PI­ŠE: Da­mir Pi­lić

Še­zde­set­tro­go­di­šnji dok­tor fi­lo­zo­fi­je Zvon­ko Šun­dov pri­mio je po­sled­nju pla­tu pri­je dva­de­set če­ti­ri go­di­ne. Ipak, ka­da smo se sa­sta­li, in­si­sti­rao je da pla­ti obje ka­fe. Go­di­na­ma je bio vje­ro­vat­no naj­bo­lje obra­zo­va­ni bes­kuć­nik u Hr­vat­skoj, ali to ga ni­je slo­mi­lo.
– Stvar­nost je klop­ka za sva­kog mi­sli­o­ca – ka­že on.
Šun­dov je ot­pu­šten s po­sla u Elek­tro­teh­nič­koj ško­li u Za­gre­bu 1991. go­di­ne. Su­do­vi u Za­gre­bu i Stra­zbu­ru po­ni­šti­li su od­lu­ku o ot­pu­šta­nju, ali pro­fe­sor se ni­ka­da ni­je vra­tio pred uče­ni­ke – nje­go­vo rad­no mje­sto je u me­đu­vre­me­nu uki­nu­to. Pre­da­vao je mark­si­zam.
U so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji mark­si­zam je bio oba­ve­zan pred­met u sred­njim ško­la­ma i na fa­kul­te­ti­ma, sve do pa­da Ber­lin­skog zi­da 1989. i ko­lap­sa ko­mu­ni­zma, ka­da je ame­rič­ki po­li­ti­ko­log Fren­sis Fu­ku­ja­ma u po­zna­tom ese­ju „Kraj isto­ri­je” pro­gla­sio ko­nač­nu po­bje­du li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je i ka­pi­ta­li­zma.
Sto­ti­ne na­stav­ni­ka i pro­fe­so­ra mark­si­zma osta­lo je bez po­sla. U do­ba bur­nih pro­mje­na bi­li su pre­zre­ni kao ku­ri­ri to­ta­li­ta­ri­zma za ko­je ne­ma mje­sta u de­mo­krat­skom dru­štvu.
Me­đu­tim, po­li­tič­ki pej­zaž Evro­pe da­nas se po­no­vo mi­je­nja: zbog glo­bal­ne eko­nom­ske kri­ze lje­vi­čar­ski po­kre­ti po­sta­ju sve sna­žni­ji. Po­čet­kom 2015. jed­na evrop­ska ze­mlja do­bi­la je vla­du sa­sta­vlje­nu od ra­di­kal­nih lje­vi­ča­ra, pr­vi put po­sle ob­ja­vlji­va­nja „Kra­ja isto­ri­je” – na iz­bo­ri­ma u Grč­koj po­bi­je­di­la je Si­ri­za, po­li­tič­ki po­kret iz­ra­stao iz Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. U Špa­ni­ji se ni­ot­kud po­ja­vio Po­de­mos, po­kret bli­zak Si­ri­zi, i ubr­zo se na­met­nuo kao tre­ća naj­ja­ča gru­pa­ci­ja na po­li­tič­koj sce­ni. Pro­šle go­di­ne je nje­mač­ka par­ti­ja Die Lin­ke osvo­ji­la vlast u dr­ža­vi Tu­rin­gi­ja na­stu­pa­ju­ći sa so­ci­ja­li­stič­ke de­mo­krat­ske plat­for­me, a njen glav­ni kan­di­dat je u kam­pa­nji no­sio sa so­bom cr­ve­nu bi­stu Kar­la Mark­sa. No­vi li­der La­bu­ri­stič­ke par­ti­je u Bri­ta­ni­ji Dže­re­mi Kor­bin iz­ja­vio je da je Marks „fa­sci­nant­na fi­gu­ra... od ko­je mo­že­mo mno­go na­u­či­ti”.
Iz­gle­da da se mark­si­stič­ke vri­jed­no­sti zbog ko­jih su Zvon­ko Šun­dov i mno­gi dru­gi u pro­šlo­sti osta­ja­li bez po­sla vra­ća­ju na evrop­sku po­zor­ni­cu. Čak i Fu­ku­ja­ma pi­še o pro­ble­mu ne­jed­na­ko­sti i do­mi­na­ci­ji fi­nan­si­ja u ka­pi­ta­li­stič­kom si­ste­mu.
Ima­ju­ći u vi­du taj no­vi po­li­tič­ki pej­zaž, po­ku­šao sam da is­tra­žim šta se do­go­di­lo sa ne­za­po­sle­nim pro­fe­so­ri­ma mark­si­zma i sa­znam ka­ko oni i no­vi evrop­ski mark­si­sti tu­ma­če da­na­šnje ši­re­nje so­ci­ja­li­stič­kih ide­ja. Da li Si­ri­za oži­vlja­va nji­ho­ve sru­še­ne sno­ve? Da li je pre­mi­jer Grč­ke i li­der Si­ri­ze Alek­sis Ci­pras nji­hov de­mo­krat­ski Le­njin dva­de­set pr­vog vi­je­ka? Šta bi da­nas mo­glo da se čup­ne iz Mark­so­ve bra­de da iz­gra­di­mo bo­lju evrop­sku bu­duć­nost?
– Vri­je­me mark­si­zma tek do­la­zi – re­kao mi je Šun­dov dok smo pi­li ka­fu u Za­gre­bu u ma­ju ove go­di­ne.
Ci­ti­rao je jed­nu od iko­na so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta.
– Ro­za Luk­sem­burg ka­že ’mo­že­mo bi­ra­ti iz­me­đu so­ci­ja­li­zma i var­va­ri­zma’. Sa­da ima­mo var­va­ri­zam. Si­ri­za i Po­de­mos su hu­ma­ni čin po­bu­ne. Ka­pi­ta­li­zam ne­ma ozbilj­nog ne­pri­ja­te­lja osim mark­si­zma. Ka­pi­ta­li­sti zna­ju: ako iko mo­že da im do­đe gla­ve, to su mark­si­sti. Za­to Si­ri­za ima ta­ko mno­go pro­ble­ma u pre­go­vo­ri­ma sa Evrop­skom uni­jom – ka­že on.
Šun­dov pri­zna­je da mu je tre­ba­lo do­sta vre­me­na da se opo­ra­vi po­sli­je ot­ka­za. Uče­ni­ci su mu se ja­vlja­li na uli­ci, ali pro­fe­so­ri s ko­ji­ma je pro­vo­dio vri­je­me, nje­go­vi ne­ka­da­šnji pri­ja­te­lji iz zbor­ni­ce, po­če­li su da ga iz­bje­ga­va­ju. Raz­veo se. Biv­ša su­pru­ga ga je iz­ba­ci­la iz sta­na u šort­su i pa­pu­ča­ma.
– Spa­vao sam na klu­pi is­pred že­lje­znič­ke sta­ni­ce, a zi­mi sam ula­zio u na­pu­šte­ne va­go­ne za­jed­no s dru­gim bes­kuć­ni­ci­ma. Ži­vio sam nor­ma­lan ži­vot, a on­da sam se iz­ne­na­da na­šao na uli­ci. Sve knji­ge su mi osta­le u sta­nu, a iz­gu­bio sam i pri­ja­te­lje – pri­ča on.
Šun­dov je ipak uz se­be imao fi­lo­zof­ske sa­go­vor­ni­ke. Ci­ti­rao mi je He­ra­kli­to­vu mak­si­mu da je­dan čo­vek vri­je­di ko­li­ko de­set hi­lja­da lju­di, ako je ve­lik.
– A ja sam imao dvo­ji­cu – He­ge­la i Mark­sa – ka­že on.
„Ra­sad­nik” mark­si­zma
Dok­tor­ka so­ci­o­lo­gi­je Mi­ra Lju­bić Lor­ger ta­ko­đe pri­pa­da gru­pi mark­si­sta iz aka­dem­ske za­jed­ni­ce ko­ji­ma je pad ko­mu­ni­zma iz osno­va pro­mi­je­nio ži­vot. Do 1990. go­di­ne ra­di­la je u Cen­tru za dru­štve­na is­tra­ži­va­nja u Spli­tu, uni­ver­zi­tet­skoj in­sti­tu­ci­ji ko­ja je po mi­šlje­nju no­ve an­ti­ko­mu­ni­stič­ke hr­vat­ske vla­de bi­la ra­sad­nik mark­si­zma.
