Av­do Ka­ra­be­go­vić Zvor­nič­ki sa­hra­njen je u Be­o­gra­du. Na sa­hra­ni se is­pred pri­ja­te­lja i srp­skih pje­sni­ka od Av­de Ka­ra­be­go­vi­ća opro­stio Bra­ni­slav Đ. Nu­šić. Cio po­smrt­ni go­vor pre­nio je „Ce­tinj­ski Vje­snik” br.51, 1908.go­di­ne.
Svo­je pjesme ob­ja­vlji­vao je u „Bo­san­skoj vi­li“ i „Zo­ri“, ali i u dru­gim naj­u­gled­ni­jim srp­skim knji­žev­nim li­sto­vi­ma. Svo­je mu­sli­man­sko osje­ća­nje je ga­jio, ali je u sva­koj pri­li­ci i svo­je srp­stvo. Ka­kav je Av­do Ka­ra­be­go­vić Zvor­nič­ki bio Sr­bin po­ka­zu­je i slo­vo S is­pred nje­go­vog ime­na, što je tre­ba­lo da zna­či Sr­bin. Zbog svog srp­stva on je kao voj­nik u austro­u­gar­skoj voj­sci u Pe­šti od­le­žao šest mje­se­ci za­tvo­ra. Ni to ga ni­je za­pla­ši­lo pa je i da­lje na­sta­vio sa ši­re­njem srp­ske na­ci­o­nal­ne ide­je kod voj­ni­ka mu­sli­ma­na. Osim pje­sa­ma ko­je su bi­le ob­ja­vlje­ne u zbir­ci “Po­bra­tim­stvo“ za­jed­no sa Omer-be­gom Su­lej­man­pa­ši­ćem-De­spo­to­vi­ćem i Osma­nom A.Đi­ki­ćem 1900. go­di­ne u Be­o­gra­du. Nje­go­vi pri­ja­te­lji su pri­re­di­li i iz­da­li zbir­ku pje­sa­ma pod na­slo­vom Av­do Ka­ra­be­go­vić, „Pje­sme“, štam­pa Č. Ste­fa­no­vić, Be­o­grad, 1905.go­di­ne. Po­sli­je Av­di­ne smr­ti, opet nje­go­vi vjer­ni pri­ja­te­lji iz­da­li su „Av­di­nu spo­me­ni­cu“ 1909.go­di­ne. U toj Spo­me­ni­ci su ob­ja­vlje­ni član­ci, pje­sme i sje­ća­nja naj­bo­ljih srp­skih pje­sni­ka ko­ji su bi­li po­sve­će­ni dra­gom pri­ja­te­lju i iskre­nom srp­skom pje­sni­ku S Av­di Ka­ra­be­go­vi­ću Ha­san­be­go­vom.
Osman A.Đi­kić je ro­đen u Mo­sta­ru 1879.go­di­ne u ve­o­ma ugled­noj gra­đan­skoj po­ro­di­ci. U svom rod­nom Mo­sta­ru je za­vr­šio osnov­no obra­zo­va­nje i če­ti­ri raz­re­da ni­že gim­na­zi­je, a bio je upi­sao i pe­ti. Zbog svog otvo­re­nog iz­ja­šnja­va­nja da je Sr­bin oku­pa­tor­ska vlast ga je iz­ba­ci­la iz pe­tog raz­re­da gim­na­zi­je. Zbog to­ga je mo­rao da svo­je da­lje ško­lo­va­nje na­sta­vi u Be­o­gra­du, Ca­ri­gra­du i Be­ču. U Be­ču je za­vr­šio Tr­go­vač­ku aka­de­mi­ju. Još kao gim­na­zi­ja­lac u Mo­sta­ru dru­žio se sa po­zna­tim srp­skim knji­žev­ni­ci­ma Alek­som Šan­ti­ćem, Sve­to­za­rom Ćo­ro­vi­ćem i Jo­va­nom Du­či­ćem. Bio je i pod sna­žnim uti­ca­jem Zma­ja Jo­ve Jo­va­no­vi­ća, Vo­ji­sla­va Ili­ća, Je­le­ne Di­mi­tri­je­vić. Kao pje­snik i sa­ku­pljač na­rod­nih umo­tvo­ri­na dje­lo­vao je od 1896. do 1903. go­di­ne.U svom knji­žev­nom ra­du i dru­gom jav­nom dje­lo­va­nju bio je do­slje­dan u is­ka­zi­va­nju svog srp­skog na­ci­o­nal­nog opre­dje­lje­nja. Iza se­be je osta­vio tri zbir­ke pje­sa­ma. Pr­va je bi­la “Po­bra­tim­stvo“ za­jed­no sa Omer-be­gom Su­lej­man­pa­ši­ćem-De­spo­to­vi­ćem