Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Oni su obi­lje­ži­li i po­bje­du ći­ri­li­ce nad gla­go­lji­com. Kao op­šte na­ci­o­nal­no i slu­žbe­no pi­smo, ći­ri­li­ca je usvo­je­na na Ne­ma­nji­nom i Ku­li­no­vom dvo­ru. Sa­mo se u Cr­kvi po­ne­gdje zna­la i gla­go­lji­ca. Ona je po­ste­pe­no mi­je­nja­la ob­lik. Od ob­lih slo­va pra­vlje­na su ugla­sta. Pro­ces je okon­čan na ja­dran­skoj ri­vi. Tu je u 13. vi­je­ku for­mi­ran psi­ho­lo­ški po­se­ban ob­lik pi­sma, ta­ko­zva­na ugla­sta, ili hr­vat­ska gla­go­lji­ca. Pred kraj 15. vi­je­ka ona je ko­ri­šće­na i za štam­pu. Raz­li­ko­va­njem tan­kih i de­be­lih li­ni­ja ugla­sti tip gla­go­lji­ce pri­bli­žio se ne­kim vi­do­vi­ma la­tin­skog pi­sma, a do­ne­kle i ustav­nom ti­pu ći­ri­li­ce. Di­ja­ci i lo­go­te­ti, dvor­ski pi­sa­ri, pi­sa­li su tek­sto­ve u dvor­skim kan­ce­la­ri­ja­ma srp­skih ze­ma­lja. U za­vi­sno­sti od na­mje­ne tek­sta, pri­mje­nji­va­li su i sta­ri na­rod­ni je­zik. Nji­me je pi­san Du­ša­nov za­ko­nik. U ve­li­kim ma­na­stir­skim da­rov­ni­ca­ma i osni­vač­kim po­ve­lja­ma, hri­so­vu­lja­ma, kom­bi­no­van je sve­ča­ni te­o­lo­ški uvod na srp­sko-slo­ven­skom, i osnov­ni prav­ni sa­dr­žaj na na­rod­nom je­zi­ku. U tek­sto­vi­ma na na­rod­nom je­zi­ku, ne sa­mo da se upro­šća­va­lo pi­smo ne­go uvo­đe­njem kan­ce­la­rij­skog br­zo­pi­sa upro­šća­va­la se i srp­ska or­to­gra­fi­ja. Od­stra­nje­ni su ju­so­vi, slo­va do­no­sne sa­mo­gla­sni­ke ko­ja su se ja­vlja­la u Mi­ro­sla­vlje­vom i Vu­ka­no­vom je­van­đe­lju, u po­re­me­će­noj upo­tre­bi. Ka­sni­je su iš­če­zla iz cr­kve­nih tek­sto­va. Ogra­ni­če­na je i upo­tre­ba slo­va je­ri, ko­je je za­mi­je­nje­no obič­nim i, iako su oba za­dr­ža­la mje­sta u srp­sko-slo­ven­skoj azbu­ci. Ob­li­ci ći­ri­lič­kih slo­va osta­li su u osno­vi tra­di­ci­o­nal­ni, bi­lo je ma­lo po­je­di­nih no­vih ob­li­ka sa­gla­snih s prak­som is­toč­ni­jih slo­ven­skih re­dak­ci­ja. Još ma­nje je bi­lo uti­ca­ja grč­kog pi­sma. Grč­ko pi­smo, ipak, ni­je ima­lo znat­ni­jeg uti­ca­ja na mor­fo­lo­ški raz­vi­tak ći­ri­li­ce. Ob­ja­šnje­nje je na­đe­no u po­dat­ku da je svo­jim na­stan­kom ći­ri­li­ca bi­la na­mi­je­nje­na is­klju­či­vo slo­ven­skim na­ro­di­ma. Ta­ko je po­sta­la kul­tu­ro­lo­ško obi­ljež­je no­vog li­tur­gij­skog je­zi­ka i, ka­sni­je, sa­mo­stal­ne cr­kve­ne or­ga­ni­za­ci­je. Raz­li­ka u bro­ju sa­ču­va­nih spo­me­ni­ka srp­ske pi­sme­no­sti iz­me­đu 12. i 13. vi­je­ka u pot­pu­no­sti je u skla­du s op­štim kul­tur­nim uspo­nom dr­ža­ve pr­vih Ne­ma­nji­ća. Za oču­va­nje tek­sto­va za­slu­žni su ma­na­sti­ri, ko­je su po­di­gli Ne­ma­nji­ći. Pri­je svih Hi­lan­dar. U to vri­je­me, kao u ve­ći­ni ze­ma­lja, glav­ni knji­žev­ni cen­tri bi­li su ma­na­sti­ri, a glav­ni pi­sci ka­lu­đe­ri. Hi­lan­dar će to­kom ci­je­log sred­njeg vi­je­ka pred­sta­vlja­ti ne­ku vr­stu vi­so­ke du­hov­ne ško­le, iz ko­je će iz­la­zi­ti naj­bo­lji srp­ski sred­njo­vje­kov­ni pi­sci. Sve­ti Sa­va pi­še Ti­pik, i još ne­ko­li­ko zna­čaj­nih knji­ga. Ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru po­sve­će­na je i op­šir­na po­ve­lja Ne­ma­nji­nog sred­njeg si­na Ste­fa­na, bu­du­ćeg pr­vo­vjen­ča­nog srp­skog kra­lja. Ova, ta­ko­zva­na Dru­ga po­ve­lja naj­sta­ri­ji je sa­ču­va­ni ru­ko­pis iz 13. vi­je­ka. Vje­ro­vat­no je na­stao 1202. go­di­ne. Pi­san je či­stim ustav­nim ti­pom pi­sma. Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni je i autor Ži­ti­ja Sve­tog Si­me­o­na. Ovu bi­o­gra­fi­ju svo­ga oca, pret­po­sta­vlja se, za­vr­šio je 1215. go­di­ne, ali je sa­ču­va­na sa­mo u pre­pi­su s kra­ja 13. ili po­čet­kom 14. vi­je­ka. Da­ti­ra­no je sve­ga ne­ko­li­ko knji­ga iz 13. vi­je­ka. Me­đu nji­ma su Ilo­vič­ka krm­či­ja, pi­sa­na 1262. u Ilo­vi­ci, Še­sto­dnev, Jo­va­na Eh­za­ha, pi­san 1263, u Hi­lan­da­ru. Od­lom­ci apo­sto­la, iz 1277, Be­sje­da Kon­stan­ti­na Pre­zvi­te­ra, iz 1284. go­di­ne. Ne­da­ti­ra­nih ru­ko­pi­sa je znat­no vi­še. Svi ma­na­sti­ri i cr­kve svje­do­če da se ći­ril­sko pi­smo raz­vi­ja­lo u 13. vi­je­ku u dva prav­ca. Sta­ri knji­ški ustav­ni tip ču­vao se, uz ma­lo pro­mje­na, dok je mla­đi po­slov­ni pre­ra­stao u kva­li­ta­tiv­no po­seb­nu va­ri­jan­tu, na­zva­nu br­zo­pis. Oba su ima­la pun ži­vot sa­mo u uje­di­nje­noj Ne­ma­njić­koj dr­ža­vi. U dru­gim obla­sti­ma si­tu­a­ci­ja je bi­la znat­no ne­po­volj­ni­ja.
Mor­fo­lo­ški raz­vi­tak ći­ri­li­ce u srp­skim ze­mlja­ma, u dr­žav­nim kan­ce­la­ri­ja­ma Ne­ma­nji­ća i nji­ho­vih na­sled­ni­ka, uglav­nom je za­vr­šen pred kraj 14. vi­je­ka. Od ta­da, do 18. vi­je­ka, po­ja­vio se ve­o­ma ma­li broj no­vih slov­nih ob­li­ka. Upo­tre­ba dva ili vi­še ob­li­ka za je­dan isti glas na­stao je, ili unu­tra­šnjim raz­vit­kom, ili uti­ca­jem sa stra­ne.
Ne sa­mo u br­zo­pi­su, ko­ji se ko­nač­no ofor­mio upra­vo u 14. vi­je­ku. Kra­jem tog vi­je­ka uti­caj bu­gar­skog pra­vo­pi­sa, na­sta­log re­for­mom pa­tri­jar­ha Eufre­mi­ja, pro­dro je i u Sr­bi­ju. Tu će se pri­la­go­di­ti srp­skoj re­sav­skoj ško­li. U 14. i 15. vi­je­ku ju­žno­slo­ven­ski pi­sci Ki­pri­jan, Sam­blad, Gri­go­rij i dru­gi oti­šli su u Ru­si­ju. Ta­mo su svo­jim cr­kve­no-slo­ven­skim je­zi­kom sna­žno uti­ca­li na ru­ski knji­žev­ni je­zik. Na­ro­či­to u po­gle­du gra­fi­je i pra­vo­pi­sa.
Kra­jem 15. vi­je­ka pre­stao je rad dr­žav­nih i dvor­skih kan­ce­la­ri­ja u Sr­bi­ji, tim i u srp­skim ze­mlja­ma. Vi­še ni­je bi­lo br­zo­pi­sa ko­ji su pi­sa­ri ca­ra Du­ša­na, To­can, Ar­se­ni­je, Đu­rađ, Hrst, Goj­ko... ko­ri­sti­li za pre­pi­si­va­nje cr­kve­nih knji­ga i aka­ta. Ostao je u upo­tre­bi sa­mo obič­ni, ta­ko­zva­ni ne­ka­li­graf­ski br­zo­pis. On će se ko­ri­sti­ti sve do pr­ve tre­ći­ne 18. vi­je­ka, ka­da se u srp­skoj pi­sme­no­sti, pod uti­ca­jem Ru­si­je, for­mi­rao i usvo­jio ta­ko­zva­ni pi­sa­ni tip gra­đan­ske ći­ri­li­ce.
(Kraj)