Pi­še: Mi­li­ca Kralj


Neo­če­ki­van uspjeh ro­ma­na „Pro­hu­ja­lo s vi­ho­rom” za­ču­dio je Mar­ga­ret (Pe­gi) Mi­čel, ame­rič­ku no­vi­nar­ku: pro­da­to je vi­še od dva­de­set i pet mi­lo­na pri­mje­ra­ka u tri­de­set ze­ma­lja i pre­ve­den je na pe­de­set je­zi­ka, a štam­pan je i na Bra­jo­vom pi­smu. Ekra­ni­za­ci­ja ro­ma­na (iz 1939) sa Vi­vi­jen Li i Kler­kom Ge­blom u glav­nim ulo­ga­ma, ta­ko­đe je po­sti­gla ne­vje­ro­va­tan uspjeh. Te pr­ve go­di­ne ka­da je ob­ja­vljen pro­da­to je 1.383.000 pri­mje­ra­ka.
Ovaj ro­man, ili knji­gu (ka­ko će je Mi­če­lo­va zva­ti) pi­sa­la je kao te­ra­pe­ut­sku vje­žbu po­sli­je po­vre­de za­do­bi­je­ne u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći. Mo­ra­la je da le­ži u kre­ve­tu a ni­je htje­la, ni­ti mo­gla, da ni­šta ne ra­di to­li­ko da­na. Su­prug joj je do­nio pa­ket pa­pi­ra za ku­ca­nje zah­ti­je­va­ju­ći da vri­je­me opo­rav­ka is­pu­ni i pi­sa­njem knji­ge.
Raz­mi­šlja­ju­ći o če­mu bi mo­gla da pi­še, kao po­zna­va­o­cu ro­bo­vla­snič­kog dru­štva, te­ma gra­đan­skog ra­ta i Ju­ga sa­ma joj se na­met­nu­la, jer je od naj­ra­ni­jeg de­tinj­stva slu­ša­la te­ške pri­če o muč­nim da­ni­ma gra­đan­skog ra­ta, o ra­za­ra­nju Atlan­te, o to­me ka­ko su lju­di pa­ti­li i pre­ži­vlja­va­li to bur­no vri­je­me.
Po­sli­je oda­bi­ra te­me po­če­la je da ra­di na kon­struk­ci­ji pri­če – na oda­bi­ru glav­nih ju­na­ka. Uni­je­la je do­sta auto­bi­o­graf­skih de­ta­lja, s ob­zi­rom na to da je bi­la bun­tov­na, ne­po­slu­šna, li­je­pa, se­be je sma­tra­la fa­tal­nom že­nom.O se­bi je mi­sli­la kao o „pro­iz­vo­du do­ba dže­za, jed­noj od onih pod­ši­ša­nih že­na ko­ji­ma su sve­šte­ni­ci go­vo­ri­li da će ići u pa­kao ili će vi­si­ti na vje­ša­li­ma pri­je svo­je tri­de­se­te.“
Ka­da je za­po­če­la pi­sa­nje knji­ge ima­la je dva­de­set i se­dam go­di­na. Pri­je bra­ka sa kon­zer­va­tiv­nim i pa­žlji­vim Džo­nom Mar­šom, već je bi­la u bra­ku sa Ve­ri­je­ne­om Ki­nar­dom, čo­vje­kom ko­ga je stra­sno vo­lje­la. On nju ni­je, jer ju je na­kon si­lo­va­nja to­li­ko pre­tu­kao da je mje­sec le­ža­la u bol­ni­ci. Ima­la je i ne­sreć­nu sklo­nost pre­ma vi­ski­ju, a mu­ški dio po­ro­di­ce to joj je če­sto pre­ba­ci­vao. Če­sto je išla i na raz­ne za­ba­ve a to joj vi­so­ko dru­štvo Atlan­te, bez ob­zi­ra na nje­nu za­vid­nu no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru, ni­je mo­glo opro­sti­ti.
Sta­viv­ši ja­stu­ke is­pod po­vri­je­đe­ne no­ge, po­sta­vi­la je ma­ši­nu na sto i po­če­la sa pi­sa­njem. Glav­ni ju­na­ci dva mu­škar­ca i dvi­je že­ne: an­ti­po­di: na­su­pot ro­man­tič­nom sla­bi­ću Kli­for­du Hen­ri­ju ko­ji je po­gi­nuo u Pr­vom svjet­skom ra­tu sto­ji Red Ap­šou. Jed­na od he­ro­i­na pred­sta­vlja ple­me­ni­tost i ju­žnjač­ku žen­stve­nost, dru­ga pr­kos i bun­tov­ni­štvo i ne­po­vi­no­va­nje gra­đan­skim kon­ven­ci­ja­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)