Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Film je ra­đen pre­ma ro­ma­nu Hajn­ri­ha Ma­na o po­sr­nu­ću ili „sklo­no­sti ka po­sr­nu­ću”. Sli­je­de­ći pri­ču, pro­fe­sor Rat pa­da do ni­voa smi­je­šne ljud­ske pri­ka­ze – eha pret­hod­nog klov­na ko­ji je gra­đen na prin­ci­pu jed­nog od ne­ko­li­ko dvoj­ni­ka he­ro­ja osu­đe­nog na pro­past. Šter­nberg na­gla­ša­va ver­ti­kal­nost pro­stor­nih od­no­sa u fil­mu, ta­ko da je Rat uvi­jek do­lje, sa po­gle­dom upe­re­nim na­vi­še ka Lo­li (kao ka­da mu ba­ca do­nji veš na gla­vu), osim ka­da ga, da bi ismi­jao nje­gov auto­ri­tet, vla­snik ka­ba­rea po­sa­di na sce­nu.
„Pla­vi an­đeo” je ne­ka vr­sta erot­skog la­vi­rin­ta u ko­ji svi ola­ko ula­zi­mo — ali iz ko­jeg se te­ško iz­la­zi. To se na­gla­ša­va sli­ka­njem at­mos­fe­re, svih onih uskih hod­ni­ka, gar­de­ro­ba i svi­je­ta ko­ji se vr­zma iza po­zor­ni­ce. U to­me va­žnu ulo­gu igra­ju mno­go­broj­ni pred­me­ti i svje­tlo ko­je umno­gom još uvi­jek pod­sje­ća na eks­pre­si­o­ni­stič­ke va­le­re, ali je već sa­svim pri­bli­že­no sre­di­ni i nje­nom re­a­li­zmu. U to­me, me­đu­tim, ne­ma pre­tje­ra­ne bu­kval­no­sti jer se iz­bje­ga­va­ju ka­te­go­rič­nost i oštri­na, pa je ovo vi­še svi­jet raz­li­či­tih pod­sti­ca­ja, u ko­ji­ma se ni­kad do kra­ja ne zna da li su mo­gu­ća iz­ne­na­đe­nja ili ne­što dru­go što ni sa­mi ne pret­po­sta­vlja­mo. Ne žu­ri se sa za­ključ­ci­ma, ni­ti se ono što je oči­gled­no ap­so­lu­ti­zi­ra: li­je­pa Lo­la, ko­ju svi bez re­zer­ve že­le, i smi­je­šni pro­fe­sor Rat, zar ni­su be­smi­slen par? To je sva­kom vi­dlji­vo, ali re­ži­ja ipak gra­di dra­mu u ko­joj na­sto­ji da još vi­še raz­vi­je tu ap­surd­nost. To ot­kri­va unu­tra­šnju moć ero­ti­ke ko­ja se pre­o­bra­ža­va u dram­sku for­mu i sa­svim lič­nu eks­pre­si­ju. Bez to­ga ni­jed­nu od ovih lič­no­sti ne bi­smo mo­gli do kra­ja da ob­ja­sni­mo u po­stup­ci­ma i onom ka­ko ži­ve u ovom fil­mu. Ra­to­va če­žnja za pot­pu­nim za­do­volj­stvom do­vo­di do po­ni­že­nja, ali on to­me ne mo­že da se od­u­pre sve ka­da bi i že­lio. Ra­zum gu­bi kon­tro­lu nad emo­ci­ja­ma, ali se one ipak ne odva­ja­ju od čo­vje­ka. Ta­ko za­dr­ža­va­ju od­re­đe­no zna­če­nje. Lo­la je ne­u­mor­na u svo­jim za­vo­đe­nji­ma, pro­fe­si­o­nal­nom šar­mi­ra­nju pu­bli­ke, is­ti­ca­nju mno­go­broj­nih pro­htje­va i u stal­nim iz­ne­na­đe­nji­ma ko­ja pri­re­đu­je svo­jim pra­ti­o­ci­ma. To je ču­de­sna mje­ša­vi­na raz­li­či­tih stra­sti ko­ji­ma ona slu­ži i ko­je su pot­pu­no ovla­da­le njom. Mo­gu­će je o njoj su­di­ti da je nar­ci­so­id­na, se­bič­na, po­vr­šna, kad ne tre­ba hlad­na, ili, kad že­li, mje­šo­vi­ta i fan­ta­stič­na, da je ero­ti­ka de­gra­di­ra, ali i či­ni ta­ko pri­mjet­nom u svo­joj neo­bič­no­sti. Ona pu­tu­je od gra­da do gra­da i za so­bom vo­di pro­fe­so­ra, ko­ji je pri­si­ljen da po­sma­tra sve ono što se do­ga­đa u Lo­li­nom svi­je­tu i da do­ži­vlja­va tra­ge­di­ju, da bi iz­ra­sla do sim­bo­la one pra­ve i ne­kon­tro­li­sa­ne ero­ti­ke. Da bi sve to bi­lo što ubje­dlji­vi­je, Šter­nberg in­si­sti­ra na pri­rod­no­sti igre, jed­no­stav­no­sti, pa se či­ni da Mar­le­na Di­trih u to­me po­sti­že pu­nu in­den­tič­nost, ta­ko da sa la­ko­ćom stva­ra že­lje­nu at­mos­fe­ru oko se­be. Ona ta­ko de­mi­sti­fi­ku­je na­gon­ske že­lje, po­ka­zu­je ih kao pri­rod­ne i u čo­vje­ku ve­o­ma pi­sut­ne. Zbog to­ga joj ni­su ni po­treb­ni por­no­graf­ski de­ta­lji, ni­ti uži­ci ko­ji će bi­ti sa­mi se­bi svr­ha.
Na­sta­vi­će se