Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Na­kon 14 da­na ko­li­ko je, po­sli­je ra­nja­va­nja u Pri­je­po­lju, u ko­mi leb­dio iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, Da­ni­lo Ja­u­ko­vić se ubr­zo ipak vra­tio u bor­be­ni stroj i sa za­vo­jem pre­ko oka kre­nuo u no­ve okr­ša­je, na no­ve bor­be­ne za­dat­ke, jer rat još ni­je bio go­tov i ne­pri­ja­telj je još očaj­nič­ki po­ku­ša­vao da se opo­ra­vi i pri­tvr­di svo­je bor­be­ne, osva­jač­ke po­zi­ci­je.
Osta­lo je, po­red osta­log, za­pi­sa­no i ka­ko je u tim za­vr­šnim ope­ra­ci­ja­ma Vr­hov­ni štab Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je, u že­lji da se iz­bjeg­nu žr­tve i sa­ču­va što vi­še mla­dih ži­vo­ta, Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća, kao ko­man­dan­ta, i nje­go­vu bri­ga­du uspo­ra­vao u si­lo­vi­tim ju­ri­šu u pro­bo­ju Srem­skog fron­ta.
Ni­je sto­ga ni ču­do – a i to je da­nas ma­lo po­zna­to – da je Da­ni­lo Ja­u­ko­vić de­ve­ti ži­vi bo­rac, ko­ji se još dok su tra­ja­le že­sto­ke bor­be za ko­nač­no oslo­bo­đe­nje Ju­go­sla­vi­je, oki­tio or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja – da mu je lič­no vr­hov­ni ko­man­dant Jo­sip Broz Ti­to 24. mar­ta 1945. go­di­ne uru­čio to naj­ve­će na­rod­no od­lič­je, ko­jim se on sam oki­tio sa­mo če­ti­ri mje­se­ca ra­ni­je.
Po­sli­je ra­ta, Da­ni­lo Ja­u­ko­vić, već pro­sla­vlje­ni rat­ni ko­man­dant, do­ka­za­ni voj­ni i po­li­tič­ki ru­ko­vo­di­lac, glat­ko i bez pre­do­mi­šlja­nja je od­bio pri­ma­mlji­vo ko­mand­no mje­sto u voj­no-bez­bjed­no­snim slu­žba­ma, od­no­sno u već ta­da sil­noj i sve­moć­noj Ozni – od­lu­čio je da kao voj­nik i ko­man­dant tru­pa­ma, di­rektvno i is­klju­či­vo slu­ži na­ro­du:
– Jed­na in­sti­tu­ci­ja i je­dan čo­vjek osta­će upam­će­ni kao naj­ve­ći gra­di­te­lji ko­ji su svo­jim dje­li­ma do­pri­ni­je­li da ve­ći dio Cr­ne Go­re za­ko­ra­či u no­vo do­ba – ka­že ge­ne­ral Bla­go­je Gra­ho­vac. – To su Ju­go­slo­ven­ska na­rod­na ar­mi­ja i ge­ne­ral Da­ni­lo Ja­u­ko­vić, u na­ro­du po­znat kao ge­ne­ral Da­ni­lo. JNA je raz­bi­ja­či­ma Ju­go­sla­vi­je uvi­jek bi­la trn u oku, a gra­di­te­lji bez ljud­skih po­ro­ka ni­ka­da ni­je­su bi­li uzor lo­po­vi­ma i pljač­ka­ši­ma. To je po­seb­no bi­lo stra­no ge­ne­ra­lu Da­ni­lu Ja­u­ko­vi­ću, ko­ji je, uglav­nom u či­zma­ma i rad­noj voj­nič­koj uni­for­mi, pje­ške ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju na ko­nju, sti­zao do cr­no­gor­skih za­bi­ti i bes­pu­ta i na­la­zio na­či­na da im otvo­ri vi­di­ke, da do­ve­de put, stru­ju, vo­du... sve ono što je pred­sta­vlja­lo neo­stva­ri­vi san i bi­ljeg ci­vi­li­za­ci­je u vje­kov­nom mra­ku ne­do­ho­da, u rop­stvu i pri­rod­nom za­to­če­ni­štvu u ko­jem su lju­di u tim kra­je­vi­ma do ta­da ži­vje­li. On je bio taj ko­ji je na­la­zio na­či­ne ka­ko da po­mog­ne, čak i ka­da skrom­ni gor­šta­ci, po­mi­re­ni sa sud­bi­nom, ni­je­su ni tra­ži­li po­moć. Do­volj­no je bi­lo da on ču­je za ne­vo­lje lju­di, da sa­zna, re­ci­mo, ka­ko Ve­lje­du­bo­ča­ni ne­kad i po po­la go­di­ne ča­me u sni­je­žnom rop­stvu, da im i na li­je­pom ljet­njem da­nu tre­ba po šest sa­ti da iz tog ro­vač­kog za­sko­ga do­pru do Ja­dran­ske ma­gi­stra­le i pra­ga ci­vi­li­za­ci­je, pa da se on za­pu­ti u ka­njon Mr­tvi­ce, u ko­ji do ta­da ljud­ska no­ga ni­je kro­či­la – da lič­no iz­vi­di da li bi se tu­da kroz li­ti­ce mo­gla pro­bi­ti ma­kar pje­šač­ka sta­za, pre­či­ca ko­jom bi se i lje­ti i zi­mi od Me­đu­ri­ječ­ja do Ve­ljeg Du­bo­kog mo­glo sti­ći za ma­nje od tri sa­ta! Te­ško je, za­i­sta, da­nas i do­ča­ra­ti ra­dost i ve­se­lje Ve­lje­du­bo­ča­na kad im je tom no­vo­pro­bi­je­nom sta­zom kroz ka­njon Mr­tvi­ce pri­je če­tr­de­set go­di­na u go­ste ba­nuo nji­hov „spa­si­telj“, „ge­ne­ral Da­ni­lo“, tim vi­še što se i do Ve­ljeg Du­bo­kog sa­da mo­že sti­ći ko­li­ma. Do­du­še sa­mo lje­ti i na li­je­pom da­nu, a za nev`olju i pri­je­ku po­tre­bu tu je i da­nas „Da­ni­lov put“ niz Mr­tvi­cu...KRAJ


Čo­vjek ko­ji je vo­lio mo­sto­ve

Mo­sto­vi su bi­li po­seb­na „sla­bost“ ge­ne­ra­la Ja­u­ko­vi­ća. Ne­ma kra­ja, ne­ma se­la ko­je je bi­lo od­sje­če­no od svi­je­ta ka­kvom ri­je­kom ili bu­jič­nim po­to­kom za­to što se na nje­mu ni­je­su mo­gli odr­ža­ti dr­ve­ni mo­sto­vi i vr­lji­ke, a da Ja­u­ko­vić ni­je pri­te­kao u po­moć i sa­gra­dio, uglav­nom moć­ne me­tal­ne mo­sto­ve (sa­mo na Mo­ra­či od Me­đu­ri­ječ­ja do Dra­go­vi­ća po­lja ih ima tri), ko­ji i da­nas slu­že i pre­te­žno, ba­rem u na­ro­du to­ga kra­ja, no­se nje­go­vom ime.