Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


U na­bra­ja­nju i is­ti­ca­nju herjs­kih pod­vi­ga na­rod­nog he­ro­ja ge­ne­ra­la Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća hro­ni­ča­ri su, po­red osta­log, za­pi­sa­li i ka­ko je po­čet­kom ju­la 1942. go­di­ne, pri­li­kom na­pa­da na jed­nu že­lje­znič­ku sta­ni­cu na pru­zi Sarajevo - Mostar, u mo­men­tu kad je ne­pri­ja­telj­ski voz već kr­tao iz sta­ni­ce u na­mje­ri da po­bjeg­ne ka Sa­ra­je­vu, sa još jed­nim dru­gom usko­čio u lo­ko­mo­ti­vu i za­u­sta­vio ga…
U ma­ju 1943. go­di­ne, u vri­je­me kad se za­huk­ta­va­la ču­ve­na Pe­ta ne­pri­ja­telj­ska ofan­zi­va i po­či­nja­la epo­pe­ja  Su­tje­ske, Ja­u­ko­vić je bio te­ško ra­njen. Mi­tra­lje­ski ra­fal ga je po­ko­sio po no­ga­ma i za­dao mu vi­še te­ških i či­ni­lo se ne­pre­bol­nih ra­na. Smje­šten u ba­ta­ljon te­ških ra­nje­ni­ka u centralnoj bolnici . Ta­ko se na­šao na Tjentištu onih stra­vič­nih jun­skih da­na ka­da su Njem­ci, po­što su raz­bi­li Treću diviziju pod ko­man­dom Sa­ve Ko­va­če­vi­ća, kre­nu­li da po­bi­ju i hi­lja­de ra­nje­ni­ke, ko­je je Sa­vi­na di­vi­zi­ja šti­ti­la i po­ku­ša­va­la iz­ba­vi­ti iz obru­ča.
Da­ni­lo Ja­u­ko­vić je ta­da sa još 16 te­ških ra­nje­ni­ka kre­nuo u pro­boj pre­ma Cr­noj Go­ri. Sa­mo oni zna­ju ka­ko su i uz ka­kve nad­ljud­ske na­po­re, uspje­li da se iz­vu­ku i na­kon tri­na­est mu­če­nič­kih da­na us­peo stig­nu do Dur­mi­to­ra. Za Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća, ipak, ni­je bi­lo vre­me­na za vi­da­nje ra­na i opo­ra­vak od sve­ga što je u toj gol­go­ti pre­ži­vio – od­mah je, po­štu­ju­ći di­rek­ti­ve par­ti­je i Vr­hov­nog šta­ba de­set­ko­va­nih par­ti­zan­skih sna­ga, kre­nuo da oku­plja pre­ži­vje­le bor­ce ko­ji su se u pa­klu Su­tje­ske po­gu­bi­li i odvo­ji­li od svo­jih je­di­ni­ca, da agi­tu­je i mo­bi­li­še no­ve i da for­mi­ra no­vu par­ti­zan­sku je­di­ni­cu pa se ta­ko ubr­zo po­no­vo na­šao na bor­be­nom po­lo­ža­ju.
U av­gu­stu 1944. go­di­ne, Da­ni­lo Ja­u­ko­vić je po­sta­vljen za ko­man­dan­ta no­vo­for­mi­ra­ne Pe­te san­džač­ke udar­ne bri­ga­de sa ko­jom je mje­sec da­na ka­sni­je kre­nuo u ju­riš na utvr­đe­no Pri­je­po­lje, že­ljan osve­te Njem­ci­ma i nji­ho­vim po­ma­ga­či­ma za stra­šnu po­gi­bi­ju nje­go­vih dru­go­va u ovom gra­du na Li­mu ka­da je u de­cem­bru 1943. ov­dje iz­gi­nu­lo go­to­vo 500, pre­te­žno Šu­ma­di­na­ca.
Ci­je­le no­ći je tra­ja­la očaj­nič­ka bit­ka. Ne­u­stra­ši­vi ko­man­dant je do zo­re ju­ri­šao pred bri­ga­dom, za­u­zi­mao ku­ću po ku­ću, so­kak po so­kak, uvje­ren da će se ne­gdje na dru­gom kra­ju va­ro­ši na ušću Mi­le­šev­ke u Lim sre­sti sa sa­bor­ci­ma iz dru­ge bri­ga­de ko­ja je tre­ba­lo da na­pad­ne na Pri­je­po­lje sa te stra­ne. Kad je pred zo­ru shva­tio da od to­ga ne­ma ni­šta, da je osta­vljen sam na cje­di­lu, kre­nuo je da se iz­vla­či iz bo­ja, ali ga je on­da sti­glo ne­pri­ja­telj­sko zr­no i na­ni­je­lo mu stra­šnu ra­nu iz­nad li­je­ve obr­ve.
Za tre­nu­tak se one­svi­je­stio, a kad se osvi­je­stio, ka­ko je ka­sni­je ka­zi­vao, po­mi­slio je da je to kraj, da se ne mo­že iz­ba­vi­ti i da je naj­bo­lje da sam pre­kra­ti mu­ke i ne do­pu­sti da pad­ne ne­pri­ja­te­lji­ma živ u ru­ke. On­da se, ipak, pri­brao i po­sljed­njom sna­gom uspio da se do­mog­ne po­lo­ža­ja ko­ji je dr­ža­la nje­go­va bri­ga­da. Tu je po­no­vo pao u ko­mu i po­vra­tio se tek na­kon 14 da­na!
Sju­tra: DA­NI­LOV PUT KROZ
KA­NjON MR­TVI­CE