Is­tra­ga o ne­sva­ki­da­šnjem in­ci­den­tu na voj­nom aero­dro­mu u Sko­plju, ko­ji se do­go­dio tog av­gu­stov­skog da­na 1948. go­di­ne i za­hva­lju­ju­ći pri­seb­no­sti pi­lo­ta Mi­lo­ša – Mi­da Mi­li­ki­ća pro­šla bez te­žih po­sle­di­ca, pro­ši­re­na je i za­to što je, ni­kad ni­je utvr­đe­no ka­ko, pu­kla kao grom i za tren se pro­ši­ri­la i uz­bu­di­la cio grad na Var­da­ru. Sum­nja­lo se da li je sve bi­la slu­čaj­nost ili je mo­žda, u to umi­je­ša­la pr­ste i ne­ka špi­jun­ska si­la sa stra­ne;
- Čim sam se, po oba­vlje­nom za­dat­ku vra­tio ku­ći – sje­ća se Mi­li­kić - po­red osta­lih, kod me­ne je od­mah do­šao i je­dan moj kom­ši­ja, pop, i re­kao mi: Sin­ko, sa­mo za­hva­li Bo­gu i sve­tom Va­si­li­ju, nji­ho­va sve­moć­na si­la te spa­si­la...
De­se­tak da­na ka­sni­je, po­što is­tra­ga ni­je ot­kri­la ni­šta, upu­ti­še me na psi­hi­ja­trij­ski pre­gled u Be­o­grad kod ču­ve­nog dok­to­ra, pu­kov­ni­ka Naj­fel­da – žao mi je što mu se ime­na ne mo­gu sje­ti­ti - ko­ji je bio psi­ho­log i psi­hi­ja­tar. On je dok­to­ri­rao u Pa­ri­zu, a bio je bog i ba­ti­na u lje­kar­sko-le­tač­koj ko­mi­si­ji i ne­ma to­ga ko je sjeo u pi­lot­sku ka­bi­nu bez nje­go­vog bla­go­slo­va. Tje­rao me je da mu tri pu­ta za­re­dom is­pri­čam ka­ko je bi­lo, tra­žio da do­đem i po­pod­ne da mu sve po­no­vim još jed­nom, i ko­nač­no usta­no­vio da u mo­joj pri­či ne­ma ni­ka­kvih raz­li­ka i od­stu­pa­nja. Po­sli­je, kad se na glav­noj ko­mi­si­ji po­sta­vi­lo pi­ta­nje da li ja uop­šte mo­gu vi­še da le­tim, on je pre­su­dio: „ Mo­že, jer on je uz­le­tio sa­mo dva­de­se­tak mi­nu­ta po­sli­je in­ci­den­ta i u me­đu­vre­me­nu na­pra­vio tri pu­ta vi­še le­to­va od svih osta­lih..."
Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić je ostao u ju­go­slo­ven­skom rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu pu­ne 22 go­di­ne. Bio je naj­mla­đi ma­jor, a po­tom i naj­mla­đi pu­kov­nik u Ar­mi­ji - imao je ta­da sa­mo 31 go­di­nu; oba­vljao je broj­ne vi­so­ke funk­ci­je u va­zdu­ho­plov­stvu od ko­me­sa­ra i ko­man­dan­ta pu­ka do ko­man­dan­ta di­vi­zi­je i na­čel­ni­ka Va­zdu­ho­plov­ne voj­ne aka­de­mi­je, na ko­joj je bio i pre­da­vač (u jed­no vri­je­me su ga sma­tra­li naj­bo­ljim va­zdu­ho­plov­nim te­o­re­ti­ča­rem) – ri­ječ­ju, po­kri­vao je u vi­še na­vra­ta čak i ko­mand­na mje­sta „re­zer­vi­sa­na“ sa­mo za ge­ne­ral-ma­jo­re i ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­ke.
A on­da, sa ne­pu­nih 40 go­di­na ži­vo­ta i 42 i po go­di­ne pri­zna­tog rad­nog sta­ža, od­bio je po­nu­du da po­la­že za čin ge­ne­ra­la i po­ma­lo de­mon­stra­tiv­no za­tra­žio da kao pu­kov­nik ide u pen­zi­ju:
- Se­ćam se ri­je­či ko­man­dan­ta 37. va­zdu­ho­plov­ne di­vi­zi­je, pu­kov­ni­ka Ze­ke Si­mo­vi­ća (ka­sni­je ge­ne­ral-pu­kov­nik i ko­man­dant Rat­nog va­zdu­ho­plov­stva i pro­tiv­va­zdu­šne od­bra­ne, prim. B.S), kad je nas se­dam kla­si­ća kre­nu­lo na pre­o­bu­ku u 111. puk či­ji je ko­man­dant ta­da bio ma­jor Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić – svje­do­či pi­lot Pre­drag Ne­šo­vić, ge­ne­ral u pen­zi­ji. On nam je ta­da do­slov­ce re­kao: „Ide­te u puk kod Mi­da, naj­bo­ljeg ko­man­dan­ta i naj­bo­ljeg pi­lo­ta ko­jeg Rat­no va­zdu­ho­plov­stvo da­nas ima. Tru­di­te se da do­stig­ne­te nje­go­ve vri­jed­no­sti i bi­ću po­no­san na vas...“
Sju­tra: GO­SPO­DAR
JE­MEN­SKOG NE­BA

Knji­ge
Ot­ka­ko je ko­nač­no sle­tio na ze­mlju i na­pu­stio pi­lot­sku ka­bi­nu, Mi­do Mi­li­kić se po­sve­tio pi­sa­nju. Svo­je rat­ne uspo­me­ne, sje­ća­nja na dru­go­ve iz svo­je Tre­će pro­le­ter­ske (san­džač­ke) bri­ga­de, sa­brao je u ve­li­koj ilu­stro­va­noj mo­no­gra­fi­ji, a čel­ni­ci­ma bri­ga­de Vla­di­mi­ru Kne­že­vi­ću – Vo­lo­đi, Ri­fa­tu Bur­džo­vi­ću - Tr­šu i To­ma­šu Ži­ži­ću, po­sve­tio je za­seb­nu knji­gu u ko­joj je ra­svi­je­tlio sve ne­do­u­mi­ce i špe­ku­la­ci­je oko nji­ho­ve tra­gič­ne po­gi­bi­je. Pa­žnju je po­bu­di­la i nje­go­va knji­ga „Rat­nim sta­za­ma Mi­lo­va­na Đi­la­sa“. U sje­ća­nji­ma sa­bo­ra­ca, sa­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja, Mi­li­kić ži­vi kao pri­mjer do­sled­no­sti, isti­no­lju­bi­vo­sti i od­va­žno­sti. Upra­vo te oso­bi­ne je is­po­ljio i u svo­jim knji­ga­ma.


Piše: Bu­do Si­mo­no­vić