PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U raz­go­vo­ri­ma sa Sta­lji­nom sklo­pljen je spo­ra­zum o na­či­nu ula­ska Cr­ve­ne ar­mi­je u gra­nič­ne pre­dje­le Ju­go­sla­vi­je. Ti­to se tog di­je­la raz­go­vo­ra sje­ćao na sle­de­ći na­čin: „Jed­na od pr­vih stva­ri o ko­joj smo di­sku­to­va­li bi­lo je pi­ta­nje za­jed­nič­kih ope­ra­ci­ja iz­me­đu na­ših dvi­ju voj­ski. Bi­lo je to u nje­go­voj kan­ce­la­ri­ji u Kre­mlju... Da­lje, do­go­vo­ri­li smo se ko­li­ki dio Ju­go­sla­vi­je da se oslo­bo­di za­jed­nič­kim sna­ga­ma, do­kle nji­ho­ve tru­pe idu, a do­kle na­še i ko­nač­no ko­li­ko vre­me­na nji­ho­ve tru­pe da osta­nu kod nas. Tu smo utvr­di­li da nam oni da­ju kao po­moć za oslo­bo­đe­nje Be­o­gra­da je­dan ten­kov­ski kor­pus, a da za­tim nji­ho­ve sna­ge na­pu­ste Ju­go­sla­vi­ju, po­što bu­de oslo­bo­đen Be­o­grad i ti­me bu­de učvr­šće­no nji­ho­vo li­je­vo kri­lo za na­pad na Bu­dim­pe­štu. Po­sli­je ovih raz­go­vo­ra za­jed­nič­ki smo na­pi­sa­li ko­mi­ni­ke, u ko­me je gor­nji spo­ra­zum pre­ci­zi­ran...” Taj do­go­vor je do­dat­no ope­ra­ci­o­na­li­zo­van u Kra­jo­vi 5. ok­to­bra 1944. Iz na­red­bi ko­je je J. B. Ti­to upu­tio iz Kra­jo­ve voj­nim ko­man­dan­ti­ma bi­lo je ja­sno da su ope­ra­ci­je Cr­ve­ne ar­mi­je i NOVJ u Sr­bi­ji bi­le usa­gla­še­ne.
Po­ziv Cr­ve­noj ar­mi­ji da za­ko­ra­či i na pro­stor Ju­go­sla­vi­je iz me­đu­na­rod­nih raz­lo­ga de­fi­ni­san je kao so­vjet­ska „mol­ba”. Ti­me je uči­njen pre­se­dan ko­ji je i dru­ge sa­ve­zni­ke po­li­tič­ki i voj­no oba­ve­zi­vao. Sa­gla­snost za ula­zak na te­ri­to­ri­ju Ju­go­sla­vi­je tra­že­na je od Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta oslo­bo­đe­nja Ju­go­sla­vi­je, a ne od Kra­ljev­ske vla­de u iz­bje­gli­štvu. Tim „for­mal­nim či­nom” So­vjet­ski Sa­vez je do­dat­no po­ja­čao me­đu­na­rod­nu po­zi­ci­ju Ti­ta i po­kre­ta na či­jem se če­lu na­la­zio i po­sred­no pri­znao no­vu Ju­go­sla­vi­ju.
U funk­ci­ji ne­u­tra­li­za­ci­je za­pad­nog uti­ca­ja na Bal­ka­nu, oži­vlja­va­nja ide­ja o Bal­kan­skoj fe­de­ra­ci­ji i afir­ma­ci­je pro­le­ter­skog in­ter­na­ci­o­na­li­zma sva­ka­ko je bi­lo i na­sto­ja­nje Sta­lji­na da po­mog­ne re­ha­bi­li­ta­ci­ji Bu­gar­ske. U tom kon­tek­stu tre­ba ra­zu­mje­ti i pre­go­vo­re ko­je je u Kra­jo­vi Ti­to imao sa pred­stav­ni­ci­ma Ote­če­stve­nog fron­ta Bu­gar­ske. Ina­če „bu­gar­ska voj­ska” je dej­stvo­va­la u Sr­bi­ji po pla­nu ko­ji je do­go­vo­ren sa J. B. Ti­tom, kao i po mol­bi ko­ju je ju­go­slo­ven­ska stra­na iz­ni­je­la još u te­le­gra­mu iz ja­nu­a­ra 1944.
U raz­go­vo­ri­ma sa Sta­lji­nom otvo­re­no je i pi­ta­nje me­đu­na­rod­nog pri­zna­nja na­sta­lih re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­mje­na u Ju­go­sla­vi­ji. Pred­lo­zi o „pri­vre­me­nom” pri­hva­ta­nju kra­lja i for­mi­ra­nja je­din­stve­ne vla­de bi­li su u funk­ci­ji pred­sto­je­ćih raz­go­vo­ra Sta­ljin–Čer­čil i sprem­no­sti Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča da u Ju­go­sla­vi­ji vo­di za­jed­nič­ku po­li­ti­ku sa za­pad­nim sa­ve­zni­ci­ma u ci­lju „kon­cen­tra­ci­je svih sna­ga” pro­tiv Nje­ma­ca.
