Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Na­vo­di­mo i pri­mje­re ri­jet­ke ka­sne isla­mi­za­ci­je u Po­li­mlju. U se­lu Ora­šac kod Bro­da­re­va, op­šti­na Pri­je­po­lje, dio srp­ske po­ro­di­ce To­ma­še­vić je pri­mio islam 1869. go­di­ne. Ti ko­ji su se isla­mi­zi­ra­li uze­li su pre­zi­me Po­tu­rak. Na jed­noj fo­to­gra­fi­ji, ko­ja je sni­mlje­na 1919. go­di­ne, maj­ka Ru­ži­ca Pe­jo­vić iz oko­li­ne Pri­je­po­lja sto­ji sa dva si­na – Lu­kom ko­ji je pra­vo­slav­ni i Ali­jom ko­ji je mu­sli­man. Ka­sno su se isla­mi­zi­ra­li i ne­ki Sr­bi Go­ja­ci i Rov­ča­ni kod Pri­je­po­lja kao i Mar­ko­vi­ći i Dra­ško­vi­ći iz oko­li­ne No­vog Pa­za­ra, za­tim ne­ki Đe­lo­ši u Klad­ni­ci kod Sje­ni­ce.
Kao što je već is­tak­nu­to, broj­ne mu­sli­man­ske iz­bje­gli­ce (mu­ha­dži­ri) pre­pla­vi­će Ra­šku oblast po­sli­je ra­za­ra­nja Ko­la­ši­na 1858. go­di­ne, za­tim iz Nik­ši­ća po­sli­je nje­go­vog za­u­zi­ma­nja od stra­ne Cr­ne Go­re 1878. go­di­ne, kao i iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ka­da je bi­la oku­pi­ra­na od Austro­u­gar­ske 1878, go­di­ne i nje­ne anek­si­je 1908. go­di­ne. Na pro­stor ne­ka­da­šnjeg No­vo­pa­zar­skog san­dža­ka ili Ra­ške obla­sti sa­mo od 1908. pa do 1911. go­di­ne na­se­li­lo se 450 mu­sli­man­skih po­ro­di­ca (za­pad­no od Li­ma 150, No­vu Va­roš 50, Sje­ni­cu 46 itd.) Ta­ko je Ra­ška oblast do oslo­bo­đe­nja 1912. go­di­ne ima­la ve­ći­nu mu­sli­man­skog sta­nov­ni­štva ko­je je u naj­vi­še slu­ča­je­va bi­lo srp­skog po­ri­je­kla i pra­vo­slav­ne pro­ve­ni­jen­ci­je i ko­je je ima­lo za­jed­nič­ki je­zik, men­ta­li­tet i mno­ge na­rod­ne obi­ča­je, ali je vje­ra bi­la ta ko­ja ih je oštro di­je­li­la. O to­me je Ga­ston Gra­vje, fran­cu­ski an­tro­po­log i lek­tor za fran­cu­ski je­zik na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, pu­tu­ju­ći po Sje­nič­kom i Plje­valj­skom san­dža­ku 1912. go­di­ne, za­pi­sao: „ To sta­nov­ni­štvo je srp­ske kr­vi, ti­pa i je­zi­ka, ali se di­je­li ona­ko kao u Bo­sni, sa­mo bez ka­to­li­ka, na dva vr­lo od­sje­če­na ele­men­ta: s jed­ne stra­ne mu­sli­ma­ni, a s dru­ge pra­vo­slav­ni hri­šća­ni. Jed­ni se na­zi­va­ju Tur­ci, a dru­gi Sr­bi. Jed­ni ve­le da go­vo­re „bo­šnjač­ki“, a dru­gi „srp­ski“. Gra­vje da­lje na­sta­vlja sa opi­som pa ka­že: „ In­stinkt ra­se se... odr­ža­va vr­lo ži­va­han, čak i kod ovih pre­o­bra­će­nih Sr­ba, ubi­je­đe­nih mu­sli­ma­na ko­ji su bez sva­kog na­ci­o­nal­nog osje­ća­nja oču­va­li pr­ko­sni, ali u isto vri­je­me kon­zer­va­ti­van duh...“ Pu­bli­ci­sta Gra­vje je kon­sta­to­vao za No­vo­pa­zar­ski san­džak i ovo: „Vr­lo va­žna strategijski i po­li­tič­ki, ova oblast... oču­va­la je sta­nov­ni­štvo iste ra­se, istog je­zi­ka, istog za­jed­nič­kog na­či­na na­sta­nji­va­nja i sa istim vla­da­ju­ćim ti­pom ži­vo­ta“.
Austro­u­gar­ski ci­vil­ni ko­me­sar u Plje­vlji­ma Si­mon Jo­a­no­vić je u svo­joj stu­di­ji „No­vo­pa­zar­ski san­džak 1878–1900. go­di­ne“ o sta­nov­ni­štvu Sta­re Ra­ške, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao i ovo: „...vje­ra je te pri­pad­ni­ke iste na­ci­je po­di­je­li­la na dvi­je, jed­na od dru­ge stro­go odvo­je­ne po­lo­vi­ne: mu­sli­ma­ne i hri­šća­ne...“. I Jo­a­no­vić kon­sta­tu­je da i jed­ni i dru­gi go­vo­re srp­skim je­zi­kom. Isto­ri­čar Sla­ven­ko Ter­zić, iz­me­đu osta­log, ka­že: „...sa isto­rij­skog sta­no­vi­šta i et­nič­kog po­ri­je­kla, sko­ro is­klju­či­vo je ri­ječ o Sr­bi­ma od ko­jih oni ko­ji su pri­mi­li islam ima­ju ne­ke oso­be­no­sti ko­je su pro­is­te­kle iz islam­ske re­li­gi­o­zne tra­di­ci­je“. „Te vjer­ske raz­li­či­to­sti me­đu­na­rod­ni fak­tor, ko­ji je imao i ima, im­pe­ri­jal­ne pre­ten­zi­je pre­ma ovom i ši­rem pro­sto­ru, do­vo­dio je ve­o­ma bes­kru­pu­lo­znom pro­pa­gan­dom do kon­fron­ta­ci­ja ko­je su i sa­me ti­nja­le. Ve­li­ke si­le ko­ri­ste taj islam­ski fak­tor i sta­re ra­ne u Ra­škoj obla­sti i na ci­je­lom bal­kan­skom pro­sto­ru, tom „oluj­nom ćo­šku Evro­pe“.
Ra­ški mu­sli­ma­ni će po­če­ti da se ise­lja­va­ju u Tur­sku 1913. go­di­ne što će bi­ti pre­ki­nu­to iz­bi­ja­njem Pr­vog svjet­skog ra­ta. Iz Kra­lje­vi­ne SHS po­no­vo će kre­nu­ti ta­las ise­lja­va­nja u Tur­sku od 1925. pa će tra­ja­ti sa pre­ki­di­ma, sla­bi­jim i ja­čim in­ten­zi­te­tom do 1936. go­di­ne. To ise­lja­va­nje na­sta­vi­će se i za vri­je­me so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je od pe­de­se­tih do se­dam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, ali će se mno­gi ise­lje­ni­ci za­dr­ža­ti u Ma­ke­do­ni­ji. U so­ci­jal­noj struk­tu­ri ise­lje­ni­ka naj­vi­še je se­lja­ka i grad­ske si­ro­ti­nje, ali i onih ko­ji su se kom­pro­mi­to­va­li i eks­po­ni­ra­li na stra­ni oku­pa­to­ra u to­ku Pr­vog i Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Mo­že se si­gur­no kon­sta­to­va­ti da su uzro­ci broj­nog ise­lja­va­nja mu­sli­ma­na sa ovih pro­sto­ra eko­nom­ske pri­ro­de, a ve­li­ku ulo­gu u to­me je imao i vjer­ski fak­tor, rod­bin­ske ve­ze, sa­ma iner­ci­ja kao i sna­žna pro­pa­gan­da. U Tur­skoj su iz­bje­gli­ce naj­če­šće na­se­lja­va­ne u pu­stim, ne­po­volj­nim i te­ško pri­stu­pač­nim pred­je­li­ma Ana­do­li­je, Tra­ki­je i u bli­zi­ni Kur­di­sta­na. Mo­ra­li su da mi­je­nja­ju pre­zi­me­na i da se iz­ja­šnja­va­ju kao Tur­ci. Na svom ma­ter­njem je­zi­ku ni­je­su ima­li ni­šta. De­na­ci­o­na­li­za­ci­ja je bi­la br­za i efi­ka­sna što za me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu to ni­je bio ni­ka­kav pro­blem.
(NA­STA­VI­ĆE SE)