Umje­sto u za­do­volj­stvu i bla­go­sta­nju ve­ći­na ru­da­ra ši­rom Crne Go­re će svoj dan do­če­ka­ti če­ka­ju­ći na is­pla­tu za­o­sta­lih za­ra­da i ža­li­ti za pro­šlim vre­me­ni­ma.
Za Dan ru­da­ra je od­re­đen 24. sep­tem­bar jer je tog da­tu­ma 1948. go­di­ne po­čeo da ra­di Rud­nik bok­si­ta, ko­ji pre­ži­vlja­va naj­te­že tre­nut­ke u svo­joj isto­ri­ji. Pred­sjed­nik Sin­di­ka­ta rad­ni­ka Bok­si­ta Ili­ja Đi­las je ka­zao da pra­znik do­če­ku­ju u ve­li­koj ne­iz­vje­sno­sti, a pri­je de­set i 20 go­di­na su se ovom pra­zni­ku uvi­jek ra­do­va­li.
– Ra­di­lo se i pri­ma­nja su bi­la re­dov­na i pri­lič­no ve­li­ka. Tog pe­ri­o­da svi se pri­sje­ća­mo sa sje­tom. Ja sam ta­da pri­mao pla­tu od 1.500 ma­ra­ka i mo­gao da ži­vim vi­še ne­go skrom­no, dok da­na­šnja 193 eura ni­je­su do­volj­na za go­lu eg­zi­sten­ci­ju – re­kao je Đi­las.
Do­sko­ra­šnji pred­sjed­nik Sa­mo­stal­nog sin­di­ka­ta Rud­ni­ka bok­si­ta Bo­ri­sav Bo­ja­no­vić se ta­ko­đe sa sje­tom pri­sje­ća vre­me­na od pri­je dva­de­set go­di­na, ka­da su, ka­ko je ka­zao, Rud­ni­ci bok­si­ta bi­lje­ži­li su uspje­šne re­zul­ta­te i Dan ru­da­ra se pro­sla­vlja u ho­te­li­ma i re­sto­ra­ni­ma.
– Da­nas svi stre­pe za rad­na mje­sta i op­sta­nak po­ro­di­ca. Rad­ni­ci ne­ma­ju raz­lo­ga za za­do­volj­stvo, a da je ta­ko do­vo­ljan je po­ka­za­telj da će­mo se umje­sto na sve­ča­nom ruč­ku oku­pi­ti is­pred uprav­ne zgra­de u znak ne­za­do­volj­stva – re­kao je Bo­ja­no­vić i do­dao da ni­je mo­gao ni da sa­nja o ovo­me što se tre­nut­no de­ša­va u Bok­si­ti­ma.
– Pla­tu smo pri­ma­li sva­kog 25. u mje­se­cu, ni­kad mi­mo tog ro­ka. Ta­da je di­rek­tor bio Vla­di­mir Vuk­mi­ro­vić. Me­đu­tim, od pr­ve pri­va­ti­za­ci­je 2005. go­di­ne, ka­da je CE­AK pre­u­zeo kom­pa­ni­ju, kre­nu­lo se stran­pu­ti­com. Neo­d­go­vor­nog po­slo­dav­ca ni­je kon­tro­li­sa­la Vla­da i ra­dio je šta je htio. Ta­da nam je osta­lo ne­is­pla­će­no 15 za­ra­da i do­šlo je do dra­stič­nog sma­nje­nja pla­ta – re­kao je Bo­ja­no­vić.
Dvi­je go­di­ne ot­ka­ko je do­šao CE­AK, ka­ko je na­veo, ni­je bi­lo lo­še, ali su se na­kon tog pe­ri­o­da bo­ri­li svim sred­stvi­ma za svo­ja pra­va.
– Za­tva­ra­li smo se u ja­mi, uprav­noj zgra­di, ali ni­je­smo uspje­li da se iz­bo­ri­mo za svo­ja pra­va – ka­zao je on.
Za raz­li­ku od Bok­si­ta, Rud­nik mr­kog uglja u Be­ra­na­ma ra­di, ali nje­go­vi biv­ši rad­ni­ci su sve sem za­do­volj­ni.