i S Av­dom Ka­ra­be­go­vi­ćem Zvor­nič­kim 1900.go­di­ne. Dru­ga je zbir­ka pje­sa­ma „Mu­sli­man­skoj mla­de­ži“ ko­ja je štam­pa­na u Du­brov­ni­ku 1902. go­di­ne. Tre­ća zbir­ka pje­sa­ma pod na­slo­vom „Aši­kli­je“ pu­bli­ko­va­na je u Be­o­gra­du 1903. go­di­ne. Osta­le su mu ne­do­vr­še­ne dra­me „Zla­ti­ja“ i „Mu­ha­džir“. Ta­ko­đe mu je osta­la ne­štam­pa­na i zbir­ka lir­skih mu­sli­man­skih pje­sa­ma od 5.000 sti­ho­va pod na­slo­vom „Her­ce­go­vač­ki bi­ser“. Đi­kić je 1906.go­di­ne ušao u ured­ni­štvo „Bo­san­sko-Her­ce­go­vač­kog Gla­sni­ka“ ko­ji je bio po­kre­nut od Omer-be­ga Su­lej­man­pa­ši­ća. Ta­da je či­nio zna­čaj­ne uslu­ge mu­sli­man­skoj opo­zi­ci­ji ko­ja se bo­ri­la za va­kuf­sko-me­a­rif­sku auto­no­mi­ju. Osman Đi­kić je sa svo­jim pri­ja­te­ljem, sa­bor­cem i su­gra­đa­ni­nom bio je­dan od po­kre­ta­ča i ured­ni­ka ča­so­pi­sa „Mu­sa­vat“ 1909. go­di­ne ko­ji je iz­la­zio u Mo­sta­ru, a bio je u jav­no­sti po­znat kao sr­bo­fil­ski. Ta­ko­đe je bio je­dan od po­kre­ta­ča li­sta „Sa­mo­u­pra­va“ko­ji je po­čeo da iz­la­zi 1912. go­di­ne.
Osman A.Đi­kić je bio ve­o­ma obra­zo­van za ono vri­je­me i to još u do­sta le­tar­gič­noj i dez­o­ri­jen­ti­sa­noj mu­sli­man­skoj sre­di­ni. Znao je tur­ski, nje­mač­ki i fran­cu­ski. Đi­kić je imao po­seb­no zna­čaj­nu ulo­gu u osni­va­nju i ra­du Kul­tur­no-pro­svjet­nog dru­štva „Gaj­ret“ ko­je je bi­lo osno­va­no 1903. go­di­ne. To dru­štvo je svo­ju ak­tiv­nost usmje­ri­lo na ško­lo­va­nje si­ro­ma­šne mu­sli­man­ske omla­di­ne obez­bje­đi­va­njem fi­nan­sij­skih sred­sta­va i osni­va­njem đač­kih do­mo­va (kon­vik­ti), jer je u to vri­je­me bi­lo ve­o­ma ma­lo svje­tov­no i evrop­ski ško­lo­va­nih mu­sli­ma­na. Kao du­go­go­di­šnji se­kre­tar tog dru­štva , uspje­šno je nje­gov rad usmje­ra­vao pro­srp­ski i oko nje­ga oku­pljao mu­sli­man­sku omla­di­nu. To dru­štvo „Gaj­ret“ je bi­lo otvo­re­no i za srp­sku pra­vo­slav­nu omla­di­nu, a u ru­ko­vod­stvi­ma i ak­ti­vi­sti­ma Dru­štva bi­lo je pra­vo­sla­va­ca. Ta mu­sli­man­ska omla­di­na tre­ba­lo je da se ško­lu­je i na­ci­o­nal­no osvje­šću­je u če­mu su „Gaj­ret“ i Osman Đi­kić lič­no ima­li zna­čaj­nog uspe­ha i po­red ra­zor­ne po­li­ti­ke i ve­li­ke pro­pa­gan­de Austro-Ugar­ske u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Bio je u svom ra­du i dje­lo­va­nju is­tra­jan i si­ste­ma­ti­čan. Osman A.Đi­kić se, kao i dva pret­hod­na mu­sli­man­ska, za­pra­vo srp­ska knji­žev­ni­ka i nje­go­va isto­mi­šlje­ni­ka, raz­bo­lio od ta­da ne­iz­lje­či­ve tu­ber­ku­lo­ze. Umro je 1912. go­di­ne u 33 go­di­ni ži­vo­ta ka­da je bio u naj­ve­ćem na­po­nu in­te­lek­tu­al­ne sna­ge.
(KRAJ)
Pri­re­dio:
Mi­la­din VELj­KO­VIĆ