Pri­re­dio: Alek­san­dar ĆU­KO­VIĆ


Dva­de­set i pr­vi: Dan 26. maj 2015. go­di­ne, 17 ča­so­va, te­ra­sa ho­te­la (bol­ni­ce) u Me­lji­na­ma, okra­jak mo­ra vi­dim iza zgra­de, mir­na po­vr­ši­na vo­de­na mre­ška se, ne­bo ote­ža­lo od oblač­no­sti, sa­mo mi­nut-dva pro­si­je sun­ce iza br­da u da­lji­ni, vi­so­ki čem­pre­si uda­lje­ni sve­ga de­se­tak me­ta­ra od te­ra­se na ko­joj sje­dim, ugru­van sav vi­so­kim pri­ti­skom.
Te­žak dan, a ni­ot­kud ve­dre ri­je­či.
De­be­li zi­do­vi ne go­vo­re, ne mi­sle, rav­no­du­šni. Za­gla­vio sam se u sop­stve­noj mu­ci, iz­gu­bio spo­sob­nost ra­do­va­nja. Ni­je to što sam sa­mo­tan i bra­ta ne­mam, ta­ko je Bo­ži­ja vo­lja htje­la, ne­go što sam gnje­van: bu­nim se da me ži­va ne za­ko­pa­ju, uda­lje­na od sa­mog se­be.
Dan je bez ve­dre ri­je­či kao tru­lo sta­blo bez pti­ca. Usled tog ko­lo­vra­ta na­zva me Vu­ka­šin Ba­ćo­vić, moj drug i ohra­bri. Eto, čo­vjek u mu­ci, ka­da mu stig­ne bla­ga ri­ječ, pro­ve­dri.
Dva­de­set i dru­gi: Na te­ra­si­ci is­tu­re­noj ka mo­ru, sje­de dvi­je že­ne, oči­to sa se­la i je­dan čo­vjek, crn i tup kao bal­van. Že­ne pri­rod­no, u ne­koj že­lji što su se sre­le, žur­no pri­ča­ju, tru­po­nja ću­ti.
Ču­jem, ona go­vor­lji­vi­ja, ža­li se na si­na ko­ji joj, u ljut­nji i pre­ši, psu­je sve sve­ce i Sve­tog Va­si­li­ja, i ta že­na drh­ta­va gla­sa kao pred plač ka­že: ,,Ja to ne mo­gu da slu­šam, sa­ču­vaj Bo­že i bje­žim pred ku­ću, pa mo­lim Sve­tog Va­si­li­ja da mu opro­sti... Eto, se­stro mi­la, šta ću ja jad­na od svog ro­đe­nog dje­te­ta, šta do­ži­vjeh, a ne­ma oca, pa mi opet žao...”
Dva­de­set i tre­ći: Iz štam­pe ovih da­na či­tam ko­li­ko je Evro­pa op­sjed­nu­ta sop­stve­nim pre­i­spi­ti­va­njem; Bri­ta­ni­ja ho­će re­fe­ren­dum sa pi­ta­njem da li osta­ti u Evrop­skoj uni­ji ili iza­ći iz nje, če­mu se od­luč­no su­prot­sta­vlja­ju Nje­mač­ka, Fran­cu­ska... Ako se to­me do­da po­bje­da Si­ri­ze u Grč­koj, mo­gu­će pro­mje­ne u Por­tu­ga­li­ji, Špa­ni­ji, Evro­pa je ušla u iza­zo­ve i ne­mi­nov­ne pro­mje­ne, Evro­pa je pred ras­pa­dom, u kri­zi.
Sve je to što vla­da­ju lju­di ko­je bi­ra­či ni­je­su bi­ra­li, sve je to ne­ja­sna bri­sel­ska po­li­ti­ka, ,,mer­ke­li­ja­da”. Bi­će tu po­tre­sa ko­ji će se na­zva­ti post­de­mo­kra­ti­ja Evro­pe!
Dva­de­set i če­tvr­ti: Ovo je dan za po­ro­dič­ni ka­len­dar: unuk Ma­ti­ja da­nas, 29. ma­ja, 2015. go­di­ne, za­vr­šio je li­kov­nu aka­de­mi­ju na Ce­ti­nju, smjer va­jar­stvo. On je, po mo­joj ide­ji, do­bio ime mo­ga oca, Ma­ti­ja sa Mi­o­če piv­ske.
