Piše: VESELIN LAZAREVIĆ


Tre­nu­tak ra­stan­ka ga je uža­sno po­tre­sao. Bio je van se­be. Pra­tio je maj­či­nu ko­či­ju sve do iz­la­ska iz Pe­tro­gra­da. Mo­ra­li su da ga upla­ka­nog, od­vu­ku od ko­či­je.
Osje­ćaj da ga je maj­ka na­pu­sti­la pro­go­nio je Čaj­kov­skog do kra­ja ži­vo­ta. Utje­hu je pro­na­la­zio kod dje­ča­ka naj­pre­sti­žni­je ško­le Pe­tro­gra­da, a ta pri­ja­telj­stva su se ubr­zo, raz­vi­la u sek­su­al­ne od­no­se. Do pe­ri­o­da ra­ne ado­le­scen­ci­je dje­ča­ci obič­no shva­te ko­ji pol ih vi­še pri­vla­či i bu­di nji­ho­vu ma­štu.
Ta­ko da je u tom uz­ra­stu Čaj­kov­ski vje­ro­vat­no već znao da je ho­mo­sek­su­a­lac i da ga pri­vla­če dru­gi mom­ci. Bio je ve­o­ma bli­zak sa ne­ko­li­ko dje­ča­ka i vje­ro­vat­no je to po­če­tak nje­go­ve ho­mo­sek­su­al­no­sti , ko­ja ga je pra­ti­la kroz cio ži­vot.
Škol­ski re­žim je bio okru­tan i bi­če­va­nja su bi­la če­sta. Čaj­kov­ski ni po­sle 40 go­di­na ni­je za­bo­ra­vio to od­vrat­no is­ku­stvo. U ško­li je bio ne­sre­ćan, a usko­ro je usli­je­di­la i tra­ge­di­ja. Kad mu je bi­lo če­tr­na­est go­di­na, nje­go­va maj­ka je umr­la od ko­le­re.
Čaj­kov­ski ni­je mo­gao da ode ku­ći da se opro­sti od maj­ke i to ga je pro­go­ni­lo do kra­ja ži­vo­ta. Stal­na od­ba­ci­va­nja po­ve­ća­va­la su vje­ro­vat­no­ću da će bi­ti de­pre­si­van.
To što je imao če­tr­na­est go­di­na i bio u naj­o­sje­tlji­vi­jem uz­ra­stu kad mu je maj­ka umr­la, uti­ca­lo je na nje­gov emo­tiv­ni raz­voj za­u­sta­viv­ši nje­go­vu spo­sob­nost da se ve­že za ključ­nu žen­sku fi­gu­ru. Do kra­ja ži­vo­ta Čaj­kov­ski ni­je mo­gao, a da ne za­pla­če na po­men maj­ke.
Ostao je iz­u­zet­no bli­zak ostat­ku svo­je po­ro­di­ce. Imao je mla­đu bra­ću bli­zan­ce, Mo­de­sta i Ana­to­li­ja. Po­sli­je maj­či­ne smr­ti, sma­trao je da on mo­ra da im bu­de maj­ka. Ne da im pru­ži maj­čin­sku lju­bav, već po­dr­šku ko­ju bi im ona da­la. Za­to je bio spre­man da im da sve što ima. Ta­kav je bio i pre­ma ve­ći­ni svo­jih pri­ja­te­lja i rod­bi­ne.
Čaj­kov­ski je po­stao po­znat po iz­da­šnom di­je­lje­nju nov­ca i vre­me­na. Po­sli­je ško­le je, po oče­voj že­lji, po­stao dr­žav­ni slu­žbe­nik. Na po­slu mu je bi­lo do­sad­no. Sa škol­skim dru­go­vi­ma, ne­skri­ve­nim ho­mo­sek­su­al­ci­ma, uži­vao je u ča­ri­ma Pe­tro­gra­da.
Znao je da se nje­go­vo po­na­ša­nje ne ukla­pa u kon­ven­ci­je.
Ho­mo­sek­su­al­nost je u to vri­je­me bi­la ne­za­ko­ni­ta u Ru­si­ji, a sma­tra­la se i amo­ral­nom i pot­pu­no ne­pri­hva­tlji­vom. Za­to je bi­lo sra­mot­no i stra­šno ri­zič­no ima­ti ta­kvu ve­zu. Si­gur­no je osje­ćao stid i sma­trao to opa­snim.
