Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Je­zik pred­sta­vlja ne­po­sred­ni iz­raz na­šeg mi­sa­o­nog i emo­tiv­nog ži­vo­ta, a nje­go­va­nje i raz­vi­ja­nje svi­je­sti o to­me da se u je­zič­kom iz­ra­ža­va­nju ma­ni­fe­stu­je čo­vje­ko­va lič­nost i ljud­ski iden­ti­tet pod­ra­zu­mi­je­va ši­re i ob­u­hvat­ni­je po­zna­va­nje slo­že­nih i ve­o­ma di­na­mič­nih po­ja­va, ka­ko u knji­žev­noj funk­ci­ji je­zi­ka, ta­ko i nje­go­voj op­štoj pri­mje­ni u kul­tu­ri i ži­vo­tu. Uzi­ma­ju­ći u ob­zir svu slo­že­nost i ak­tu­el­nost pi­ta­nja ko­ja se po­na­vlja­ju u na­uč­nim pri­stu­pi­ma pre­ci­zni­jem de­fi­ni­sa­nju knji­žev­nog je­zi­ka, kao sred­stva umjet­no­sti i no­si­o­ca kul­tu­re i na­uč­ne mi­sli, mno­gi na­uč­ni rad­ni­ci bi tre­ba­lo da da­ju na­šoj je­zič­koj na­u­ci svo­je­vr­stan pri­log i zna­čaj­no do­pri­ne­su pa­žnji s ko­jom tre­ba da se od­no­si­mo pre­ma upo­tre­bi je­zi­ka. Osnov­na po­ru­ka ovog tek­sta je, da se raz­ja­šnja­va­njem mno­gih spor­nih pi­ta­nja i ne­do­u­mi­ca u je­zi­ku, do­pri­ne­se po­di­za­nju je­zič­ke kul­tu­re. Va­žno je na­gla­si­ti i da tre­ba bi­ti oslo­bo­đen kru­tog i su­preg­nu­tog ka­zi­va­nja ko­je se če­sto sre­će kod na­ših je­zi­ko­slo­va­ca...
U za­vje­šta­nju Ste­fa­na Ne­ma­nje (iz Hi­lan­dar­ske po­ve­lje) pi­še: „Ču­vaj­te, če­do mo­je mi­lo, je­zik kao ze­mlju. Reč se mo­že iz­gu­bi­ti kao grad, kao ze­mlja, kao du­ša. A šta je na­rod iz­gu­bi li je­zik, ze­mlju, du­šu?/ Ne uzi­maj­te tu­đu reč u svo­ja usta. Uzmeš li tu­đu reč, znaj da je ni­si osvo­jio, ne­go si se­be po­tu­đio. Bo­lje ti je iz­gu­bi­ti naj­ve­ći i naj­tvr­đi grad svo­je ze­mlje, ne­go naj­ma­nju i naj­ne­znat­ni­ju reč svo­ga je­zi­ka./ Ze­mlje i dr­ža­ve ne osva­ja­ju se sa­mo ma­če­vi­ma, ne­go i je­zi­ci­ma. Znaj da te je tu­đi­nac ono­li­ko osvo­jio i po­ko­rio, ko­li­ko ti je re­či pot­krao i svo­jih na­tu­rio./ Na­rod ko­ji iz­gu­bi svo­je re­či pre­sta­je bi­ti na­rod./ Po­sto­ji, če­do mo­je, bo­lest ko­ja na­pa­da je­zik kao za­ra­za te­lo. Pam­tim ja ta­kve za­ra­ze i mo­ri­je je­zi­ka. Bi­va to naj­če­šće na ru­bo­vi­ma na­ro­da, na do­di­ri­ma jed­nog na­ro­da s dru­gim, ta­mo gde se je­zik jed­nog na­ro­da ta­re o je­zik dru­gog na­ro­da.
