Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Za­jed­nič­ki ministar fi­nan­si­ja Austro-Ugar­ske i oku­pa­tor­ski upra­vi­telj Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Be­nja­min Ka­laj je pre­ko Ze­malj­ske vla­de u Sa­ra­je­vu po­seb­no obra­tio pa­žnju na oba­ve­zno i ur­gent­no ve­zi­va­nje be­go­va­ta za in­te­re­se Austro­u­gra­ske, jer je to bo­san­sko plem­stvo ima­lo pre­su­dan po­li­tič­ki uti­caj na mu­sli­man­sku po­pu­la­ci­ju. Bez­oč­nom pro­pa­gan­dom upor­no se ra­di­lo na što ve­ćem i du­bljem raz­dva­ja­nju pra­vo­slav­nih Sr­ba i mu­sli­ma­na, jer je već po­sto­ja­la nji­ho­va uska me­đu­sob­na sa­rad­nja u bor­bi za pro­svjet­nu, vjer­sku i kul­tur­nu auto­no­mi­ju. Čak je Ze­malj­ska vla­da u Sa­ra­je­vu, in­struk­ci­ja­ma iz Be­ča, od­la­ga­la i odu­go­vla­či­la pra­ved­no rje­ša­va­nje go­ru­ćeg pi­ta­nja agrar­ne re­for­me, da bi od­no­si iz­me­đu mu­sli­man­skih ve­li­ko­po­sjed­ni­ka aga i be­go­va i srp­skih se­lja­ka bi­li što go­ri i ne­po­mir­lji­vi­ji. Kon­stant­no je oku­pa­ci­o­na vlast pri­mje­nji­va­la pra­vi­lo „za­va­di pa vla­daj“ i svo­jom pro­pa­gand­nom ma­ši­ne­ri­jom i in­sti­tu­ci­ja­ma ši­ri­la mr­žnju i strah od Sr­ba i Sr­bi­je.
Da bi se što uspje­šni­je raz­bi­ja­la sa­rad­nja mu­sli­ma­na i pra­vo­slav­nih, bu­đe­nje i ši­re­nje srp­ske na­ci­o­nal­ne svi­je­sti, kao i da se osu­je­ti mo­guć­nost po­ve­zi­va­nja sa Sr­bi­jom, Be­nja­min Ka­laj i Ze­malj­ska vla­da u Sa­ra­je­vu ra­di­li su da po sva­ku ci­je­nu pro­mo­vi­šu ne­ke do ta­da ne­po­zna­te po­seb­no­sti.Ta­ko su osno­va­li Bo­san­sku stran­ku i njen list „Bo­šnjak“ i upor­no su pre­ko nji­ho­vih ra­znih i fi­nan­sij­ski do­bro obez­bi­je­đe­nih in­sti­tu­ci­ja na­sto­ja­li da ina­u­gu­ri­šu bo­san­sku na­ci­ju i bo­san­ski je­zik. Ra­di­li su na to­me da se sa­mo ko­ri­sti la­ti­ni­ca, a ći­ri­li­ca da se iz­ba­ci iz slu­žbe­ne i sva­ko­dnev­ne upo­tre­be iako su bo­san­ski mu­sli­ma­ni i za vri­je­me tur­ske vla­sti uvi­jek u me­đu­sob­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji i u ko­re­spon­den­ci­ji sa Du­brov­ni­kom i Por­tom ko­ri­sti­li ći­ri­li­cu. Još 1631.go­di­ne bo­san­ski pje­snik He­va­ji je na­pi­sao srp­sko-tur­ski reč­nik „Po­tur še­ha­di­je“ i u uvo­du ža­lo­sno kon­sta­to­vao da se u Bo­sni ni­šta ne pi­še na na­rod­nom (srp­skom) je­zi­ku.
Oku­pa­ci­o­ne vla­sti su po­ku­ša­le da ko­lo­ni­za­ci­jom Nje­ma­ca, Ma­đa­ra, Slo­va­ka, Po­lja­ka iz­mi­je­ne vjersko­konfe­sionalnu i na­ci­o­nal­nu struk­tu­ru sta­nov­ni­štva u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Upor­no su ra­di­li na pro­te­ži­ra­nju i for­si­ra­nju ka­to­lič­ke cr­kve i kro­a­ti­za­ci­ji bo­san­skih ka­to­li­ka, ko­ji o svo­joj pri­pad­no­sti hr­vat­skom na­ci­o­nu ni­je­su zna­li ni­šta sve do po­lo­vi­ne 19. sto­lje­ća. Bi­lo je slu­ča­je­va po­ka­to­li­ča­va­nja mu­sli­ma­na.Ta­ko su u Mo­sta­ru 1899. go­di­ne ča­sne se­stre ukra­le mu­sli­man­sku dje­voj­či­cu Fa­ti­mu Oma­no­vić, po­ka­to­li­či­le je i uda­le za mla­di­ća ka­to­li­ka.