In­te­re­sant­no, vje­ro­vat­no po Bo­ži­joj vo­lji, sje­tih se, sju­tra je moj ro­đen­dan. Mo­ji zna­ju, kao i ci­je­lo se­lo, ja sam se ro­dio po pri­snu jed­nog se­lja­ka. Pri­je me­ne, maj­ka Ru­ža, ro­di­la je če­ti­ri se­stre: Ma­ru, lje­po­tu i do­bro­tu, Sta­nu, Pe­tra­nu, Je­lu.
Ne bi­va u ži­vo­tu sve po ra­zu­mu i umu čo­vje­či­jem, ne­go i po lju­ba­vi Bo­ži­joj i ta­jan­stve­nom do­ga­đa­ju.
Dva­de­set i pe­ti: Ta­la­si­ći sa pu­či­ne, uz­bu­đe­ni i ne­mir­ni, ne­pre­kid­no pri­spi­je­va­ju, oba­lu uz­ne­mi­ra­va­ju, li­ska­ju, pje­nu­ša­ju, kao mo­ja ne­smir­lji­va du­ša što se ko­le­ba u sva­kom tre­nu. Dok to po­sma­tram is­pred ka­fa­ne Her­ce­gov­ca čud­na pre­zi­me­na – Ri­ka­la, zdra­va svje­tlost di­še iz­nad mo­ra, po bre­go­vi­ma šu­mo­vi­tim ta­mo iz­nad Ze­le­ni­ke. Re­klo bi se da je, ne­kom ne­vi­dlji­vom vo­ljom, sve za­sta­lo, svi­je­tlo, bez te­ške mi­sli o pro­la­zno­sti, ta­mi i smr­ti.
Va­lja­lo bi za­dr­ža­ti ova­kav svi­jet svje­tli­ne i on­da ka­da je tam­no i ka­da se stra­hu­je ka­ko će bi­ti sju­tra. Ti­me se mo­že pod­u­pri­je­ti čo­vjek, da po­bi­je­di lu­kav­stvo sa­mo­će.
Dva­de­set i še­sti: Ja­vlja­ju se unu­čad, pi­ta­ju pi­to­mo, ka­ko mi je, pli­vam li, ka­da ću do­ći i na kra­ju, po dječ­joj či­stoj pri­ro­di, šta ću im ku­pi­ti i do­ni­je­ti sa mo­ra. Šta ću do­ni­je­ti Ma­ti­ji, Da­ču, Bo­ki, kad je džep ,,pro­go­rio”! Eto, i naj­ljep­še že­lje, u ovom vre­me­nu, čo­vje­ka op­te­re­te i či­ne bes­po­moć­nim.
Dva­de­set i sed­mi: U Her­ceg No­vom, u ka­fa­ni na ri­vi, kao ra­no­ra­ni­lac, upo­znah Go­li­ja­ni­na Ra­do­ša Vi­šnji­ća, si­na Ob­ra­do­va. Nje­gov otac, ro­đen 1901. go­di­ne, osno­vac, ali vr­lo pi­smen, šu­mar, ni­je ostao bez gla­ve u vri­je­me ubi­tač­ne 1942. go­di­ne, upra­vo za­hva­lju­ju­ći ple­me­ni­to­sti, tad je po­sta­vljen za pi­sa­ra u mje­snom par­ti­zan­skom od­bo­ru na Kr­scu.
Ob­rad Vi­šnjić kre­nu sta­zom Vu­ka Ka­ra­dži­ća – pri­ku­pi i za­pi­sa o Go­li­ji i Go­li­ja­ni­ma sve što bi se za­bo­ra­vi­lo: aneg­do­te, ep­ske pje­sme, pu­ne isto­rij­skih do­ga­đa­ja i sud­bi­na iz sta­re her­ce­go­vi­ne, kon­kret­nih lič­no­sti, ja tur­skih, ja srp­skih. Ob­ja­vi Ob­rad tu ,,knji­gu sta­ro­stav­nu” 1972. go­di­ne, a Nik­šić je raz­gra­bi. Ali, sla­va krat­ko tra­ja. On­da­šnja vlast je za­bra­ni, a Ob­ra­da sta­vi pod pri­smo­tru.
