Ma­da ona ne kri­je svo­je dra­ži i ne­pre­kid­no na­gla­ša­va tu čed­nu, za­vo­dlji­vu i uz­bu­đu­ju­ću ero­ti­ku, u nje­noj igri ne­ma ba­nal­no­sti ni­ti se ona pod­re­đu­je sa­mo spolj­nim efek­ti­ma. Mar­le­n Di­trih je u svom do­ži­vlja­ju kon­cen­tri­sa­na na erot­ski za­nos ko­ji pro­is­ti­če iz nje­ne cje­lo­kup­ne lič­no­sti a ne sa­mo od­re­đe­nih po­kre­ta. Njen šarm pli­je­ni, uz­bu­đu­je, ali i pod­re­đu­je. Šten­berg svo­jim re­di­telj­skim po­stup­kom po­ka­zu­je svu po­treb­nu de­li­kat­nost i vi­še in­si­sti­ra na at­mos­fe­ri ne­go na ras­pu­sno­sti i neo­ba­ve­zno­sti na­go­na. Nje­gov pro­fe­sor Rat je, kao i ju­na­ci „Sil­ve­stro­va”, „Po­sled­njeg čo­vje­ka” i „Uli­ce”, za­ro­blje­nik svo­jih na­ga­na. Isto kao i ti fil­mo­vi i „Pla­vi an­đeo” se iden­ti­fi­ku­je s per­spek­ti­vom glav­nog li­ka. Pri­vlač­na igra­či­ca Lo­la se po­ja­vlju­je kao „nad-že­na”, kao otje­lo­vlje­nje ra­zor­ne sek­su­al­no­sti. ‘Oru­đa’ nje­n­ih ča­ri – per­je i pod­ve­zi­ce – po­sr­ta­ju fe­ti­ši. Nje­mu ni­je cilj da Lo­lu gur­ne u pot­pu­nu ras­ka­la­še­nost ali isto ta­ko do­zvo­lja­va u znat­noj mje­ri da se oko nje ši­ri po­žu­da. On bi jed­no­stav­no htio da svi oni ko­ji joj se di­ve ili u ko­ji­ma se ja­vlja že­lja ne bu­du sa­mo ogra­ni­če­ni na fi­zič­ko za­do­vo­lje­nje svo­jih stra­sti, već da po­žu­da ob­u­hva­ta sva nji­ho­va osje­ća­nja. Ako se pro­fe­sor pro­ti­vi to­me da đa­ci za­la­ze u ta­ko sum­nji­ve lo­ka­le i da se pre­da­ju us­hi­će­nji­ma to još uvi­jek ne zna­či da je on imun na ta osje­ća­nja i da se kod nje­ga ne mo­že po­ja­vi­ti isto­vjet­na že­lja. A to je već mno­go slo­že­ni­je – po­ja­va ta­kvog na­go­na tje­ra ga na pro­mje­nu cje­lo­kup­nog ži­vo­ta, na ras­ki­da­nje sa sre­di­nom, mo­ra­lom, na­či­nom do­ta­da­šnjeg ži­vo­ta. Ti­me ero­ti­ka či­ni onaj bi­tan fak­tor unu­tra­šnjih pre­o­bra­že­nja i do­bi­ja ono ši­re eg­zi­sten­ci­jal­no i dru­štve­no zna­če­nje. Pro­fe­sor se za­lju­blju­je u ido­la svo­jih uče­ni­ka i upra­vo svo­jim po­na­ša­njem po­ka­zu­je ka­ko je pra­vu po­žu­du te­ško ogra­ni­či­ti mo­ral­nim pred­ra­su­da­ma i dru­štve­nim nor­ma­ma. Nje­ga vi­še ne za­ni­ma mi­šlje­nje sre­di­ne, ta si­gu­r­na eg­zi­sten­ci­ja i usta­lje­ni red stva­ri, a lju­bav­ni za­nos mu da­je do­volj­no sna­ge da se oslo­bo­di svih tih uti­ca­ja i da kre­ne za Lo­lom u je­dan sa­svim dru­gi svi­jet.
Da bi bio bli­zu nje, da bi joj se mo­gao di­vi­ti, ostva­ri­ti svo­je lju­bav­ne sno­ve, pri­sta­je da se i sam po­ja­vlju­je na sce­ni kao tu­žni klovn. Tu vi­še ni­je u pi­ta­nju sa­mo na­gon ni­ti in­si­sti­ra­nje na erot­skim sli­ka­ma – ono što on či­ni mo­ti­vi­sa­no je mno­go du­blje.
Ri­ječ je ne sa­mo o unu­tra­šnjoj već o ži­vot­noj po­tre­bi pa je ov­dje na­gon tran­sfor­mi­san u sna­gu ko­jom čo­vjek ide ka že­lje­nom ci­lju – bez ob­zi­ra što mu je ja­sno da do nje­ga ni­kad za­pra­vo ne­će do­ći. Jer i star je, bo­le­stan, smi­je­šan i be­smi­slen u toj se­bič­no­sti da bu­de Lo­li­na je­di­na lju­bav. Što je on ta­kvim že­lja­ma pod­re­đe­ni­ji to je ova li­je­pa i za­vo­dlji­va dje­voj­ka sve slo­bod­ni­ja, ne­u­hva­tlji­vi­ja, i neo­ba­ve­zni­ja.
Na to­me se in­si­sti­ra a njen erot­ski po­ten­ci­jal uz iz­vje­snu su­zdr­ža­nost do­vo­di pro­fe­so­ra do oča­ja­nja i tra­gič­nih si­tu­a­ci­ja.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj