Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Sce­na za­no­sne i ne­sa­lo­mlji­ve Skar­let O` Ha­re u ras­ko­šnoj ha­lji­ni sa­ši­ve­noj od ze­le­ne bar­šu­na­ste za­vje­se dok po­ku­ša­va da Re­tu Ba­tle­ru do­ka­že da ži­vi i te ka­ko do­bro od­u­ze­la je dah mi­li­o­ni­ma že­na ko­je su joj se di­vi­le u bi­o­skop­skim dvo­ra­na­ma; ali i še­šir sa te­škim re­si­ca­ma ko­ji je uz ze­le­nu ha­lji­nu no­si­la si­ro­ma­šna Skar­let, za­tim vjen­ča­ni­ca ko­ju je no­si­la kad se uda­la za Čar­lsa Ha­mil­to­na, u inat Ešli­ju Vil­ki­su, svo­joj neo­stva­re­noj lju­ba­vi; po­tom ha­lji­na bo­je bur­gund­ca... – ka­dro­vi u ko­ji­ma bri­lji­ra Vi­vi­jen Li, pr­ko­sna i od­luč­na do sa­mo­žr­tvo­va­nja Skar­let, ko­ja ni po ko­ju ci­je­nu ne­će da do­zvo­li da gla­du­ju i pa­te oni ko­je vo­li, kao ni ona sa­ma, po­sli­je ame­rič­kog gra­đan­skog ra­ta.
Li­ko­ve naj­po­zna­ti­jih lju­bav­ni­ka, po­sli­je Ro­mea i Ju­li­je, Skar­let O` Ha­re i Re­ta Ba­tle­ra, jed­ne od naj­u­zbu­dlji­vi­jih lju­bav­nih pri­ča svih vre­me­na, stvo­ri­la je Mar­ga­ret (Pe­gi) Mi­čel, ame­rič­ka no­vi­nar­ka. U sre­di­šte pri­če o ame­rič­kom gra­đan­skom ra­tu autor­ka smje­šta sop­stve­nu neo­stva­re­nu lju­bav, mla­dog i šar­mant­nog pro­sta­ka Re­da Ap­šoa iz Sje­ver­ne Ka­ro­li­ne, ko­ga je či­ta­vog ži­vo­ta vo­lje­la i po ko­me je gra­di­la lik Re­ta Ba­tle­ra, i pr­ko­snu i ne­sa­lo­mlji­vu Skar­let O` Ha­ru, kao što je bi­la i ona sa­ma.
Mar­ga­ret Mi­čel je ro­đe­na 8. mar­ta 1890. go­di­ne u ame­rič­kom gra­du Atlan­ta u Džor­dži­ji. Njen otac Ju­džin bio je advo­kat, a maj­ka Me­ri Iza­bel bi­la je čla­ni­ca po­kre­ta za ostva­ri­va­nje ve­ćih pra­va že­na.
Ro­man „ Pro­hu­ja­lo s vi­ho­rom“ ob­ja­vljen je po­sled­njeg jun­skog da­na 1936. go­di­ne. Pe­gi Mi­čel, ka­ko se autor­ka pot­pi­sa­la is­pod ru­ko­pi­sa, pu­nih se­dam go­di­na pi­sa­la je ovaj ro­man od go­to­vo 1000 stra­ni­ca, za­sno­van na bri­žlji­vo pro­vje­re­nim isto­rij­skim mo­men­ti­ma.
Mar­ga­re­ti­na slu­žav­ka Be­si za­pi­sa­la je da je to­kom 24 sa­ta po ob­ja­vlji­va­nju „knji­ge go­spo­đi­ce Pe­gi“, te­le­fon u nje­nom sta­nu u Atlan­ti zvo­nio sva­ka tri mi­nu­ta do po­no­ći, a za­tim na sva­ki sat, a zvo­no na ula­znim vra­ti­ma ogla­ša­va­lo se na sva­kih pet mi­nu­ta; sva­kih se­dam mi­nu­ta sti­zao je te­le­gram, a ne­pre­kid­no bi pred pred­njim i zad­njim vra­ti­ma ku­će sta­ja­lo po de­se­tak lju­di če­ka­ju­ći da se po­ja­vi autor­ka i na­pi­še im po­sve­tu.
Po­sled­nje re­če­ni­ce glav­ne ju­na­ki­nje ro­ma­na Skar­let O` Ha­re na­kon ra­stan­ka od Re­ta Ba­tle­ra („Mi­sli­ću o to­me sju­tra na Tari. Sa­da ne­mam za to hra­bro­sti. Sju­tra ću po­ku­ša­ti da smi­slim ka­ko da vra­tim Re­ta. Uosta­lom, su­tra je no­vi dan!“) naj­ci­ti­ra­ni­je su ši­rom svi­je­ta. I ne­ma te dje­voj­ke ili že­ne ko­ja ih, po ugle­du na pre­li­je­pu, sa­mo­volj­nu i pr­ko­snu ju­na­ki­nju, u bi­lo ko­joj ži­vot­noj ne­da­ći, ni­je iz­go­vo­ri­la.
Osnov­nu te­mu ovog dje­la či­ni bor­ba za op­sta­nak, bor­ba da se pre­ži­vi sva­ki tre­nu­tak, sva­ki dan. O to­me je Mar­ga­ret Mi­čel re­kla: „Uko­li­ko po­sto­ji ne­što što je do­mi­nant­na te­ma „Pro­hu­ja­lo s vi­ho­rom“, on­da je to bor­ba za op­sta­nak. Ka­ko to ne­ki lju­di uspi­je­va­ju da pre­ži­ve ka­ta­stro­fe, dok dru­gi jed­na­ko ja­ki, spo­sob­ni i hra­bri – po­to­nu? To se de­ša­va u svim dru­štve­nim pre­o­kre­ti­ma: ne­ki lju­di op­sta­nu, a ne­ki ne. A ko­je to kva­li­te­te ima­ju oni ko­ji uspi­je­va­ju do pro­kr­če svoj put do tri­jum­fa, za raz­li­ku od onih ko­ji pro­pad­nu? Sa­mo znam da oni ko­ji su op­sta­li to na­zi­va­ju ‘snalažljivošću`, ta­ko da sa­mo ovu knji­gu pi­sa­la o onim do­vi­tlji­vim i onim ko­ji to ni­su.“
Autor­ka ovog ro­ma­na Mar­ga­ret Mi­čel ni­je ima­la pre­ve­li­ka oče­ki­va­nja od ru­ko­pi­sa ko­ji se na­šao u štam­pi; sma­tra­la je da će bi­ti sa­svim do­bro ako se ti­raž od pet hi­lja­da pro­da. Nje­na sum­nja ni­je po­ti­ca­la otud što ni­je vje­ro­va­la u svo­je li­te­rar­ne mo­ći, već zbog to­ga što je kao jed­na od naj­bo­ljih i naj­o­štri­jih no­vi­nar­ki u dnev­ni­ku ame­rič­kog ju­ga „Atlan­tik džur­nal end kon­sti­tju­ešn“ zah­ti­je­va­la od se­be vr­hun­sku kre­a­tiv­nost i pro­fe­si­o­na­li­zam.
(Na­sta­vi­će se)