Kon­stant­ne gla­vo­bo­lje, ci­sta na mo­zgu i lo­še psi­hič­ko sta­nje ma­lo­ljet­ne K.Š. (10), žr­tve po­ro­dič­nog na­si­lja, ni­je­su do­volj­ni raz­lo­zi da pod­go­rič­ki Cen­tar za so­ci­jal­ni rad pre­du­zme sve što je u nje­go­voj nad­le­žno­sti ka­ko bi toj dje­voj­či­ci bi­la obez­bi­je­đe­na ade­kvat­na zdrav­stve­na za­šti­ta i si­gur­no i mir­no okru­že­nje. Pre­ma ri­je­či­ma nje­ne maj­ke S.R., ko­ja je u apri­lu pod­ni­je­la kri­vič­nu pri­ja­vu pro­tiv biv­šeg su­pru­ga M.Š. zbog na­si­lja pre­ma nji­ho­vim kćer­ka­ma, Cen­tar za so­ci­jal­ni rad ni­je že­lio da da pi­sa­no mi­šlje­nje da dje­voj­či­ce pri­vre­me­no pri­pad­nu maj­ci, osta­vlja­ju­ći da ocje­nu o to­me da­ju sud­ski vje­šta­ci.
U pod­go­rič­kom Osnov­nom su­du da­nas će bi­ti odr­ža­no dru­go ro­či­šte za iz­mje­nu sta­ra­telj­stva, a S.R. ape­lu­je na mi­ni­stra ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Bo­ri­sa Ma­ri­ća da po­mog­ne nje­noj dje­ci.
Ona is­ti­če da već tri mje­se­ca od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad tra­ži da od oca dje­voj­či­ce uzme nje­nu zdrav­stve­nu knji­ži­cu ka­ko bi mo­gla da se li­je­či, ali ni to ne uspi­je­va­ju da ura­de. Slu­žbe­ni­ci Cen­tra ko­ji su usme­no odo­bri­li S.R. pri­vre­me­no sta­ra­nje do okon­ča­nja sud­skog spo­ra na­kon pri­ja­ve za na­si­lje u po­ro­di­ci i na­kon is­ka­za dje­voj­či­ca da već go­di­na­ma tr­pe na­si­lje od­bi­li su da taj stav po­no­ve na za­htjev su­da. Oni su to, ka­ko je ka­za­la maj­ka dje­voj­či­ca, osta­vi­li na pro­cje­nu vje­šta­ci­ma, a S.R. na­vo­di da su joj re­kli da su se na to od­lu­či­li zbog „ko­mpli­ko­va­no­sti slu­ča­ja“.
– Ka­za­li su mi da se si­tu­a­ci­ja za­kom­pli­ko­va­la jer jed­na kćer­ka ho­će da ži­vi kod oca, a dru­ga kod me­ne. Pa zar zbog kom­pli­ko­va­nih slu­ča­je­va oni i ne po­sto­je? Upra­vo za­to što su ova­kvi slu­ča­je­vi kom­pli­ko­va­ni i tra­ži­mo in­ter­ven­ci­ju in­sti­tu­ci­ja, ko­je tre­ba da po­sre­du­ju i na­đu naj­bo­lje rje­še­nje. A oni pre­ba­cu­ju slu­čaj na vje­šta­ke za­to što je ne­što kom­pi­ko­va­no – ka­za­la je S.R.
Pre­ba­ci­va­nje nad­le­žnosti sa jed­ne na dru­gu in­sti­tu­ci­ju, kom­pli­ko­va­ne pro­ce­du­re, ali i ma­njak sen­zi­bi­li­te­ta za ono što je naj­bo­lji in­te­res dje­te­ta, od­no­sno ig­no­ri­sa­nje ono­ga što dje­voj­či­ca že­li, za­pra­vo či­tav ovaj slu­čaj či­ni još te­žim za nju. Njena maj­ka is­ti­če da ne­ka in­sti­tu­ci­ja tre­ba da joj od­go­vo­ri či­ja je nad­le­žnost da se nje­nom dje­te­tu obez­bi­je­di zdrav­stve­na knji­ži­ca ko­ja se na­la­zi u ku­ći oca ko­ji je bio na­si­lan pre­ma njoj. Ka­ko je do­da­la, iako je za dje­voj­či­cu op­te­re­ću­ju­će da joj se bi­lo šta od ove pri­če po­mi­nje, pred­stav­ni­ci Cen­tra in­si­sti­ra­ju na to­me da se ona gle­da sa ocem.