Ali, bez ob­zi­ra na ve­li­ku i bez­re­zer­vnu po­li­tič­ku i ma­te­ri­jal­nu po­dr­šku, ve­li­ki bro­ji srp­skih i mu­sli­man­skih in­te­lek­tu­a­la­ca, ne­kih po­li­ti­ča­ra, čak i ne­kih be­go­va, su­prot­sta­vio se tim oku­pa­to­ro­vim pla­no­vi­ma. Po­čet­kom 20.sto­lje­ća mo­ra­lo je da se, po­ka­za­lo se vr­lo br­zo, pri­vre­me­no od­u­sta­ne od tih pro­je­ka­ta pa­dom re­ži­ma Be­nja­mi­na Ka­la­ja 1903.go­di­ne.
Svo­jim knji­žev­nim ra­do­vi­ma mu­sli­ma­ni su se po­če­li ja­vlja­ti vr­lo ra­no. Na­ro­či­to su vo­lje­li da im se ra­do­vi ob­ja­vlju­ju u „Bo­san­skoj vi­li“. To su bi­li Mu­sta­fa Hil­mi Mu­hi­bić, Ri­zo-beg Ka­pe­ta­no­vić, Saf­vet-beg Ba­ša­gić Re­dže­pa­šić (u po­čet­ku), Der­viš-beg Lju­bo­vić, Sa­lih Ka­za­zo­vić, Sa­lih Ka­ra­be­go­vić, Ali-Ri­za Da­u­to­vić, Meh­med Kurt, Mu­staj-beg Ha­lil­ba­šić, Še­rif Ar­na­u­to­vić, Ha­ki­ja Te­mim i dr. Me­đu­tim, ve­ći­na od ovih po­me­nu­tih „mi­je­nja­la je svo­ja na­ci­o­nal­na osje­ća­nja kao ka­ba­ni­ce“. Ne­ki su to či­ni­li iz stvar­nog ne­ra­zu­mi­je­va­nja, ali je ima­lo i onih mu­sli­man­skih po­li­ti­ča­ra i in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji su to či­ni­li iz dnev­no-po­li­tič­kih ili ko­ri­sto­lju­bi­vih raz­lo­ga. Ov­dje tre­ba po­me­nu­ti i Ha­ti­džu Đi­kić, se­stru Osma­na Đi­ki­ća.Ona je bi­la pr­va mu­sli­man­ska in­te­lek­tu­al­ka ko­ja se po­ja­vi­la u jav­nom ži­vo­tu svo­jim pje­sma­ma u „Gaj­re­tu“ i ko­ja se u na­ci­o­nal­nom smi­slu osjećala Srp­ki­njom. Osim Fa­ti­me Đi­kić u ”Gaj­re­tu“su svo­je pje­sme ob­ja­vlji­va­le i pjesnikinje Še­fi­ka Ne­strin Bje­le­vac i pje­sni­ki­nja sa psu­do­ni­mom P. K. Fat­ma.
Da knji­žev­ni i dru­gi jav­ni rad broj­nih mu­sli­man­skih knji­žev­ni­ka i dru­gih in­te­lek­tu­a­la­ca ni­je ostao bez re­zul­ta­ta na­vo­di­mo je­dan u ni­zu pri­mje­ra. U mo­star­skoj gim­na­zi­ji 1914. go­di­ne bi­lo je 139 uče­ni­ka mu­sli­ma­na ko­ji su jav­no is­ka­zi­va­li svo­ja srp­ska na­ci­o­nal­na osje­ća­nja.Oku­pa­tor­ske vla­sti su ih po ne­kli­ko pu­ta hap­si­le i mu­či­le u za­tvo­ru,ali se ni­je­su htje­li od­re­ći svo­jih uvje­re­nja. Čak su austro­u­gar­ske vla­sti tra­ži­le od tih gim­na­zi­ja­la­ca sa­mo da se iz­ja­sne da ni­je­su Sr­bi ili da su Hr­va­ti i bi­li bi pu­šte­ni iz za­tvo­ra. Ibra­him B.Alaj­be­go­vić je bio je­dan od tih mla­di­ća ko­ji je na sa­ra­jev­skom ve­le­i­zdaj­nič­kom pro­ce­su, iz­me­đu osta­log, iz­ja­vio da se ra­du­je što će usko­ro da do­đu Bi­je­li or­lo­vi ko­ji će do­ni­je­ti slo­bo­du. U za­tvo­ru je taj hra­bri mla­dić umro od mu­če­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)