Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ro­đen u Bu­ko­vi­ci kod Šav­ni­ka, 19. de­cem­bra 1918. go­di­ne, ni Da­ni­lo No­va­kov Ja­u­ko­vić ni­je htio da za­o­sta­ne za svo­jim ro­đa­ci­ma – u Pri­dvo­ri­ci, ma­le­nom se­lu na vra­ti­ma ka­njo­na Ko­mar­ni­ce, gni­je­zdu svih Ja­u­ko­vi­ća, re­ci­mo, iz dva­de­se­tak ku­ća uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­lo je vi­še od 40 aka­dem­ski obra­zo­va­nih lju­di.
Iako po­ti­če iz si­ro­ma­šne se­o­ske po­ro­di­ce, i on je po za­vr­še­noj gim­na­zi­ji ko­ju je učio u Plje­vlji­ma i Nik­ši­ću, upi­sao stu­di­je pra­va u Be­o­gra­du. Ni­je uspio da ih za­vr­ši, rat ga je za­te­kao kao ap­sol­ven­ta, ali je uspio da već 1937. go­di­ne po­sta­ne sko­je­vac, a tri go­di­ne po­tom i član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je. Ta­ko se 1941. go­di­ne na­šao i me­đu vo­de­ćim or­ga­ni­za­to­ri­ma ustan­ka u plje­valj­skom i dur­mi­tor­skom kra­ju.
Nje­gov bor­be­ni put ne­u­stra­ši­vog bor­ca i par­ti­zan­skog ru­ko­vo­di­o­ca za­vre­đu­je po­seb­nu knji­gu, jer u isto­ri­ji Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be ne­ma mno­go ta­kvih bi­o­gra­fi­ja, onih smje­lih i ne­u­stra­ši­vih ko­ji mu mo­gu rav­no­prav­no sta­ti uz ra­me.
Svo­ju vre­lu mo­mač­ku krv, Da­ni­lo Ju­a­ko­vić je pr­vi put pro­lio već u bi­ci na Plje­vlji­ma, 1. de­cem­bra 1941. go­di­ne, ka­da je kao bom­baš-do­bro­vo­ljac ki­di­sao na ita­li­jan­ske bun­ke­re i utvr­de u gra­du pod Lju­bi­šnjom. Ra­ne ga, ipak, ni­je­su za­u­sta­vi­le u tom uza­lud­nom i po­gub­nom ju­ri­šu ni­ti iz­ba­ci­le iz bor­be­nog stro­ja u bor­ba­ma ko­je su usli­je­di­le – za­cje­lji­va­le su u no­vim ju­ri­ši­ma u ko­ji­ma je on po­ka­zao ju­na­štvo do­stoj­no di­vlje­nja.
Sa­mo dva mje­se­ca ka­sni­je, re­ci­mo, u le­de­noj no­ći, 7. fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne, par­ti­zan­ske je­di­ni­ce iz Sr­bi­je tre­ba­lo je da se od se­la Lu­či­ce i Di­va­ca pre­ba­ce na li­je­vu oba­lu Li­ma. Ja­u­ko­vić je pred­lo­žio da se u na­do­šlu ri­je­ku spu­sti dr­ve­ni ča­mac ko­jim bi pre­ba­ci­li te­ške ra­nje­ni­ke. Dok su osta­li sum­nja­li u uspjeh ta­kvog po­du­hva­ta, on je bio upo­ran i sa još dvo­ji­com dru­go­va kre­nuo pre­ko ri­je­ke. Bud­na mu­sli­man­ska mi­li­ci­ja ih je, me­đu­tim, opa­zi­la i osu­la palj­bu sa dru­ge oba­le. Ča­mac je po­go­đen i ubr­zo po­čeo da se pu­ni le­de­nom vo­dom. Ja­u­ko­vić i dru­go­vi su po­ska­ka­li u ri­je­ku, ali se ni­je­su vra­ti­li već ipak do­pli­va­li do dru­ge oba­le i upu­sti­li se u ne­rav­no­prav­nu bor­bu, pr­sa u pr­sa. Iako mo­kri i pre­mr­zli, na tem­pe­ra­tu­ri od oko 30 ste­pe­ni is­pod nu­le, uspje­li su da se pro­bi­ju i u pot­pu­no za­le­đe­nim odi­je­li­ma stig­nu do Ka­me­ne Go­re...
Ne­du­go po­tom, u jed­noj bor­bi u bli­zi­ni Plje­va­lja – u se­lu Za­br­đu – nje­gov ba­ta­ljon je uspio da se pro­bi­je u po­za­di­nu ja­kih čet­nič­kih sna­ga, a on sam je ule­tio u jed­nu ku­ću, u ko­joj je bi­lo za­ba­ri­ka­di­ra­no njih pet­na­est. Sve ih je raz­o­ru­žao i bez is­pa­lje­nog met­ka is­tje­rao iz za­klo­na.
Po­seb­no se, ipak, pam­ti pod­vig po­li­tič­kog ko­me­sa­ra Pe­tog ba­ta­ljo­na Tre­će pro­le­ter­ske san­džač­ke bri­ga­de, Da­ni­la Ja­u­ko­vi­ća, iz av­gu­sta 1942. go­di­ne. Nje­gov ba­ta­ljon je do­bio za­da­tak da iz­nad Liv­na za­u­zme br­do Ba­šaj­ko­vac, na ko­me su se na­la­zi­le dvi­je utvr­đe­ne sta­re ku­le. Već u pr­vom na­le­tu ba­ta­ljon je za­u­zeo jed­no od utvr­đe­nja, Je­frem-ku­lu, dok su se iz dru­gog utvr­đe­nja, Vejs-ku­le, usta­še gr­če­vi­to bra­ni­le i uspje­šno odo­li­je­va­le na­le­tu pro­le­te­ra. Ka­ko je ku­la ima­la sa­mo jed­na vra­ta, Da­ni­lo je sa od­šra­flje­nim bom­ba­ma, kroz ki­šu me­ta­ka, pre­sko­čio pre­ko ži­ca i na­šao se kraj sa­mog ula­za u ku­lu. Oda­tle je gro­mo­vi­tim gla­som po­zvao one unu­tra da se pre­da­ju. Ne­du­go po­tom, bra­ni­o­ci utvr­đe­nja – njih dva­de­set – po­če­li su da iz­la­ze sa uz­dig­nu­tim ru­ka­ma i ba­ca­ju oruž­je pred Ja­u­ko­vi­će­ve no­ge...
Sju­tra: ČE­TR­NA­EST DA­NA KO­ME