Dva na­ro­da, mi­lo mo­je, mo­gu se bi­ti i mo­gu se mi­ri­ti. Dva je­zi­ka ni­kad se po­mi­ri­ti ne mo­gu. Dva na­ro­da mo­gu ži­ve­ti u naj­ve­ćem mi­ru i lju­ba­vi, ali nji­ho­vi je­zi­ci mo­gu sa­mo ra­to­va­ti. Kad god se dva je­zi­ka su­sret­nu i iz­me­ša­ju, oni su kao dve voj­ske u bi­ci na ži­vot i smrt. Dok se god u toj bo­r­bi ču­je i je­dan i dru­gi je­zik, bor­ba je rav­no­prav­na, kad po­či­nje da se bo­lje i vi­še ču­je je­dan od njih, taj će pre­vla­da­ti. Naj­po­sle se ču­je sa­mo je­dan. Bit­ka je za­vr­še­na. Po­sle iz­gu­blje­nog je­zi­ka ne­ma na­ro­da./ Znaj, če­do mo­je, da ta bit­ka iz­me­đu je­zi­ka ne tra­je dan-dva, kao bit­ka me­đu voj­ska­ma, ni­ti go­di­nu-dve, kao rat me­đu na­ro­di­ma, ne­go vek ili dva, a to je za je­zik isto ta­ko ma­la me­ra vre­me­na kao za čo­ve­ka tren ili dva. Za­to je, če­do mo­je, bo­lje iz­gu­bi­ti sve bit­ke i ra­to­ve, ne­go iz­gu­bi­ti je­zik. Po­sle iz­gu­blje­ne bit­ke i iz­gu­blje­nih ra­to­va osta­je na­rod. Po­sle iz­gu­blje­nog je­zi­ka ne­ma na­ro­da./ Je­zik je, če­do mo­je, tvr­đi od sva­kog be­de­ma. Kad ti ne­pri­ja­telj pro­va­li sve be­de­me i tvr­đa­ve, ti ne oča­ja­vaj, ne­go gle­daj i slu­šaj šta je sa je­zi­kom. Ako je je­zik ostao ne­dir­nut, ne boj se. Po­ša­lji uho­de i tr­gov­ce ne­ka du­bo­ko za­đu po se­li­ma i gra­do­vi­ma i ne­ka sa­mo slu­ša­ju. Ta­mo gdje od­zva­nja na­ša reč, gde se još gla­go­lja i gde se još, kao sta­ri zlat­nik, obr­će na­ša reč, znaj, če­do mo­je, da je to još na­ša dr­ža­va, bez ob­zi­ra ko u njoj vla­da. Ca­re­vi se sme­nju­ju, dr­ža­ve pro­pa­da­ju, a je­zik i na­rod su ti ko­ji osta­ju, pa će se ta­ko osvo­jen deo ze­mlje i na­ro­da kad-tad vra­ti­ti svo­joj je­zič­koj ma­ti­ci i svo­me ma­tič­nom na­ro­du.”
Osvr­nu­će­mo se, ukrat­ko, i na pi­sma.
Za Sve­tog Fra­nja Asi­škog sva­ki is­pi­sa­ni list bje­še svje­tlost jer su za nje­ga slo­va bi­la sve­ta. Ta­ko i tre­ba pri­hva­ti­ti sva­ko pi­smo, di­vi­ti mu se, ali po sta­ri­ni, dje­lo­tvor­nom ob­li­ku slo­va u sa­vr­še­noj jed­no­stav­no­sti pred­nost ipak da­je­mo sa­vre­me­noj ći­ri­li­ci. Pr­vo, osno­vu ći­ri­lič­nih slo­va či­ne drev­ni zna­ci vin­čan­skog (be­o­grad­skog), etrur­skog (ra­šan­skog) i grč­kog (pe­la­škog) pi­sma. A ta pi­sma su mno­go sta­ri­ja od la­ti­ni­ce. Dru­go, za­hva­lju­ju­ći ob­li­jem ob­li­ku, ći­ri­lič­na slo­va smi­ru­ju, sni­ža­va­ju fre­kven­ci­je mo­žda­nih ta­la­sa i uskla­đu­ju rad li­je­ve i de­sne mo­žda­ne he­mis­fe­re. Tre­će, u ći­ri­lič­nom pi­smu je iz­ra­žen obra­zac: či­taj kao što pi­šeš, pi­ši kao što go­vo­riš, go­vo­ri kao što mi­sliš i mi­sli kao što ćeš da ura­diš. Iz na­ve­de­nih raz­lo­ga ći­ri­li­ca je po­god­ni­ja za bu­đe­nje i raz­vi­ja­nje skri­ve­nih mo­ći uma.
Ći­ri­li­ca do­pri­no­si br­žem do­sti­za­nju um­nih sta­nja ko­ja po­go­du­ju da ener­gi­jom mi­sli mi­je­nja­mo i usa­vr­ša­va­mo ma­te­ri­jal­ni svi­jet. Dr Ve­ra Ra­di­če­vić je, u svo­jem is­tra­ži­va­nju, usta­no­vi­la da či­ta­nje ći­ri­li­ce po­bu­đu­je naj­du­že mo­žda­ne ta­la­se i vi­še ni­voe svje­tlo­sti. Za raz­li­ku od ći­ri­li­ce, la­ti­ni­ca pod­sti­če fre­kven­ci­je ko­je od­go­va­ra­ju čul­nim pred­sta­va­ma u sva­ko­dnev­noj, prak­tič­noj mi­sli. La­ti­ni­ca je ko­ri­sni­ja za na­uč­ne i, re­ci­mo, sa­ti­rič­ne tek­sto­ve, a ći­ri­li­ca vi­še is­ti­če po­et­ske i du­hov­ne sa­dr­ža­je i vri­jed­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)