PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić


Stanj je go­vo­rio i ovo: „Do­ći će vri­je­me ka­da će se na­rod hra­ni­ti sa so­ju” (ku­ku­ruz). „Za­vla­da­će cr­no­ga­ći lju­di, mla­du đe­cu za­bo­lje­će zu­bi”. „Do­ći će vri­je­me da lju­di le­te po­vrh obla­ka (Ta­da ni­ko ni­je ni sa­nja avi­on). „Do­ći će vri­je­me da se Sr­bi ne pri­če­šću­ju” (Taj pe­ri­od zna­mo). „Dok se ne slo­me ežden­ska vra­ta, ne­ma sre­će za Sr­bi­na (ežden­ska vra­ta zna­če Ska­dar!)
Go­vo­rio je da će do­ći vri­je­me ka­da će za­ra­ti­ti mno­ge dr­ža­ve u Evro­pi me­đu­sob­no. Po­sli­je tih ra­to­va že­ne će tr­ča­ti i gr­li­ti pa­nje­ve.
Po­što se Sr­bi oslo­bo­de na­sta­će ve­li­ka ne­slo­ga me­đu nji­ma, na­sta­će mr­zi­ja u na­ro­du: brat će omr­znu­ti na bra­ta, kum će ku­ma zva­ti da se su­de!
– Do­kle će to ta­ko – pi­ta­li su se­lja­ci Šće­ki­ća pro­ro­ka.
– Do­kle ne do­đu sa Is­to­ka hri­šća­ni, za ko­je mi ne zna­mo, da to pre­či­ste i ure­de – od­go­vo­rio je.
Bi­lo je u na­ro­du do­sta lju­di ko­ji su pred­ska­zi­va­li do­ga­đa­je. Na­rod ih je obič­no sma­trao lu­dim, ša­ša­vim, ali kad bi se is­pu­ni­lo – pi­tao se taj isti na­rod ot­kud nje­mu ta moć.
Po­ka­za­lo se da su pra­vi pro­ro­ci – vi­dov­nja­ci, is­po­sni­ci.
Za ta­kve je na­rod go­vo­rio „da im tr­buh pri­o­ne za rte­nja­ču”. Ta­kvi kao igu­man Ste­fan u „Gor­skom vi­jen­cu” pri­pa­da­li su „vi­še ca­sr­tvu du­ho­va”, vi­de što obi­čan čo­vjek ne vi­di.
Po­zna­ta su pro­ro­čan­stva Ta­ra­bi­ća, Ma­ta Gu­šca i mno­gih, a ima je­dan ko­ji se je­dva spo­me­ne – Mi­lo­van Mu­co iz Ro­va­ca, ko­ji po­go­dio knja­zu Ni­ko­li da će trud­na Mi­le­na ro­di­ti si­na. Kad se odi­sta 17. ju­na 1871. ro­dio Da­ni­lo, knjaz mu da­de do­la­mu i sto ta­li­ra, ka­ko je ka­zi­vao To­maš Ka­ta­nić, po­gla­var iz Pod­go­ri­ce.
Na­rod vje­ru­je da sjen umr­lih pret­ka­zu­je sud­bi­nu, da ve­za iz­me­đu ži­vih i mr­tvih ni­je pre­ki­nu­ta.
Iz­ra­zi­ti pri­mjer za to je Mi­tar Ta­ra­bić ko­me se po­koj­ni stric Mi­loš ja­vlja no­ću, do­la­zi pre­po­zna­tljiv i ne­tje­le­san, ku­ca na vra­ta, sje­di na og­nji­štu, dok pjev­ci za­pje­va­ju…
Na­rod vje­ru­je da je du­ša sjen­ka, do­la­zi u po­sje­tu ži­vi­ma.
Jed­no od naj­čud­ni­jih pro­ro­čan­sta­va, se­že u ne­ku dra­ma­tič­nu bu­du­ćost, de­for­ma­ci­ju fi­zič­ku čo­vje­ka:
– Do­ći će vri­je­me da će po dva­na­est lju­di sje­de­ti pod li­stom ku­pu­sa u hla­du, da sje­ku­ći (sta­blo) pa­pa­ra­ti go­vo­ri­ti – bje­ži da te ne pri­ti­sne (ovo pro­ro­čan­stvo za­pi­sao je isto­ri­čar An­dri­ja Lu­bu­rić, a po­du­da­ra se sa pro­ro­čan­stvom Ja­nji­ći­ja Ra­do­ji­či­ća, iz Pi­ve, sa­mo je Ja­nji­ći­je go­vo­rio još i o ku­ku­ri­je­ku ko­ji še­ga­ju dvo­ji­ca i go­vo­re: „ču­vaj se da te ne pri­ti­sne”).
Vi­dov­nja­ci, da­kle, go­vo­re da će zbog, na­ma ne­po­zna­tih uzor­ka, na­stu­pi­ti ve­li­ka pro­mje­na čo­vje­ko­ve fi­zič­ke ve­li­či­ne i iz­gle­da. Ako po­mi­sli­mo na mo­gu­ći atom­ski rat ili ne­ku nu­kle­ar­nu ka­ta­stro­fu – sa­svim je mo­gu­će da se i to ču­do do­go­di, umi­šlje­nom čo­vje­ku.
Ma­to Glu­šac je re­kao da će u Ne­ve­sinj­skom po­lju bi­ti ne­ka­kav boj i da će po­gi­nu­ti je­dan srp­ski kralj, da će do­ći vri­je­me ka­da će ljud­ski vi­jek bi­ti oko dva­de­set osam go­di­na. Ta­da će se dje­voj­ke uda­va­ti do osme go­di­ne, a mom­ci že­ni­ti do tri­na­e­ste.
Pri­je vi­jek i po, dva – ko je vje­ro­vao da će:
– lju­di le­tje­ti kao pti­ce;
– go­vo­ri­ti s kra­ja na kraj svi­je­ta;
– u sva­koj ku­ći obr­ta­ti mlin;
– pred sva­kom ku­ćom po­bi­jen na­ko­vanj;
– u sva­kom se­lu su­dar­nik;
– đe­cu bo­lje­ti zu­bi, da će đe­ca đe­cu ra­đa­ti;
– da će psa ve­za­ti ko­ba­si­com, a da je ne­će smje­ti pre­gri­sti...
Sva su se ova pro­ro­čan­stva ob­i­sti­ni­la...
(Na­sta­vi­će se)