Ka­sni­je, pri­sje­ća­ju­ći se bo­rav­ka u Mo­skvi, Ti­to je pr­vi su­sret sa Sta­lji­nom opi­si­vao kao „vr­lo hla­dan”, na mo­men­te „mu­čan”. Osnov­nim raz­lo­gom za to sma­trao je po­je­di­ne te­le­gra­me ko­je je to­kom ra­ta do­sta­vljao Ko­min­ter­ni, a po­seb­no onaj ko­ji je po­či­njao ri­je­či­ma: „Kad nam po­moć ne mo­že­te da uka­že­te, on­da nam bar ne­moj­te sme­ta­ti”. Sje­ćao se da su Sta­lji­no­ve pro­cje­ne, za­sno­va­ne na ne­do­volj­nom po­zna­va­nja ju­go­slo­ven­skih pri­li­ka, bi­le raz­li­či­te od nje­go­vih sta­vo­va ka­da je u pi­ta­nju pre­cje­nji­va­nje sna­ge bur­žo­a­zi­je u Sr­bi­ji i sprem­nost da se kralj Pe­tar II pri­vre­me­no pri­hva­ti. Uoča­vao je Sta­lji­no­vo pro­ti­vlje­nje za­o­štra­va­nju od­no­sa NOP-a sa Bri­tan­ci­ma ko­je bi re­me­ti­lo so­vjet­sko-bri­tan­sku po­li­ti­ku u Ju­go­sla­vi­ji. Ne­za­vi­sno od to­ga, Ti­tov bo­ra­vak u Mo­skvi pred­sta­vljao je de fak­to pri­zna­nje na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta i iz­ve­de­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne smje­ne vla­sti.
Ne­znat­no po od­la­sku J. B. Ti­ta iz Mo­skve dva do­ga­đa­ja od va­žno­sti za da­lji raz­voj pri­li­ka u Ju­go­sla­vi­ji go­to­vo da su se sli­la u je­dan. Na sa­stan­ku odr­ža­nom u Mo­skvi 18. ok­to­bra 1944. vla­de SSSR i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je „sa­gla­si­le” su se „da u Ju­go­sla­vi­ji vo­de za­jed­nič­ku po­li­ti­ku u ci­lju kon­cen­tra­ci­je svih sna­ga u bor­bi pro­tiv Nje­ma­ca ko­ji se po­vla­če i u ci­lju rje­ša­va­nja unu­tra­šnjih te­ško­ća Ju­go­slo­ve­na pu­tem uje­di­nje­nja ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske vla­de i na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta”. U Mo­skvi je do­go­vo­re­no da po­li­tič­ki uti­caj Mo­skve i Lon­do­na u Ju­go­sla­vi­ji bu­de pod­jed­nak. Ti­me je naj­di­rekt­ni­je „otvo­ren” pro­stor za no­vi spo­ra­zum Ti­ta i Šu­ba­ši­ća. Ali sa­mo dva da­na ka­sni­je, 20. ok­to­bra 1944, bi­lo je ja­sno da je bri­tan­ska po­li­ti­ka jed­na­kog po­li­tič­kog uti­ca­ja u Ju­go­sla­vi­ji po­ra­že­na. Po­bje­da u Be­o­grad­skoj ope­ra­ci­ji bi­la je za­jed­nič­ki tri­jumf Cr­ve­ne ar­mi­je i Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma. Tim či­nom par­ti­zan­ski po­kret je do­bio od­lu­ču­ju­ću bit­ku za Sr­bi­ju.
U da­ni­ma ko­ji su ne­po­sred­no sli­je­di­li J.B. Ti­to se 29. ok­to­bra 1944. go­di­ne pi­smom obra­tio so­vjet­skom dr­žav­nom i par­tij­skom vr­hu skre­ću­ći pa­žnju na ek­ce­se ko­ji kva­re do­bre po­li­tič­ke od­no­se i voj­nu sa­rad­nju. Po sve­mu su­de­ći, uka­zi­va­nje na pljač­ku, de­va­sti­ra­nje imo­vi­ne, ig­no­ri­sa­nje or­ga­na na­rod­ne vla­sti, ne­di­sci­pli­nu, „ne­zgod­ne po­stup­ke” po­je­di­nih pri­pad­ni­ka Cr­ve­ne ar­mi­je Ti­to je sma­trao svo­jom „ko­mu­ni­stič­kom du­žno­šću”. Skre­nuo je pa­žnju Sta­lji­nu na „mno­go­broj­ne ne­zgod­ne po­stup­ke” ne­kih voj­ni­ka i ofi­ci­ra Cr­ve­ne ar­mi­je, uz na­po­me­nu da to „na­šoj voj­sci i na­šem na­ro­du pa­da te­ško na sr­ce, s ob­zi­rom na to što naš na­rod i voj­ska obo­ža­va­ju Cr­ve­nu ar­mi­ju, ide­a­li­zu­ju je”. Ti­to je sma­trao da ek­ce­si na­sta­ju kao po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da pri­li­kom ula­ska u Ju­go­sla­vi­ju di­je­lu cr­ve­no­ar­me­ja­ca ni­je re­če­no „da Ju­go­sla­vi­ja ni­je ni Ru­mu­ni­ja, ni Ma­đar­ska, pa ni Bu­gar­ska, već ze­mlja ko­ja je od pr­vih da­na, još pri­je na­pa­da na So­vjet­ski Sa­vez, da­la sna­žan ot­por nje­mač­kim i dru­gim oku­pa­to­ri­ma”. Po­na­ša­nje kao da je u pi­ta­nju ne­pri­ja­telj­ska ze­mlja, mi­je­ša­nje u unu­tra­šnja po­li­tič­ka pi­ta­nja, oslo­ba­đa­nje za­tvo­re­ni­ka ko­je je uhap­sio na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret, za­po­si­je­da­nje fa­bri­ka, de­mon­ta­ža ma­ši­na i od­no­še­nje ala­ta ne­ki su od in­ci­de­na­ta na ko­je je Ti­to skre­tao pa­žnju. Pri tom je is­ti­cao da se no­va Ju­go­sla­vi­ja je­di­no mo­že oslo­ni­ti na SSSR i nje­go­vu „efi­ka­snu po­moć”. Na isti na­čin istu­pao je i M.Đi­las.
(NA­STA­VI­ĆE SE)