Šta je tre­ba­lo ura­di­ti? Ko­me da se obra­ti­mo za sa­vjet? Mo­žda Ta­nji ili Ser­jo­ži? Ali, ipak, oni ne ži­ve sa na­ma i do­sta su uda­lje­ni od nas, oni ima­ju svo­je po­ro­di­ce, a i svo­je in­te­re­se.
Mo­žda Du­ša­nu? Bez ob­zi­ra na nje­go­vu bla­go­rod­nost i li­je­pu na­rav, nje­gov uti­caj i auto­ri­ta­tiv­nost su bi­li ma­li. Da se obra­ti­mo Ma­ri­ji Alek­san­drov­noj? Ona se mo­li­la za oca... ka­kvu god je od­lu­ku on do­nio, to je za nju bio za­kon, ona ne bi mo­gla da mu po­mog­ne u do­no­še­nju od­lu­ka. Da tra­ži­mo po­moć od Čert­ko­va? Ja sam raz­go­va­ra­la i sa njim. Ali, on je isto kao i ja bio u lo­šim od­no­si­ma sa So­fi­jom An­dre­jev­nom.
24. jul
Ma­ma mi je da­nas re­kla: „Tvoj ju­če­ra­šnji po­stu­pak, kad si po­ku­ša­la da plju­neš svo­ju maj­ku pra­vo u li­ce, pre­la­zi sva­ku gra­ni­cu, ne sa­mo lo­šeg po­na­ša­nja, ne­go i osnov­ne pri­stoj­no­sti.
Ti mi vi­še ni­je­si kćer­ka. Ovaj tvoj po­stu­pak ne­ću ni­kad za­bo­ra­vi­ti i ni­kad ti ne­ću opro­sti­ti. Sva­ki od­nos pre­ki­dam sa to­bom za­u­vi­jek, t.j. na ve­o­ma kra­tak rok, ko­ji mi je još ostao od ovog na­pa­će­nog ži­vo­ta na ovom svi­je­tu”.
Ali mi mo­ra­mo ži­vje­ti za­jed­no i dok je živ moj otac ja ni­gdje i ni za što ne­ću oti­ći od nje­ga. U pot­pu­no­sti se sla­žem sa to­bom da se mo­ram pri­dr­ža­va­ti osnov­nih pra­vi­la po­na­ša­nja i bi­ti uljud­na pre­ma te­bi i ta­ko će bi­ti.
Iz­vi­nja­vam se što se ni­je­sam mo­gla uz­dr­ža­ti, pr­vi put u ovom mje­se­cu, da iz­ra­zim svo­je ne­sla­ga­nje zbog tvo­jih sva­ko­dnev­nih is­pa­da, ko­ji su se stal­no po­na­vlja­li, a ko­je sam ja na­zva­la ko­me­di­jom. Ta­da sam plju­nu­la po­red te­be, a ne u li­ce, jer sam bi­la lju­ta i ogor­če­na na tvo­je ne­kon­tro­li­sa­ne is­pa­de.
27. jul
Do­šli su i naj­mla­đa bra­ća An­drej i Mi­ša sa že­nom i dje­com. Mi­šo­va že­na Li­na je mno­go do­bra i osje­tlji­va že­na. Nas dvi­je smo mno­go raz­go­va­ra­le i ona me je uvje­ra­va­la da je nje­nom mu­žu sve ja­sno šta se do­ga­đa u ku­ći i da on vo­li oca, ali, ipak, on je pot­pao pod uti­caj So­fi­je An­dre­jev­ne još od­ra­ni­je. Ne­ko­li­ko pu­ta sam do­šla u su­kob i sa An­dre­jem, jer se vi­še pu­ta lo­še po­na­šao pre­ma ocu. Ali oni ni­je­su mo­gli da shva­te po­sto­je­ću si­tu­a­ci­ju u ku­ći.