– Zbog ne­de­fi­ni­sa­nja nad­le­žno­sti i zbog ne­mo­guć­no­sti ili ne­spo­sob­no­sti Cen­tra za so­ci­jal­ni rad da joj što vi­še olak­ša­ju si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­šla kao žr­tva kon­ti­nu­i­ra­nog fi­zič­kog i psi­hič­kog na­si­lja, naj­vi­še tr­pi upra­vo ona, od­no­sno nje­no zdrav­stve­no sta­nje. Ni­je­su joj obez­bi­je­di­li zdrav­stve­nu knji­ži­cu. Pro­ve­la sam da­ne i da­ne u po­ku­ša­ji­ma da joj na­ba­vim zdrav­stve­nu knji­ži­cu da bih mo­gla da tra­žim upu­te za me­di­cin­ske pre­gle­de. Bi­li smo pri­nu­đe­ni da je vo­di­mo u pri­vat­ne zdrav­stve­ne usta­no­ve. Tra­ži­la sam od lju­di iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad da po­zo­vu nje­nog oca i tra­ži mu tu zdrav­stve­nu knji­ži­cu. Oni su ka­za­li da po­ku­ša­va­ju i na to­me je sve osta­lo – ka­za­la je S.R.
Ona je do­da­la da su za kćer­ku i nju po­sta­le vr­lo op­te­re­ću­ju­će sva­ko­dnev­ne po­ru­ke iz Cen­tra u ko­ji­ma im pre­no­se očev apel da se se­stre spo­je, ili žal­be što je do­zvo­li­la dje­te­tu da otvo­ri pro­fil na Fej­sbu­ku ili što ju je od­ve­la na kon­cert na ko­jem je bi­lo oko 7.000 dje­ce.
– Cen­tar in­si­sti­ra da oca ured­no oba­vje­šta­vam ka­kvi su na­la­zi mo­je kćer­ke. Oca ko­ji ni­je htio da da zdrav­stve­nu knji­ži­cu kćer­ke sa­da tre­ba ured­no da oba­vje­šta­vam o nje­nom zdrav­stve­nom sta­nju, ko ju je pre­gle­dao, to jest ko su lje­ka­ri ko­ji su je pre­gle­da­li bez knji­ži­ce!? Ko je taj čo­vjek da uop­šte tra­ži ta­ko ne­što, a u star­tu je ko­čio na­mje­ru da to di­je­te uop­šte bu­de pre­gle­da­no? Ko su oni iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad i ka­kve su nji­ho­ve nad­le­žno­sti ka­da ni knji­ži­cu ni­je­su mo­gli da mi obez­bi­je­de? Ako ni­je­su mo­gli oni, šta je sa nji­ho­vom sa­rad­njom sa MUP-om i su­dom– pi­ta se S.R.
Ona pod­sje­ća da je dje­voj­či­ca A.Š. sre­di­nom apri­la pod­ni­je­la pri­ja­vu pro­tiv oca i ma­će­he, na­kon što su kćer­ke do­šle kod nje. Ta­da je na ti­je­lu K.Š. pri­mi­je­ti­la pod­li­ve i mo­dri­ce, na­kon če­ga su joj kćer­ke pri­zna­le da ih je otac pret­hod­ne no­ći vi­še sa­ti tu­kao zbog do­ma­ćeg za­dat­ka. K.Š. su po­tom pre­gle­da­li lje­ka­ri, a po­tom je o sve­mu oba­vi­je­šte­na po­li­ci­ja, ko­joj je dje­voj­či­ca sa­op­šti­la ka­ko je za­do­bi­la mo­dri­ce.
– Cen­tar je na­kon to­ga me­ni usme­no po­vje­rio dje­cu. One su ta­da do­šle kod me­ne. Me­đu­tim, sve vri­je­me ot­ka­ko im tra­žim da mi to da­ju na­pi­sme­no, oni go­vo­re da to ni­je nji­ho­va nad­le­žnost. Zbog ne­do­stat­ka tog pa­pi­ra, vi­še ni­gdje ni­je­sam ni­šta mo­gla da za­vr­šim. Za­što to mo­gu da ura­de usme­no a ne i u pi­sa­noj for­mi? Ka­da mi je sud po­slao rje­še­nje da mo­ram da vra­tim di­je­te ocu ili da pla­tim ka­znu od 500 eura, ni­je­sam ima­la pa­pir na ko­jem pi­še da mi je kćer­ku na sta­ra­nje po­vje­rio Cen­tar za so­ci­jal­ni rad. Po­če­lo je su­đe­nje, a su­di­ja je tra­žio da se Cen­tar iz­ja­sni. Nji­hov pred­stav­nik je sa­op­štio da oni ne že­le da da­ju mi­šlje­nje i da za to pred­la­žu vje­šta­ke. Tri mje­se­ca su pro­šla, a ni­ko ni­šta ni­je za­vr­šio. Vr­ti­mo se ukrug jer nas pre­ba­cu­ju sa in­sti­tu­ci­je na in­stitu­ci­ju – re­kla je S.R.
