­mog­ne, ka­že: „E, sad mi do­ve­di­te jed­nog po­pa, da vi­di­mo šta on mo­že da uči­ni”. Bo­san­ski Tur­ci, ko­li­ko god da su fa­na­tič­ni mu­sli­ma­ni, umi­ju, ka­da ih za­de­si ve­li­ka ne­vo­lja, da se pri­sje­te da su oni ili nji­ho­vi pre­ci bi­li hri­šća­ni. Na ovu za­ni­mlji­vu okol­nost ću se još vra­ti­ti. S ob­zi­rom na iz­gle­de da Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu po­no­vo za­do­bi­je­mo za hri­šćan­stvo, va­žno je da se zna u ko­li­koj mje­ri joj se ko­ri­je­ni na­la­ze u drev­nom hri­šćan­stvu.
Is­pred sa­mog Pr­ča­nja le­ži jed­no sta­ro, neo­bič­no utvr­đe­nje. To je je­dan iz­du­že­ni kva­drat opa­san sil­nim be­de­mi­ma ko­ji dje­lu­ju kao ka­kav dži­nov­ski san­duk od ka­me­na. Po­što, kao i tvr­đa­va Ko­to­ra, le­ži uz sa­mo br­do, to se s oba­le pru­ža do­bar po­gled na ovo utvr­đe­nje. Pre­ma Cr­noj Go­ri je okre­nu­to svo­jom str­mom stra­nom. Utvr­đe­nje je slu­ži­lo kao uto­či­šte i sklo­ni­šte ži­te­lji­ma Pe­ra­sta, gdje bi se oni smje­sti­li sa svo­jim imet­kom, ka­da bi bi­li ugro­že­ni od Cr­no­go­ra­ca ili Ri­šnja­na. Be­de­mi ovog utvr­đe­nja su još do­bro oču­va­ni, pa ni­je is­klju­če­no da bi u slu­ča­ju ne­vo­lje mo­glo da po­slu­ži kao uto­či­šte, kao što je to ra­ni­je bi­va­lo.
Sa­svim bli­zu Pe­ra­sta le­ži ču­ve­ni Ri­san, a is­pred sa­mog mje­sta ostr­vo Sve­ti Đor­đe (S.Gi­or­gio) i Go­spa od Škr­pje­la (La Ma­do­na) sa cr­kvom i ma­na­sti­rom, ali je, na­ža­lost, ne­pre­sta­no pa­da­la ki­ša. Uza­lud smo se na­da­li da će se vri­je­me po­bolj­ša­ti; na­ša bro­di­ca plo­vi­la je ova­mo-ona­mo kao ka­kva pat­ka ko­ju go­ne lov­ci i na kra­ju smo mo­ra­li da od­u­sta­ne­mo od raz­gle­da­nja po­me­nu­tih zna­me­ni­to­sti i vra­ti­mo se ku­ći, ne oba­viv­ši mno­go to­ga što smo bi­li na­u­mi­li. U Ko­tor smo se vra­ti­li po mra­ku. Na sve stra­ne su na oba­la­ma za­li­va svi­je­tlje­la svi­je­tla; na­ši pri­ja­te­lji su nam pri­ča­li da Bo­ka pri op­štoj ilu­mi­na­ci­ji, ka­kve se pri­re­đu­ju pri­li­kom do­la­ska vi­so­ke go­spo­de, dje­lu­je ča­rob­no. Iz gra­da nam je do­la­zi­la u su­sret ve­se­la mu­zi­ka, pa smo na na­še za­do­volj­stvo ču­li po­sljed­nje tak­to­ve Ro­si­ni­je­vog mar­ša – ili je to bio Štra­u­sov val­cer? – ko­ji je iz­vo­dio mno­go­čla­ni or­ke­star austrij­ske re­gi­men­te na glav­nom tr­gu gra­da.
Ta­kvi voj­ni kon­cer­ti pri­re­đu­ju se u od­re­đe­ne da­ne u ne­dje­lji i u Ko­to­ru, baš kao na tr­gu Sv. Mar­ka u Ve­ne­ci­ji, pa se on­da u te da­ne pred­ve­če na tr­gu na­đe sav be­au mond gra­da, gra­đa­ni i gra­đan­ke, ofi­ci­ri i voj­ni­ci, a po­ne­ka­da u tom ša­re­nom me­te­žu zna­ju se za­te­ći i Cr­no­gor­ci da ču­ju mu­zi­ku ko­ja je na­mi­je­nje­na ra­zo­no­di ži­te­lja ovog gra­da.
(NA­STA­VI­ĆE SE)