Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Omer-beg Su­lej­man­pa­šić-De­spo­to­vić sku­pljao je sa ve­li­kim ža­rom na­rod­ne umo­tvo­ri­ne, uglav­nom od mu­sli­man­skih ka­zi­va­ča. Sve što bi sku­pio ob­ja­vlji­vao je kao „Srp­ske na­rod­ne pri­po­vjet­ke” ili „Srp­ske na­rod­ne pje­sme”. Omer-beg je si­gur­no u tom ra­du bio pod­stak­nut dje­lo­va­njem Vu­ka Ka­ra­dži­ća. Za­ni­mlji­vo je ka­ko je u ugled­noj „Bo­san­skoj vi­li” Omer-beg Su­lej­man­pa­šić iz­lo­žio svoj pri­stup na­rod­nim umo­tvo­ri­na­ma (pje­sma­ma, pri­ča­ma, aneg­do­ta­ma, na­rod­nim mu­dro­sti­ma). On se u tom li­stu obra­tio i mu­sli­ma­ni­ma i pra­vo­slav­nim sle­de­ćim ri­je­či­ma: „Bra­ćo Sr­bi, bez raz­li­ke vje­re! Sku­pljaj­te što vi­še na­rod­ne umo­tvo­ri­ne, ne gle­daj­te kad Mu­ha­me­da­nac pje­va, pa ka­že: A ta­ko mi di­na i ima­na, i na­šeg po­sta i Ra­ma­za­na ili pra­vo­slav­ni: A ta­ko mi kr­sta i Isu­sa i ne­dje­lje Sve­te Go­spo­ji­ne”. Da­lje na­sta­vlja, i ka­že: „Ovo ne­ka nas ne pra­vi tu­đim, jer je to sve na na­šem li­je­pom je­zi­ku pje­va­no. U mno­go će te u pje­sma­ma na­ći gdje mu­ha­me­da­nac pje­va Sve­to­ga Sa­vu”.
Za­tim je ci­ti­rao sti­ho­ve jed­ne pje­sme ko­ju je u svo­joj zbir­ci ob­ja­vio Ko­sta Her­man: „A ne mo­že kur­šum ubi­ti Me­ha, na Me­hi su do tri ha­maj­li­je, što je pi­so ho­dža iz Edri­ne, pr­vi me­đu evli­ja­ma, a če­tvr­ta što je ha­maj­li­ja, osta­la je iza Sve­tog Sa­ve”. Za­tim je pre­zen­to­vao sti­ho­ve ko­ji se od­no­se na pra­vo­slav­ne, kao: „Na Vi­du su do tri ha­maj­li­je, pi­so ih ho­dža sa Kra­ji­ne. Ka­da je Vi­de be­ga po­gu­bio, ha­maj­li­je sa be­ga ski­nuo, beg no­sio ni­je vje­ro­vao, a Vid no­si i do­bro vje­ru­je”.
Omer-beg Su­lej­man­pa­šić-De­spo­to­vić je i tim sti­ho­vi­ma iz na­rod­ne po­e­zi­je htio da ka­že da su i mu­sli­ma­ni i pra­vo­slav­ni je­dan na­rod ko­ji pje­va na istom je­zi­ku i ne tre­ba ni­šta da sme­ta to što su jed­ni mu­ha­me­dan­ci a dru­gi hri­šća­ni-pra­vo­slav­ci. On je sa svo­jim pri­ja­te­ljem i isto­mi­šlje­ni­kom Sma­il-agom Će­ma­lo­vi­ćem po­kre­nuo ne­djelj­nik „Bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki gla­snik” ko­ji je iz­la­zio u Mo­sta­ru od po­čet­ka 1906. pa do apri­la 1907. go­di­ne. U tom ne­djelj­ni­ku Omer-beg je iz­no­sio i bra­nio svo­je sta­vo­ve i uvje­re­nja pri ko­ji­ma je ostao do kra­ja ži­vo­ta, za­pra­vo do svo­je ra­ne smr­ti 1914. go­di­ne.
