Di­kin­so­va, kao i Po, is­tra­žu­je tam­ne i skri­ve­ne dje­lo­ve svi­je­sti, dra­ma­ti­zu­je smrt i grob. Na­su­prot to­me, če­sto pi­še i u sla­vu ne­čeg ve­o­ma jed­no­stav­nog – jed­nog cvje­ta ili jed­ne pče­le. Ta po­e­zi­ja ot­kri­va ve­li­ku in­te­li­gen­ci­ju i če­sto po­mi­nje bol­no sa­zna­nje o čo­vje­ko­voj svi­je­sti ome­đe­noj vre­me­nom. Ima­la je iz­van­re­dan smi­sao za hu­mor i ob­ra­đi­va­la je iz­u­zet­no ve­lik broj te­ma ko­ri­ste­ći raz­li­či­te po­stup­ke.
Po nje­nom shva­ta­nju Bog se ob­ja­vlju­je jed­na­ko sna­žno u sva­ko­me, pa i u ne­znat­nom do­ga­đa­ju u du­ši, ta­ko i u sva­kom, pa i naj­sit­ni­jem de­ša­va­nju spo­lja, u pri­ro­di ili isto­ri­ji.
Po­sled­nje go­di­ne svo­ga ži­vo­ta, pre­ci­zni­je od 1855, pot­pu­no se iz­lo­va­la od svi­je­ta, po­vu­kav­ši se u oče­vu ku­ću, mo­žda zbog pre­ve­li­ke osje­tlji­vo­sti na­kon ne­sreć­ne lju­ba­vi pre­ma Čar­lsu Vod­svor­tu, sve­šte­ni­ku pre­zbi­te­ri­jan­ske cr­kve u Fi­la­del­fi­ji.
Sve do svo­je smr­ti, 15. ma­ja 1868, ona je ne­u­mor­no pi­sa­la, pi­sa­la i pi­sa­la.
Za­i­sta im­pre­siv­na broj­ka od 1.775 pje­sa­ma, na­đe­nih u fi­o­ka­ma po­sli­je nje­ne smr­ti, go­vo­ri o pje­sni­ki­nji či­ji se ži­vot i či­ta­vo bi­će pot­pu­no pre­se­li­lo u sti­ho­ve i za­klo­ni­lo pje­smom.
Naj­ve­ća je su­šti­na smje­lost/ Da bu­de osu­đe­na/ na prat­nju jed­nog pse­ta Vla­sti­tog iden­ti­te­ta...”
Uvi­jek odje­ve­na u bi­je­lo, skri­va­la se od sa­go­vor­ni­ka iza pa­ra­va­na, pi­sa­la je pi­sma bez adre­se, pe­kla ko­la­če i sla­la ih dje­ci svo­jih ro­đa­ka i pri­ja­te­lja u sal­ve­ta­ma na ko­ji­ma su bi­li is­pi­sa­ni sti­ho­vi ili ta­jan­stve­ne po­ru­ke. Do­pi­si­va­la se sa pje­sni­kom i ese­ji­stom T.V. Hi­gi­snom, ko­ji je bio „ prav, zdrav i pro­sje­čan” i ne bi se baš re­klo da je ra­zu­mi­je­vao i shva­tao nje­nu po­e­zi­ju, na­zi­va­ju­ći je „dje­li­mič­no ćak­nu­tom po­e­te­som”.
Sa­ču­va­no je oko 1.000 nje­nih pi­sa­ma iz ko­jih se mo­že shva­ti­ti i nje­na po­e­ti­ka i njen du­hov­ni sklop, ta pi­sma su pra­vi ma­li ese­ji na­dah­nu­tih pje­sa­ma u pro­zi.
Pr­va knji­ži­ca nje­nih pje­sa­ma ob­ja­vlje­na je 1890. go­di­ne iza­zva­la je mno­ge ne­pri­ja­telj­ske pri­ka­ze, ali su či­ta­o­ci ima­li sa­svim dru­ga­či­je mi­šlje­nje od zva­nič­ne kri­ti­ke. Ob­ja­vlji­va­nje nje­ne pje­snič­ke za­ostvšti­ne tra­ja­lo je do 1955. ka­da se po­ja­vi­lo Džon­so­no­vo iz­da­nje – svje­do­čan­stvo o jed­nom od naj­pot­pu­ni­jih pje­snič­kih svje­to­va. Mo­der­ni­sitčka kom­plek­snost nje­nog pre­fi­nje­nog sti­la po­sta­la je op­šte pri­zna­ta. Ne­ki kri­ti­ča­ri u nje­nom di­je­lu is­ti­ču mi­sti­ku, ne­ki ob­u­ze­tost pri­ro­dom, mno­gi pri­mje­ću­ju i nje­nu neo­bič­nu eg­zo­tič­nu do­pa­dlji­vost.
Je­zgro­vit stil Emi­li Di­kin­son, ko­ji če­sto podsje­ća na ima­ži­ste, još je sa­vre­me­ni­ji i uno­si vi­še no­vi­na od Vit­me­no­vog. Ona ni­ka­da ne ko­ri­sti dvi­je ri­je­či za ono što mo­že da ka­že jed­nom, i spa­ja kon­kret­ne poj­mo­ve sa ap­strakt­nim u sko­ro po­slo­vič­nom sti­lu. Nje­ne naj­bo­lje pje­sme ne­ma­ju ni­jed­nu su­vi­šnu ri­ječ; mno­ge se ru­ga­ju ta­da po­mod­noj sen­ti­men­tal­no­sti, a ne­ke su čak i je­re­tič­ke. Pje­sme su joj uglav­nom po­zna­te po bro­je­vi­ma, bez na­slo­va, pod ko­ji ih je na­veo i To­mas H. Džon­son u stan­dard­nom iz­da­nju 1955. go­di­ne. Emi­li Di­kin­son u nji­ma obi­la­to ko­ri­sti ve­li­ka slo­va i po­vla­ke.
Sa­vre­me­ni kri­ti­čar R.P. Blek­mur, pri­mje­ću­je da po­e­zi­ja Emi­li Di­kin­son po­ne­kad dje­lu­je kao „da nam je pri­šla mač­ka i pro­go­vo­ri­la en­gle­skim je­zi­kom”. Nje­ne či­ste, ja­sne, ugla­ča­ne pje­sme svr­sta­va­ju se u naj­fa­sci­nant­ni­je sti­ho­ve u ame­rič­koj knji­žev­no­sti.
Sve Spo­me­ne sam za­vje­šta­la/ Sva­ki trun Se­be pre­pi­sa­la--- od­sa­nja­la je u sa­mo­i­za­bra­noj tam­ni­ci san o dvo­stru­ko­sti ži­vo­ta i ži­vot o je­di­no mo­gu­ćem snu – o na­iz­mje­nič­nim mje­na­ma i pre­pli­ta­nja sno­va i že­lja, ski­da­ju­ći sloj po sloj s ob­li­ka i pre­o­bra­ža­ja, kao kad se u od­sut­no­sti onog što od­la­zi i ne­sta­je ot­kri­va vi­dlji­va pri­sut­nost.
(Na­sta­vi­će se)
Pi­še:Mi­li­ca Kralj