Piše: VESELIN LAZAREVIĆ


Osje­tio je da mu lič­ni ži­vot iz­mi­če kon­tro­li kad je vi­dio Mo­de­sta, ta­ko­đe ho­mo­sek­su­al­ca, ka­ko mi­lu­je Ko­lju i igra se s njim. Vi­dio je se­be ona­ko ka­ko ga dru­gi vi­de i to mu se ni­je svi­dje­lo. Ni­je mo­gao da se po­mi­ri sa onim što je pre­zi­rao u se­bi. Sta­šno se sti­dio, jer to ni­je pro­la­zi­lo ni u od­ma­klim go­di­na­ma. To je ne­što što ne mo­že da pro­mi­je­ni i što će osta­ti s njim. No­sio je tu sra­mo­tu, ali ni­ko­me ni­je mo­gao da pri­ča o to­me.
Čaj­kov­ski je do­šao do pre­kret­ni­ce. Nje­go­vo sa­mo­za­va­ra­va­nje se okon­ča­lo, ali ne i de­pre­si­ja i mr­žnja pre­ma se­bi. Od­lu­čio je da tre­ba da se ože­ni. Imao je 36 go­di­na i bio je svje­stan ko­li­ko lo­še kon­tro­li­še osje­ća­nja. Na­pi­sao je pi­smo Mo­de­stu. „To­li­ko sam se uho­dao u svo­jim na­vi­ka­ma i uku­si­ma da mi je te­što da ih pro­sto od­ba­cim kao sta­ru ru­ka­vi­cu. A ni sna­ga vo­lje mi ni­je ja­ča stra­na. Od po­sled­njeg pi­sma već sam tri­put dao odu­ška svo­joj pri­rod­noj stra­sti.“
Čaj­kov­ski se pri­bli­ža­vao kri­znoj tač­ki. Kri­zu mu je uzro­ko­va­lo to što je po­či­njao da bu­de sla­van.
Imao je vi­še nov­ca. Mo­gao je da pu­tu­je i uži­va u kom­fo­ru, ali je shva­tio da je du­bo­ko ne­sre­ćan. Vje­ro­vao je da će ra­dom pre­va­zi­ći de­pre­si­ju. Vi­še je ra­dio, ali tim ra­dom ni­ka­ko ni­je mo­gao da oda­gna de­pre­si­ju.
Ni­je že­lio, a ra­dio je kao pre­da­vač na kon­zer­va­to­ri­ju­mu. „Stu­den­ti me mr­ze, smi­ju mi se. Ko­la­ju gla­sa­i­ne o mom pri­vat­nom ži­vo­tu. Ne že­lim da me gle­da­ju.“
Po­ku­ša­va da za­šti­ti svo­ju pri­vat­nost. Že­li da ga gle­da­ju sa­mo kao kom­po­zi­to­ra. Iako u tom pe­ri­o­du mno­go kom­po­nu­je, lič­ni ži­vot mu je van kon­tro­le. U to vri­je­me su kru­ži­le gla­si­ne, čak se po­ja­vio čla­nak u no­vi­na­ma ko­ji ka­že da ne­ki slav­ni pro­fe­so­ri upra­žnja­va­ju iz­vje­sne na­vi­ke.
On sam je u pi­smi­ma Mo­de­stu, to zvao svo­jim lo­šim na­vi­ka­ma. U jed­nom od pi­sa­ma ka­že da mo­ra, ako je to mo­gu­će, da na­đe oso­bu po­red ko­je će se osje­ća­ti vo­lje­no, i ko­ja će da­ti smi­sao nje­go­vim lič­nom ži­vo­tu, a ne nje­go­vom ži­vo­tu kom­po­zi­to­ra.
Ta­kvom oso­bom bi se ože­nio. A to bi ugu­ši­lo sve gla­si­ne. „Po­ka­za­ću svim zlim lju­di­ma da ni­sam ono što mi­sle.“ Čaj­kov­ski je 1877. go­di­ne ra­dio na ope­ri, na­dah­nu­toj ču­ve­nom Pu­ški­no­vom po­e­mom „Jev­ge­ni­je Onje­gin“.
