Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Po­sta­la je zvi­je­zda – uob­li­če­ni na­gon, a i vi­še od to­ga, re­al­nost pre­ma ko­joj se svi dru­gi po­stup­ci od­mje­ra­va­ju. Ona ni­je stvo­re­na za pra­vu lju­bav, ni­ti mo­že da se ogra­ni­či na pri­pad­nost sa­mo jed­nom čo­vje­ku, sli­je­di se­be – ali isto ta­ko po­ma­že da otvo­ri­mo no­ve pri­la­ze bi­ću i da shva­ti­mo da su nje­go­vi ži­vot­ni pod­sti­ca­ji i mo­ti­vi mno­go slo­že­ni­ji i da ni­su uvi­jek sa­mo uslo­vlje­ni eko­nom­skim, so­ci­jal­nim ili psi­ho­lo­škim fak­to­ri­ma.
Šter­nberg ne pod­vla­či me­ha­nič­ke re­ak­ci­je ni kod jed­nog od svo­jih ak­te­ra i to je ono što nje­go­vom fil­mu da­je ka­rak­ter tra­gi­ko­mič­ne si­tu­a­ci­je. Re­ži­ja ni­je sa­mo po­sma­trač Lo­le ni­ti se za­do­vo­lja­va opi­som onog što či­ni pro­fe­sor Rat – već nji­hov unu­tra­šnji svi­jet pre­tva­ra u sta­nja ko­ja ne­gi­ra­ju od­no­se i u sa­moj sre­di­ni.
Tu je lič­nost va­žni­ja od jav­nog mnje­nja i iz­bor ko­ji či­ni Emil Ja­nings u li­ku pro­fe­so­ra Ra­ta je nje­gov su­bjek­tiv­ni. Šten­berg zgu­šnja­va oko pro­fe­so­ra at­mos­fe­ru ne­zre­le sek­su­al­no­sti. Okru­žu­je ga di­fu­zna svje­tlost i on vi­še ni­je go­spo­dar svo­jih ču­la. Zi­do­vi ku­ća se na­gi­nju, kao u fil­mo­vi­ma iz 1924. Tam­no­ta­jan­stve­ni zvuk brod­ske si­re­ne raz­la­že se u da­lji­ni. To ujed­no tre­ba da po­tvr­di ubje­đe­nje da pro­mje­na ni­je is­pro­vo­ci­ra­na sa­mo po­ja­vom li­je­pe Lo­le već du­bo­kom unu­tra­šnjom mo­ti­vi­sa­no­šću.
Lo­la je ti­pič­na fa­tal­na že­na; ona za­vo­di mu­škar­ce sve dok ih, ka­da se umo­ri od njih, ne osta­vi, ili bo­lje re­če­no od­ba­ci, a pri­tom uži­va da ih tre­ti­ra kao ro­bo­ve. Me­đu­tim, uvi­jek po­sto­ji i dru­ga stra­na me­da­lje, bar na mo­men­te, ot­kri­va se nje­na nje­žna stra­na – u od­no­su oda­no­sti sa Rat­hom. Je­dan pri­mjer je nje­no iz­vo­đe­nje pje­sme „Fal­ling in Lo­ve Again’’ gdje sko­ro da mo­že­mo da ra­zu­mi­je­mo nje­no pa­siv­no pri­hva­ta­nje lu­ta­lač­ke ro­man­tič­ne sud­bi­ne (,,I know I’m not to bla­me”). Ero­ti­ka se ta­ko ne pri­ka­zu­je u op­štim poj­mo­vi­ma i stan­dard­nim fi­zič­kim ob­li­ci­ma ne­go kroz psi­ho­lo­šku od­re­đe­nost ko­ja mi­je­nja sve ono što pro­fe­sor či­ni. Ta­kva sna­ga se na­la­zi upra­vo u od­re­đe­nom ljud­skom bi­ću pa su sve te pro­mje­ne ko­je za­pa­ža­mo u po­stup­ci­ma i emo­ci­ja­ma i te ka­ko zna­čaj­ne da bi ona mo­gla da se pra­ti kroz lič­ni iz­raz do onog što je u njoj uni­ver­zal­no. Ovo je ujed­no i na­čin da se oslo­bo­di­mo pri­vi­da i da upo­zna­mo pra­vu isti­nu i do­đe­mo do oprav­da­nja za mno­ge po­stup­ke u lič­nom ži­vo­tu. Pro­fe­sor u to uno­si sve svo­je že­lje i či­ni se da je taj svi­jet ilu­zi­ja sam stvo­rio i po­ve­zao sa svo­jim osje­ća­nji­ma i da se on ni po če­mu ne raz­li­ku­je od svi­je­ta ko­ji ga okru­žu­je. To su­bjek­tiv­no iz­gra­đi­va­nje me­đu­sob­nih ve­za u pro­sto­ru je je­dan od kva­li­te­ta re­ži­je. Ona je sva­ka­ko u raz­ra­di psi­ho­lo­ške dra­me a po­seb­no zna­če­nja erot­skih pod­sti­ca­ja u svo­jim okvi­ri­ma oti­šla mno­go da­lje od svog vre­me­na, po­di­žu­ći ni­vo na ko­me ras­pra­vlja­mo o ero­ti­ci i tra­ži­mo ob­ja­šnje­nja za unu­tra­šnja ljud­ska osje­ća­nja i sa­mo po­na­ša­nje i uvje­re­nje da film mo­ra da obez­bje­đu­je čo­vje­ku stal­no no­ve di­men­zi­je u sa­mom iz­ra­zu. Sve to ne smi­je bi­ti bu­kval­no ali ni da­le­ko od stvar­nog pa se pra­vi pro­jek­ci­ja ko­ja u se­bi sa­dr­ži unu­tra­šnja po­mje­ra­nja i stal­ne pro­mje­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)