Po­što ni­je­su mo­gli da do­bi­ju od­go­vor od oca, pr­vo An­drej, a za­tim maj­ka stal­no su vr­ši­li pri­ti­sak na me­ne da im ka­žem da li po­sto­ji taj očev te­sta­ment. Ni­je­sam htje­la da im ka­žem.
6. av­gust
U go­ste je do­šao Ko­ro­ljen­ko. Ras­po­lo­že­nje se ma­lo po­pra­vi­lo nje­go­vim do­la­skom. Svi su se oku­pi­li u sa­lo­nu i sko­ro či­ta­vo ve­če Ko­ro­ljen­ko je pri­čao o svo­jim pu­to­va­nji­ma po Ru­si­ji i pu­to­va­nju u Ame­ri­ku.
Svi smo ga sa pa­žnjom slu­ša­li. Po­ka­zao se kao vr­stan pri­po­vi­je­dač.
Čuv­ši od me­ne da sam da­nas išla sa Ol­gi­nom dje­com do mje­sta zva­nog Pro­va­li­je, in­te­re­so­va­lo ga je da mu ka­žem ne­što o tom mje­stu. Ja sam mu is­pri­ča­la da na uda­lje­no­sti od se­dam vr­sta od Ja­sne Po­lja­ne ima­ju je­ze­ra i po pri­či mog oca, ko­ju je čuo od jed­nog sta­rog se­lja­ni­na, da su se na tom mje­stu otvo­ri­le ja­me i da je šu­ma po­to­nu­la. Po pri­či tog se­lja­ka, kad je do­šao na to mje­sto, vi­dio je da se šu­ma obr­nu­la na­o­pač­ke i po­to­nu­la u pro­va­li­ju, dr­ve­će je bi­lo okre­nu­to ko­ri­je­ni­ma na­go­re i na tom mje­stu gdje je bi­la šu­ma po­ja­vi­la su se je­ze­ra.
Ta­kvih ja­ma i sa­da ima ne­ko­li­ko i ne­ke su to­li­ko du­bo­ke da čak ka­žu da ne­ma­ju ni dna. I Ko­ro­ljen­ko je po­čeo da pri­ča o jed­noj ta­kvoj ja­mi bez dna u Ni­žgo­rod­skoj gu­ber­ni­ji, gdje u na­ro­du po­sto­ji pre­da­nje da je tu ne­kad bio grad, a sa­da je je­ze­ro.
Jed­nom go­di­šnje, u no­ći iz­me­đu 21.i 22. ju­na na tom mje­stu se oku­plja na­rod svih mo­gu­ćih vje­ra, mo­le se, pa­le svi­je­će i idu na ko­lje­ni­ma oko je­ze­ra. Oni se po­di­je­le u gru­pe i cio taj na­rod se mo­li, ne­ki su ve­se­li sa oza­re­nim li­ci­ma, a ne­ki sa su­za­ma u oči­ma i svi­ma se pri­či­nja da vi­de taj po­to­nu­li grad i ču­ju zvo­nja­vu zvo­na.
Pri­čao je Ko­ro­ljen­ko i o se­lja­ci­ma, o nji­ho­voj sva­ki­da­šnji­ci i te­škom ži­vo­tu. Po­če­li su pri­ču o Sto­li­pin­skom za­ko­nu od 9. no­vem­bra, ko­ji Ko­ro­ljen­ko, isto kao i moj otac, ni­je po­dr­ža­vao, jer je on ugro­ža­vao i ru­šio osnov­ne prin­ci­pe se­ljač­ke „za­jed­ni­ce”. U raz­go­vo­ru su se do­ta­kli i Džor­dža Hen­ri­ja. Is­po­sta­vi­lo se da je Ko­ro­ljen­ko, kad je pu­to­vao u Ame­ri­ku, imao pri­li­ku da vi­di Džor­dža , jer je pri­su­stvo­vao kon­fe­ren­ci­ji, na ko­joj je on dr­žao go­vor.
(Na­sta­vi­će se)

Pre­veo i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