PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić


Do­bri star­ci, ka­kvih je ra­ni­je bi­lo, umje­li su tol­ko­va­ti sno­ve po sim­bo­li­ma, ili „či­ta­ju­ći šta pi­še u ple­ću” (To već spa­de u fe­no­men ga­ta­nja).
Ja sam, me­đu­tim, imao ne­ka ja­vlja­nja kroz san, a ne­ka ona­ko, neo­bja­šnji­vo, bez sna.
Ja­vlja­nje mi je na pri­mjer ka­za­lo: u se­lu Mi­lo­še­vi­ći, u Pi­vi, ima sta­ra cr­kva pod ze­mljom, tre­ba je ot­ko­pa­ti i ob­no­vi­ti.
Ovo ja­vlja­nje u cje­lo­sti se ob­i­sti­ni­lo, za­hva­lju­ju­ći ra­zu­mi­je­va­nju i po­dr­šci mje­šta­na, a pri­je sve­ga Bo­ži­da­ra Ru­ži­ća i Ni­ko­le Re­bi­ća, ko­ji je u mom pri­su­stvu ot­ko­pa­vao te­me­lje cr­kve, ol­tar, ostat­ke zi­do­va cr­kve, za ko­ju sam utvr­dio da je iz 14. vi­je­ka.
Sa­da je tu sa­zi­da­na no­va div­na cr­kva po­sve­će­na pro­ro­ku Pro­ko­pi­ju.
Dru­go ja­vlja­nje ve­za­no je za Ba­jo­vo po­lje (ime mje­sta po Ba­ju Pi­vlja­ni­nu).
Ja­vlja­nje: Idem sam kroz tam­nu noć pre­ko Ba­jo­va po­lja, noć iz­ra­zi­to tam­na, kre­ćem se po in­tu­i­ci­ji, od­jed­nom ugle­dah pla­me­no­ve ne­stvar­ne svje­tlo­sti sa sku­pi­ne iko­na uz­go­re­nih ver­ti­kal­no, za­stah iz­ne­na­đen, a iz gu­stog mra­ka, po­red me­ne spu­sti se ru­ka na mo­je ra­me, otr­ki se: vi­sok čo­vjek u ode­ždi (gru­bog suk­na, ka­lu­đer­skoj) i ka­že pr­vo onim iko­na­ma: „Evo Ko­ste!”, a me­ni: „Ove sve­te isko­ne su is­pod ze­mlje. Ov­dje bio ma­na­stir…”
Ovo ja­vlja­nje is­pu­ni­lo se za­sad sa­mo dje­li­mič­no. Mje­šta­ni Ba­jo­va po­lja, za­i­sta su ko­ju go­di­nu ka­sni­je sa­zi­da­li u ne­po­sred­noj bli­zi­ni cr­kvu, jer se­lo da tad ni­je ima­lo pra­vo­slav­nu bo­go­mo­lju. .. A ni­ko ne pam­ti da je tu ne­kad bio ma­na­stir, ma­da u bli­zi­ni po­sto­je Ka­lu­đer­ske li­va­de, Ka­lu­đer­ske nji­ve…)
Ipak da se vra­ti­mo Sta­nju Šće­ki­ću.
Stanj je na­pu­stio svo­ju ku­ću, pu­to­vao po na­ro­du i pro­ri­cao o te­škim vre­me­ni­ma (Ta­ko je ura­dio i Ja­nji­ći­je Ra­do­ji­čić iz Pi­ve). U bli­zi­ni je bio ma­na­stir Šu­di­ko­vo, te ga je uzeo u za­šti­tu (Ma­na­stir Šu­di­ko­vo, raz­ru­ši­li Tur­ci 1738. Na jed­nom zid­nom ka­me­nu bio je ukle­san za­pis sta­ro­ći­ri­lič­ki.
Da­nas na po­li­ci na gro­bu Sta­nje­vu na­rod ma­sov­no do­la­zi i pa­li svi­je­će za nje­go­vu du­šu.
Ko­ja su glav­na Šće­ki­će­va pro­ro­čan­stva?
Go­vo­rio je ja­vi­će se cr­ni čo­vjek od­o­zdo od uto­ka Li­ma.
„Taj čo­vjek će se zva­ti car u opan­ci­ma. On će mno­go srp­skog na­ro­da oslo­bo­di­ti od Tu­ra­ka, do­ći će i do nas i že­lje­će sa­sta­ti se sa jed­nim bra­da­tim čo­vje­kom od mo­ra, a dok se ne mog­nu sa­sta­nu­ti oni, do­tle će mno­go ne­sre­će bi­ti! Mi će­mo se Va­so­je­vi­ći na­da­ti da car u opan­ci­ma i nas oslo­bo­di, ali će se on ubr­zo vra­ti­ti i nas ne­će oslo­bo­di­ti. Oni ko­je oslo­bo­di ži­vje­će li­je­po i po­sle nje­ga ima­će svo­je vla­da­o­ce. Car u opan­ci­ma ne­će du­go ži­vje­ti.”
Utvr­đe­no je da je „car u opan­ci­ma” vo­đa srp­skog ustan­ka – Ka­ra­đor­đe.
On je za­i­sta sa oslo­bo­di­lač­kom voj­skom do­la­zio do „uto­ka Li­ma” do Va­so­je­vi­ća 1809. go­di­ne, kad je pre­ko No­vog Pa­za­ra kre­nuo da se sa­sta­vi sa Cr­no­gor­ci­ma, sa „jed­nim bra­da­tim čo­vje­kom” – mi­tor­po­li­tom Sve­tim Pe­trom Ce­tinj­skim, ali po­raz Ka­ra­đor­đe­vih usta­ni­ka kod Ni­ša pri­mo­rao je Ka­ra­đor­đa da se vra­ti iz Va­so­je­vi­ća i ne „sa­sta­ne sa ba­da­tim čo­vje­kom”.
Stanj je pro­re­kao da će oni ko­je oslo­bo­di „car u opan­ci­ma” ži­vje­ti li­je­po, po­sli­je nje­ga ima­ti svo­je vla­da­o­ce.
Ob­i­sti­ni­lo se i pro­ro­čan­stvo o Ka­ra­đor­đe­vu vi­je­ku, tj. smr­ti.
Ka­ra­đor­đe je di­gao usta­nak 14. fe­bru­a­ra 1804, a ubi­jen je muč­ki na spa­va­nju 17. ju­la 1817. Ta­ko je za­vr­šio „car u opan­ci­ma”.(Na­sta­vi­će se)