Šta je za­i­sta isti­na o kr­va­voj bra­to­u­bi­lač­koj tra­ge­di­ji u Cr­noj Go­ri, sa ve­li­ke isto­rij­ske dis­tan­ce, svje­do­či po­zna­ti be­o­grad­ski pu­bli­ci­sta i no­vi­nar Dra­gan Ra­de­vić, u knji­zi „Bra­to­u­bi­lač­ki rat“ (Cr­na Go­ra 1941–1945) u iz­da­nju Knji­žev­ne za­dru­ge, ko­ja je pred­sta­vlje­na na upra­vo za­vr­še­nom Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du, gdje je po­bu­di­la ogrom­no in­te­re­so­va­nje.
Knji­ga je pi­sa­na na osno­vu uvi­da u partizanska, četnička, njemačka, italijanska i ustašk­a dokumenta, do sa­da stro­go čuvana u ar­hi­va­ma ju­go­slo­ven­ske OZNE i Ud­be.
Ju­go­slo­ven­ska voj­ska u Cr­noj Go­ri, za­hva­lju­ju­ći zloj sud­bi­ni, ne­vje­ro­vat­nom sple­tu okol­no­sti, na­pu­šte­na od za­pad­nih sa­ve­zni­ka, u pro­lje­će 1945 go­di­ne, ši­rom Slo­ve­ni­je do­ži­vlja­va pot­pu­no uni­šte­nje.
Knji­ga „Bra­to­u­bi­lač­ki rat“ (1941–1945) sklo­plje­na je od koc­ki­ca isto­rij­skog mo­za­i­ka ko­ji lju­de i do­ga­đa­je od­re­đu­je na ni­vou isto­rij­skog spek­tra. Taj epi­log se na kra­ju po­ka­zao kao pot­pu­ni na­ci­o­nal­ni su­mrak, kao na­si­lje nad pri­rod­no-isto­rij­skim raz­vit­kom, ili, bo­lje re­če­no, kao re­tro­grad­ni isto­rij­ski obrt, ko­ji je iza­zvao pre­la­ma­nje srp­sko-cr­no­gor­ske isto­ri­je na­dvo­je.
U felj­to­nu ko­ji „Dan” eks­klu­ziv­no ob­ja­vlju­je sa­zna­će­te do sa­da ne­po­zna­te i šo­kant­ne či­nje­ni­ce o to­me ko je i u ime ko­ga na­re­dio po­vla­če­nje od Pod­go­ri­ce pre­ma Slo­ve­ni­ji; ko se bo­rio sa Njem­ci­ma, a ko je sa­ra­đi­vao s nji­ma; ko je pro­gla­šen za iz­daj­ni­ka, a ko je stvar­no iz­dao; ka­ko je Se­ku­la Dr­lje­vić pre­va­rio cr­no­gor­ske čet­ni­ke i gdje je okon­čao Pa­vle Đu­ri­šić; ko je na­re­dio, a ko iz­vr­šio stri­je­lja­nja i li­kvi­da­ci­je de­se­tak hi­lja­da cr­no­gor­skih bo­ra­ca, kao i ta­čan da­tum i mje­sta nji­ho­vih li­kvi­da­ci­ja; šta je bi­lo sa mi­tro­po­li­tom Jo­a­ni­ki­jem Li­pov­cem...
Na­kon po­ra­za u Va­so­je­vi­ći­ma i li­kvi­da­ci­je đe­ne­ra­la Bla­ža Đu­ka­no­vi­ća i pu­kov­ni­ka Ba­ja Sta­ni­ši­ća u Ostro­gu, Ju­go­slo­ven­ska kra­ljev­ska voj­ska u Cr­noj Go­ri bi­la je u ve­li­kom ra­su­lu. Njen ko­man­dant pot­pu­kov­nik Đor­đi­je La­šić sa glav­ni­nom sna­ga (Lje­vo­reč­kim ba­ta­ljo­nom, ko­jem se pri­dru­ži­lo oko 100 bo­ra­ca iz ko­la­šin­skog kra­ja, i Kuč­ko-bra­to­no­žić­kom bri­ga­dom) na­la­zio se u Ma­sli­na­ma kod Pod­go­ri­ce . Za to vri­je­me u Bje­lo­pa­vli­ći­ma su je­di­ni­ce pod ko­man­dom Ja­ko­va Jo­vo­vi­ća, a u Lje­šan­skoj na­hi­ji Lje­šan­ski ba­ta­ljon ja­či­ne oko 750 bo­ra­ca, pod ko­man­dom Ili­je Mar­ko­vi­ća i Va­sa Vuk­če­vi­ća.