Mla­di, ne­mir­ni slu­žbe­nik , do­no­si od­lu­ku ko­ja će mu pro­mi­je­ni­ti ži­vot. Ni­je gu­bio na­du da će stu­di­ra­ti mu­zi­ku i kad je An­ton Ru­bin­štajn otvo­rio pr­vu mu­zič­ku ško­lu u Pe­tro­gra­du, upi­sao se. U nje­go­vom pi­smu se­stri Sa­ši vi­di se sa­mo­kri­tič­nost. „Ako imam ne­kog da­ra, vje­ro­vat­no je pre­ka­sno da se raz­vi­je“.
Ni­ka­da ni­je bio si­gu­ran ko­li­ko vri­je­di. Stal­no se pi­tao ko je, jer su u nje­mu ži­vje­le dvi­je oso­be.
Pri­vat­na lič­nost, ko­ja je i po­red svih pi­sa­ma osta­la ta­jan­stve­na i mu­zi­čar, kom­po­zi­tor. Čaj­kov­ski je to­kom ži­vo­ta na­pi­sao sto­ti­ne pi­sa­ma ko­ja da­ju uvid u nje­go­va naj­in­tim­ni­ja osje­ća­nja. Iako su če­sto pi­sa­na ne­ra­zu­mlji­vim, ši­fro­va­nim je­zi­kom, od­mah je ja­sno ko­li­ko mu je ne­pri­jat­na nje­go­va sek­su­al­nost.
U dva­de­set pr­voj go­di­ni pi­še bra­tu: „Šta mi no­si bu­duć­nost? Ne mo­gu da pod­ne­sem raz­mi­šlja­nje o to­me. Znam sa­mo da ću pri­je ili ka­sni­je (naj­vje­ro­vat­ni­je pri­je), iz­gu­bi­ti spo­sob­nost da se no­sim sa pro­ble­ma­tič­nim di­je­lom mog ži­vo­ta, i to će me pot­pu­no uni­šti­ti“.
Zna­mo da je bio ve­o­ma do­bar i osje­ća­jan čo­vjek. I on, kao i mno­gi ho­mo­sek­su­al­ci je očaj­nič­ki tra­žio in­tim­nost i po­ne­kad su to mi­je­ša­li sa sek­som. Očaj­nič­ki je tra­žio in­tim­nost i bli­skost, a da se to na kra­ju za­vr­ša­va­lo sek­som.
Ali, iz­gle­da­lo je da je ta vr­sta nor­mal­ne ve­ze neo­stva­ri­va. Za oso­bu ka­kva je bio Čaj­kov­ski naj­te­že je bi­lo to što je mo­rao da kri­je ko je za­i­sta. To mo­že da vo­di sa­mo­pre­zi­ru i ne­ga­tiv­nim osje­ća­nji­ma i raz­vo­ju ne­ke vr­ste ho­mo­fo­bi­je pre­ma se­bi i pre­ma svom po­lu. Ne­koj vr­sti mr­žnje.
Kad shva­ti­mo da je Čaj­kov­ski mo­rao da emo­tiv­no pre­ži­vi u ta­kvom okru­že­nju, po­či­nje­mo se­be i svo­ja osje­ća­nja sma­tra­ti jed­na­ko lo­šim. Čaj­kov­ski je bio kom­plek­sna, me­lan­ho­lič­na i sa­mo­kri­tič­ka oso­ba. Sad je tre­ba­lo da na­sta­ne na­dah­nu­ti mu­zi­čar Čaj­kov­ski.
Sa 25 go­di­na, Čaj­kov­ski je 1865. go­di­ne po­stao pr­vi di­plo­mac Pe­tro­grad­skog kon­zer­va­to­ri­ju­ma. Od­mah mu je po­nu­đen po­sao u Mo­skvi, gdje je Ni­ko­laj Ru­bin­štajn osno­vao no­vu mu­zič­ku ško­lu. On je mla­dog kom­po­zi­to­ra sna­žno po­dr­ža­vao i oštro kri­ti­ko­vao.
(Na­sta­vi­će se)