In­te­re­sant­no, knji­gu ni­je­su smje­li štam­pa­ti u Cr­noj Go­ri, već je na­štam­pa je­dan Mu­sli­man iz Tre­bi­nja i to – bes­plat­no. Za­bra­na je bi­la osna­že­na zbog ep­ske pje­sme o ze­le­na­šu Kr­stu Po­po­vi­ću, ko­ji se po­sli­je za­vr­šet­ka 1945. go­di­ne, bio od­met­nuo u šu­mu, kao haj­duk, sa jed­nom gru­pom pri­sta­li­ca i ži­vio ta­ko na ni­ša­nu, a uzda­ju­ći se u svoj ni­šan, ka­ko bi re­kao na­rod­ni pje­snik: ,,Pa sve pu­šku po ni­ša­nu lju­bi.../ dže­fer­da­re, sve mo­je uzda­še,/ne­moj me­ne va­trom pre­va­ri­ti/za oko te ne­ću ni mo­li­ti...” (Iz pje­sme ,,Po­gi­bi­ja dva be­ga Čen­gi­ća”).
Ka­sni­je, kad Ob­rad bje­še sta­rac, pa su ga na­zi­va­li Či­ča, si­la­zio je, sta­za­ma Ba­ja Pi­vlja­ni­na, u ,,pri­mor­je rav­no”, u No­vi, kod si­na Ra­do­ša, a pri­zi­va­li su ga na raz­go­vor mu­dri lju­di: Mi­ha­i­lo La­lić, Du­šan Ko­stić, Ni­ko­la Po­po­vić, Kr­stov sin... On kao po­zna­ti be­sjed­ni­čar i go­vor­nik na sa­hra­ni če­sti­tih lju­di, jed­nom, u po­ro­di­ci pro­re­če: ,,Vi­di­te ko­li­ko se na­ro­da oku­pi da­nas ovom po­šte­nom čo­vje­ku, ko­li­ko ja go­vo­ra odr­žah, a me­ni ni­ko ne­će do­ći na sa­hra­nu!” Zbi­lja te zi­me, kad je Ob­rad umro, bi sni­jeg i go­le­ma me­ća­va i me­ća­va lju­ta, Go­li­ja­ni iz Nik­ši­ća i ple­me­na kre­nu na sa­hra­nu, ali ih opa­ka olu­ja i mraz vra­ti­še sa po­la pu­ta i ta­ko se is­pu­ni nje­go­vo pro­ro­čan­stvo.
Upi­tah na kra­ju Ob­ra­do­va si­na Ra­do­ša je li po­zna­vao ko­ju odi­vu iz Pi­ve uda­tu u Go­li­ju.
– Ka­ko ni­je­sam... Do­bra­nu i Je­lu. Ona­kve dvi­je ni­je­su do­la­zi­le u Go­li­ju.
One su mo­ga ro­da: Do­bra­na sa Mi­o­če, Je­la sa Bor­ko­vi­ća, kći Špi­ro­va. Dra­go Pe­ro­vić pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je je unuk Do­bra­nin ob­ja­šnja­vam. Ja sam 1943. go­di­ne, u to­ku že­sto­ke ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve, sa ocem Ma­ti­jom i se­stra­ma bio iz­bje­gao kod njih i osta­li smo ta­mo mje­sec da­na.
Bo­že dra­gi ko­li­ko me tet­ka Do­bra­na mi­lo­va­la, pi­ta­la, ma­zi­la! Ne­ma vi­še ta­kve mi­lo­sti.
Vi­šnji­će­vo ep­sko, pa­tri­jar­hal­no, ali mo­ral­no, vri­je­me iz­gu­bi se kao za­bra­nje­na baj­ka.
Od ljud­ske kr­vi pra­ve se za­vje­se, a sje­ća­nja gri­zu molj­ci.
Ipak, ob­ra­do­va en­ci­klo­pe­di­ja o Go­li­ji tra­ja­će, za­hva­lju­ju­ći i ča­so­pi­su ,,Go­li­ja”, po sve­mu je­din­stve­nom svje­do­čan­stvu i ča­so­pi­su, ka­kvog ne­ma u Cr­noj Go­ri.
(Na­sta­vi­će se)