Ču­ve­na je sce­na ka­da Ta­tja­na pi­še Onje­gi­nu pi­smo u kom pri­zna­je da je za­lju­blje­na u nje­ga. Sle­de­ćeg ju­tra Onje­gin joj ka­že da je dir­nut, ali da ona ne bi smje­la ta­ko da pi­še pi­sma lju­di­ma.
U to vri­je­me Čaj­kov­ski do­bi­ja pi­smo od stu­dent­ki­nje An­to­ni­ne Mi­lju­ko­ve, u ko­me ona iz­ja­vlju­je ka­ko je stra­sno za­lju­blje­na u nje­ga. Čaj­kov­ski je u to­me vi­dio ko­in­ci­den­ci­ju. Na­šao se u Onje­gi­no­voj si­tu­a­ci­ji. Onje­gin je u ope­ri od­bio Ta­tja­nu, ali Čaj­kov­ski ni­je htio da bu­de ta­ko bez­du­šan pre­ma An­to­ni­ni. „Ka­ko da je od­bi­jem? Ne mo­gu da joj na­no­sim bol. Oti­ći ću da je vi­dim.“
Ni tre­nut­ka ni­je raz­mi­šljao o po­sle­di­ca­ma svo­jih po­stu­pa­ka. Ako od­la­zi da je vi­di, zna­či da po­kre­će ve­zu, a on­da će ona ne­što oče­ki­va­ti od to­ga – i upra­vo to se i de­si­lo. Oti­šao je i bio ve­o­ma lju­ba­zan i ni­šta vi­še. Po­sle je po­mi­slio ka­ko joj je po­nu­dio lju­bav i sim­pa­ti­je, pa za­to ne smi­je da je iz­ne­vje­ri i mo­ra da se ože­ni njo­me.
Iz­gle­da da je Čaj­kov­ski po­vje­ro­vao da je na­šao ono što je tra­žio. Že­nu ko­ja će ga vo­lje­ti, ali ne­će ni­šta oče­ki­va­ti od nje­ga. Re­kao je da je do­bro što je pri­sta­la na nje­go­vu pu­nu do­mi­na­ci­ju i na sve nje­go­ve uslo­ve, uklju­ču­ju­ći i to da joj ne mo­že stvar­no bi­ti su­prug. Tra­žio je da ona bu­de pot­pu­no po­slu­šna, ali ju je ujed­no pre­zi­rao zbog ta­kve po­ni­zno­sti.
U ro­ku od ne­ko­li­ko mje­se­ci od­re­đen je da­tum vjen­ča­nja. Osam­na­e­stog ju­la 1877. go­di­ne, Čaj­kov­ski i An­to­ni­na su se vjen­ča­li. Ka­sni­je je do­brom pri­ja­te­lju re­kao da se je­dva sje­ća vjen­ča­nja i da je osje­ćao da to ne­ma ve­ze s njim. Sve dok ga sve­šte­nik ni­je po­zvao da po­lju­bi mla­du. „Ta­da sam osje­tio ta­kav bol u sr­cu, i ob­u­zeo me je ta­kav ne­mir da sam za­pla­kao.“
Zbog na­či­na na ko­ji je Čaj­kov­ski go­vo­rio o toj že­ni i svo­jim na­mje­ra­ma, od sa­mog po­čet­ka ve­ze i od­no­sa pre­ma njoj, ne­mo­gu­će je ote­ti se uti­sku da je ni­je sma­trao oso­bom i da ni­je va­žno šta će bi­ti s njom, jer je ni­že bi­će, uop­šte ni­je ljud­sko bi­će.
Za­to je mo­gao da se pre­ma njoj po­na­ša ona­ko ka­ko se po­na­šao. Ne sa­mo što je brak bio da­le­ko od rje­še­nja nje­go­ve sek­su­al­ne di­le­me, već se po­ka­zao i kao naj­go­ra stvar ko­ja mu se ika­da de­si­la. Osta­tak ži­vo­ta pro­veo je u stra­hu da će ga An­to­ni­na raz­ot­kri­ti.
Ta­da su svi pri­ja­te­lji bri­nu­li za nje­ga, po­seb­no brat Mo­dest. On je shva­tio ka­kva se ka­ta­stro­fa spre­ma. Čaj­kov­ski je po­čeo da pu­tu­je. Vra­tio se u Mo­skvu. Do­spio je u sta­nje ko­je bi se da­nas na­zva­lo ner­vnim slo­mom.
(Na­sta­vi­će se)