Av­do Ka­ra­be­go­vić Ha­san­be­gov ro­đen je u Mo­dri­či 1878. go­di­ne. Bio je bli­ski ro­đak (brat od stri­ca) mla­dog srp­skog pje­sni­ka S Av­de Ka­ra­be­go­vi­ća Zvor­nič­kog. Av­do Ha­san­be­gov je osnov­no obra­zo­va­nje ste­kao u rod­noj Mo­dri­či. Uči­telj­sku ško­lu je po­ha­đao u Sa­ra­je­vu, ali je ni­je za­vr­šio. Obo­liv­ši od tu­ber­ku­lo­ze umro je 1900. go­di­ne u 22 go­di­ni ži­vo­ta. Bio je ve­o­ma ta­len­to­van pje­snik. Od 1986. go­di­ne po­čeo je da ob­ja­vlju­je svo­je pje­sme. Nje­go­ve pje­sme su bi­le pu­ne srp­skog ro­do­lju­blja i du­bo­kih pje­snič­kih osje­ća­nja. U nje­go­vim pje­sma­ma se osje­ćao uti­caj Đu­re Jak­ši­ća, Vo­ji­sla­va Ili­ća, Bran­ka Ra­di­če­vi­ća, Haj­nea. Svo­jim pje­sma­ma Av­do Ka­ra­be­go­vić Ha­san­be­gov se upor­no i do­sled­no bo­rio za slo­gu i sa­rad­nju mu­sli­ma­na i pra­vo­slav­nih. Ta­ko je za nje­ga „Bo­san­ska vi­la” pi­sa­la da je „Vas­ci­je­log ži­vo­ta ra­dio na spo­ra­zu­mu bo­san­skog Srp­stva Hri­sto­ve i Mu­ha­me­do­ve vje­re”. Pot­pu­nu afir­ma­ci­ju je do­ži­vio ka­da mu je u „Bo­san­skoj vi­li” 1898. go­di­ne ob­ja­vlje­na pje­sma „Uoči Vi­dov­da­na”. Za ta­ko krat­kog ži­vo­ta Av­do Ha­san­be­gov je na­pi­sao 150 pje­sa­ma. Osim u „Bo­san­skoj vi­li” pje­sme su mu ob­ja­vlji­va­ne u „Bran­ko­vom ko­lu”, „Iskri”, „Zo­ri”. Pr­vu zbir­ku nje­go­vih pje­sa­ma pri­re­dio je Sve­to­zar Ćo­ro­vić 1902. go­di­ne u Be­o­gra­du. Za­tim Vla­di­mir Ba­jić ob­ja­vlju­je dvi­je knji­ge pje­sa­ma 1903. i 1904. go­di­ne u Som­bo­ru, a ko­je je pri­pre­mi­la uči­telj­ska pri­prav­nič­ka mla­di­na pod na­slo­vom „Dje­la Av­de Ka­ra­be­go­vi­ća Ha­san­be­go­vog”. Po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta u An­to­lo­gi­ji srp­ske li­ri­ke, ko­ju je iz­da­la knji­žar­ni­ca Raj­ko­vić i Ću­ko­vić 1920. go­di­ne, bio je zna­čaj­no za­stu­pljen i ovaj mla­di i pre­ra­no pre­mi­nu­li srp­ski pje­snik.
S Av­do Ka­ra­be­go­vić Zvor­nič­ki ta­ko­đe je ro­đen 1878. go­di­ne u Mo­dri­či. Kao i Av­do Ha­san­be­gov osnov­no obra­zo­va­nje je ste­kao u mje­stu ro­đe­nja. Ško­lo­va­nje je na­sta­vio u Ca­ri­gra­du, ali ga na­pu­šta i do­la­zi u Sr­bi­ju i upi­su­je se u uči­telj­sku ško­lu u Alek­sin­cu ko­ju za­vr­ša­va 1905. go­di­ne. Za uči­te­lja je bio po­sta­vljen u Ma­lom Zvor­ni­ku. Raz­bo­lio se od tu­ber­ku­lo­ze i umro u lo­znič­koj bol­ni­ci 1908. go­di­ne. In­te­re­sant­no je što je on bio ro­đen ka­da je Austro­u­gar­ska oku­pi­ra­la Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, a umro ka­da je Hab­zbur­ška mo­nar­hi­ja iz­vr­ši­la sram­nu anek­si­ju Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Is­pred prat­nje i kov­če­ga sa nje­go­vim po­smrt­nim osta­ci­ma no­še­ne su i tur­ska i srp­ska za­sta­va i nje­go­vi pri­ja­te­lji i po­što­va­o­ci srp­ski pje­sni­ci su ga do­stoj­no is­pra­ti­li.(Na­sta­vi­će se)