Ona do­da­je da joj dje­lu­je kao da Cen­tar sa­mo ­for­malno že­li da is­po­štu­je sve stva­ri ko­je za­kon i pro­pi­si pred­vi­đa­ju.
Ona do­da­je da je Cen­tar pred­la­gao su­sre­te nje­ne kćer­ke sa ocem.
–Ta­kvi sa­vje­ti ni­je­su u naj­bo­ljem in­te­re­su mog dje­te­ta. Ona čak ne­će ni na te­le­fon da mu se ja­vi. Ne mo­gu opi­sa­ti ka­kve su nje­ne re­ak­ci­je sa­mo kad je po­zo­ve. Kad ga vi­di, poč­ne da se ža­li na gla­vo­bo­lje, pla­če, mo­li da ide­mo u po­li­ci­ju – tvr­di S.R.
A.O.


Skri­va­le isti­nu od psi­ho­lo­ga

S.R. ka­že da su nje­ne kćer­ke po pre­po­ru­ci iza­bra­nog lje­ka­ra tri go­di­ne po­sje­ći­va­le psi­ho­lo­ga, ko­ji, ka­ko je ka­za­la, ni­je pri­mi­je­tio da one tr­pe na­si­lje. Za to su, po nje­noj ocje­ni, kri­vi otac i ma­će­ha dje­voj­či­ca, ko­ji su im pri­je do­la­ska kod psi­ho­lo­ga go­vo­ri­li šta tre­ba da ka­žu. Ona na­vo­di da joj je ne­dav­no rad­ni­ca Cen­tra za so­ci­jal­ni rad SMS-om sa­op­šti­la da je njen biv­ši su­prug kćer­ka­ma za­ka­zao raz­go­vor kod psi­ho­lo­ga.
– On i nje­go­va su­pru­ga su go­vo­ri­li dje­ci šta tre­ba da ka­žu psi­ho­lo­gu. Tri go­di­ne mo­je kćer­ke la­žu psi­ho­lo­ga da im je u po­ro­di­ci fi­no i da ne tr­pe na­si­lje. Sve to zna­ju i u Cen­tru, a opet me oba­vje­šta­va­ju da je moj biv­ši su­prug na­šim kćer­ka­ma za­ka­zao raz­go­vor kod psi­ho­lo­ga i da mi oni pred­la­žu i sa­vje­tu­ju mi kao li­ca od stru­ke da ipak di­je­te po­ve­dem na raz­go­vor. Rad­ni­ca Cen­tra mi je ka­za­la da sma­tra da je tret­man kod psi­ho­lo­ga vr­lo zna­ča­jan zbog gla­vo­bo­lja. S ob­zi­rom da je jed­no di­je­te sa­da kod oca, a dru­go kod maj­ke, a taj psi­ho­log tri go­di­ne ni­je shva­tio da one tr­pe na­si­lje, ka­ko će da im po­mog­ne i shva­ti pra­vu isti­nu – pi­ta ona.


Tra­ži kon­takt sa dru­gom kćer­kom

Na­ša sa­go­vor­ni­ca ka­že da je od su­da tra­ži­la da odr­ža­va kon­takt sa kćer­kom ko­ja je kod oca.
– Sud ka­že da to ni­je nji­ho­va nad­le­žnost i da tim po­vo­dom tre­ba da odem u Cen­tar. Ka­da po­đem ta­mo i u pi­sa­noj for­mi tra­žim kon­takt sa dru­gom kćer­kom, oni mi na to od­go­vo­re po­ru­kom da su po­ku­ša­li da se do­go­vo­re sa mo­jim biv­šim su­pru­gom oko kon­tak­ta, ali da ona na to ne pri­sta­je. Ne­će da mi ka­žu šta da ra­dim, i pro­sto ne znam da li me­ni i mo­joj dje­ci či­tav ži­vot tre­ba da pro­đe u to­me „ni­je­smo mo­gli” i „mi ni­je­smo nad­le­žni“. Ko je nad­le­žan – pi­ta S.R.
Ona is­ti­če da od Cen­tra tra­ži da joj omo­gu­ći da kćer­ku ko­ja ži­vi kod nje­nog biv­šeg su­pru­ga gle­da po sud­skoj pre­su­di.