Ra­su­lo Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske voj­ske u Cr­noj Go­ri dra­ma­tič­no je do­ži­vlja­vao njen ko­man­dant pot­pu­kov­nik La­šić, ko­ji u pi­smu ma­jo­ru Ve­lič­ku Bo­jo­vi­ću, ko­man­dan­tu Kom­skog kor­pu­sa, 25. no­vem­bra 1943. go­di­ne, iz­me­đu osta­log, pi­še:
„...Sve se po­vu­klo za Pod­go­ri­cu... Žao mi je što ni­sam po­gi­nuo. Mo­lim Bo­ga da mi omo­gu­ći da se vra­tim ta­mo i da ka­znim sve do­ma­će iz­ro­de i iz­daj­ni­ke... Ni­ko smo i ni­šta...
Sta­nje na fron­to­vi­ma je ne­pro­mje­nji­vo. Njem­ci su pred­u­ze­li ma­nju ofan­zi­vu. Ru­si pri­zna­ju nji­ho­ve uspje­he. En­gle­zi ni­su ni­ma­lo na­pre­do­va­li. Njih se ni­ko ne ti­če, oni gle­da­ju svoj in­te­res i ni­ko ih vi­še ne in­te­re­su­je.“
S dru­ge stra­ne, glav­ni štab par­ti­zan­skih od­re­da u Cr­noj Go­ri, za­hva­lju­ju­ći en­gle­skim is­po­ru­ka­ma hra­ne i oruž­ja, oja­ča­va Udar­ni kor­pus u Ko­la­ši­nu, kao i Ope­ra­tiv­nu gru­pu di­vi­zi­ja na sje­ve­ru.Tih da­na su iz Cr­ne Go­re u štab đe­na­ra­la Dra­go­lju­ba Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća sti­za­le su­mor­ne i cr­ne vi­je­sti.
Pot­pu­kov­nik Pe­tar Ba­ćo­vić ža­li se kra­jem ja­nu­a­ra 1944.go­di­ne da u Cr­noj Go­ri ne­ma ni­ko­ga ko će da or­ga­ni­zu­je čet­nič­ki po­kret. Mi­ha­i­lo­vić mu od­go­va­ra 28. ja­nu­a­ra:
„Za or­ga­ni­za­ci­ju u Cr­noj Go­ri od­re­đen je pot­pu­kov­nik Pa­vle Đu­ri­šić . On će us­ko­ra ta­mo upa­sti. Đor­đi­je La­šić pod svo­jom ko­man­dom ima Cr­nu Go­ru i San­džak.“
Pot­pu­kov­nik La­šić se Vr­hov­noj ko­man­di ja­vio 7.fe­bru­a­ra 1944.go­di­ne, pi­ta­ju­ći da li je smi­je­njen.
Pu­kov­nik Mir­ko La­la­to­vić 9. fe­bru­a­ra oba­vje­šta­va đe­ne­ra­la Mi­ha­i­lo­vi­ća:
„Ja­vio sam La­ši­ću da je on ko­man­dant Cr­ne Go­re i San­dža­ka, a da je Pa­vle pod nje­go­vom ko­man­dom, jer mi ne pri­zna­je­mo ko­man­dan­te ko­je po­sta­vlja­ju Njem­ci.“
Pri­pre­ma­ju­ći na­pad na par­ti­za­ne u Cr­noj Go­ri, ko­man­dant Mi­ha­i­lo­vić 12. mar­ta ša­lje uput­stva pu­kov­ni­ku Mir­ku La­la­to­vi­ću:
„Od uspe­ha na­še ak­ci­je u Sta­roj Cr­noj Go­ri za­vi­si vr­lo mno­go. Za­to na­re­di­te Sa­la­ti­ću da što ja­če i sa što vi­še sna­ge po­mog­ne či­šće­nje od par­ti­za­na. Ne­ka hit­no stu­pi u ve­zu sa pot­pu­kov­ni­kom La­ši­ćem. Re­ci­te mu da ni Her­ce­go­vi­na ne mo­že da bu­de mir­na do­kle god ima ko­mu­ni­sta u Sta­roj Cr­noj Go­ri.“
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: DRAGANA RADEVIĆ