– Mi­nu­la de­ša­va­nja u ovom rud­ni­ku svje­do­če da je in­du­stri­ja u pot­pu­nom ko­lap­su. U ovom ko­lek­ti­vu je pri­mi­je­nje­na me­to­da ko­jom su uni­šte­na sva moć­na pred­u­ze­ća. Pro­fi­ti­ra­li su oni ko­ji su za ma­le pa­re ku­pi­li pri­vred­ne gi­gan­te, pri­sva­ja­ju­ći vri­jed­nu dr­žav­nu imo­vi­nu, ko­ju su ka­sni­je da­li za kre­di­te i ta­ko uve­ća­va­li svo­je bo­gat­stvo – ka­zao je biv­ši ru­dar iz Be­ra­na Mar­ko An­đić.
Ne­kad se, ka­ko je ka­a­zao, Dan ru­da­ra do­če­ki­vao uz­vi­še­no i sve­ča­no.
- Ne­kad je ru­dar u Be­ra­na­ma, i po­red te­škog i mu­ko­trp­nog po­sla ko­ji je oba­vljao u ja­mi du­bo­koj 200 me­ta­ra, bio pra­vi go­spo­din, jer je za­ra­đi­vao pri­stoj­nu pla­tu i iz­dr­ža­vao po­ro­di­cu. Ot­ka­ko su džem­pe­ra­ši do­šli na vlast sve je kre­nu­lo na­o­pa­ko. Ta­ko smo u posldnje dvi­je de­ce­ni­je štraj­ko­va­li i bo­ri­li se, ali su nas gle­da­li kao gra­đa­ne dru­gog re­da. Ta­ko sam i ja oti­šao u pen­zi­ju pun gor­či­ne – re­kao je An­đić.
U Me­tal­fe­ru, ko­ji upra­vlja Rud­ni­kom mr­kog uglja, ka­žu da do­la­ze bo­lji da­ni, te da su u mi­nu­lom pe­ri­o­du upo­sli­li no­vih 110 rad­ni­ka i dva pri­prav­ni­ka i od­ra­di­li do­sta po­slo­va ko­ji su ga­rant uspje­šne pro­iz­vod­nje u ja­mi Pet­njik.
– Uspje­li smo da iz­mi­ri­mo do­bar dio za­o­sta­lih oba­ve­za i po­kre­ne­mo pro­iz­vod­nju, ta­ko da se ugalj iz Be­ra­na po­sle du­žeg vre­me­na na­šao na tr­ži­štu. Usko­ro na­mje­ra­va­mo da da uve­de­mo tre­ću smje­nu što po­ka­zu­je da je Rud­nik do­ži­vio uspje­šan opo­ra­vak – ka­­za­li su „Da­nu” iz Me­tal­fe­ra.
L.N. – D.J.


Pra­znik obi­lje­ža­va­ju je­di­no u Plje­vlji­ma

Dan ru­da­ra se je­di­no pro­sla­vlja u Rud­ni­ku uglja u Plje­vlji­ma. To pred­u­ze­će je or­ga­ni­zo­va­lo niz ak­ci­ja, po­put do­bro­volj­nog da­va­nja kr­vi, dok će da­nas bi­ti sve­ča­na sjed­ni­ca.
Osim Rud­ni­ka uglja u Plje­vlji­ma je i rud­nik Šu­plja sti­je­na ko­jom upra­vlja Gra­dir Mon­te­ne­gro.


Re­kord­na 1986. go­di­na

Bo­ja­no­vić je pod­sje­tio da je u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta pri­je tri de­ce­ni­je na go­di­šnjem ni­vou ostva­ri­va­na pro­iz­vod­nja od 850 hi­lja­da to­na bok­si­ta.
– To je bi­lo 1986. go­di­ne i mi­slim da je naj­vi­ši ostva­re­ni iz­voz. Bio je za­cr­tan plan od mi­li­on to­na, a bok­sit je pla­si­ran Če­si­ma i Ru­mu­ni­ma – sje­ća se Bo­ja­no­vić.