Cen­tar su op­tu­ži­li za pro­gon re­li­gi­je i od­mah ga uga­si­li — ma­da je me­đu sa­rad­ni­ci­ma Cen­tra bi­lo i sve­šte­ni­ka, ka­že Mi­ra Lju­bić Lor­ger.
– Ima iro­ni­je u to­me što je moj pro­je­kat bio na­slo­vljen `Dijalog iz­me­đu hri­šćan­stva i ljevice`. Pre­ki­nu­li su ga na po­lo­vi­ni ta­ko što su mi us­kra­ti­li sred­stva. To­li­ko o di­ja­lo­gu hri­šća­na i lje­vi­ce – ka­že ona.
Da bi pre­ži­vje­la mo­ra­la je da se okre­ne sta­rom ho­bi­ju: astro­lo­gi­ji. Za­gre­bač­ki ne­djelj­nik „Na­ci­o­nal” po­zvao ju je da pi­še ho­ro­sko­pe.
Za­mo­li­la je lju­de iz „Na­ci­o­na­la” da pi­še pod pse­u­do­ni­mom, ali oni su tra­ži­li da se pot­pi­su­je kao dok­tor­ka so­ci­o­lo­gi­je, da bi nji­ho­vi ho­ro­sko­pi bi­li kre­di­bil­ni­ji.
– Zva­la sam pri­ja­te­lje i mo­li­la ih da ne ku­pu­ju „Na­ci­o­nal”. Bi­lo mi je ne­pri­jat­no. Mo­gla sam da bi­ram – ili da ra­dim to ili da umrem od gla­di kao ča­stan di­si­dent. Ali ta dru­ga mo­guć­nost je bi­la is­klju­če­na zbog mo­je dvo­je dje­ce – is­pri­ča­la je ona.
Sa­da je u pen­zi­ji i pa­žlji­vo pra­ti šta se do­ga­đa u Grč­koj. Vje­ru­je da je po­bje­da Si­ri­ze naj­va­žni­ji dru­štve­ni i po­li­tič­ki do­ga­đaj u Evro­pi u po­sled­njih dva­de­set go­di­na.
– Si­ri­zu će vje­ro­vat­no da sru­še, ali či­nje­ni­ca da je lje­vi­ca u Evro­pi po­če­la da po­bje­đu­je na iz­bo­ri­ma i for­mi­ra vla­de ozna­ča­va po­če­tak no­ve ere. Ja to do­ži­vlja­vam kao lič­nu po­bje­du, kao da sam do­bi­la tre­će di­je­te – ka­že ona.
Fi­lo­zof Du­ško Či­zmić Ma­ro­vić je 1990. go­di­ne ra­dio u Mark­si­stič­kom cen­tru u Spli­tu. Slič­ne po­li­tič­ke i na­uč­ne in­sti­tu­ci­je po­sto­ja­le su u svim ve­ćim gra­do­vi­ma so­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je i ima­le su po­dr­šku Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Po­sli­je ga­še­nja Cen­tra, kao biv­ši no­vi­nar i ured­nik stu­dent­skih no­vi­na, po­ku­šao je da ži­vi od pi­sa­nja. Me­đu­tim, po­čeo je rat iz­me­đu Hr­vat­ske i Sr­bi­je, a nje­gov pu­bli­ci­stič­ki sen­zi­bi­li­tet, ka­ko is­ti­če, bio je „pre­vi­še nje­žan” za ta­da­šnju po­li­tič­ku kli­mu.
– Za­to sam po­stao ri­bar – ka­že on.
Po­zaj­mio je no­vac, sta­vio pod hi­po­te­ku že­nin stan i ku­pio ri­bar­ski bro­dić. Nje­go­va ka­pi­ta­li­stič­ka avan­tu­ra se lo­še za­vr­ši­la i 1996. je ostao bez sta­na jer vi­še ni­je mo­gao da ot­pla­ću­je du­go­ve. U me­đu­vre­me­nu mu je že­na umr­la od ra­ka.
Dok­tor fi­lo­zo­fi­je ko­ji je za­vr­šio na uli­ci, dok­tor­ka so­ci­o­lo­gi­je ko­ja se vra­ti­la astro­lo­gi­ji i no­vi­nar ko­ji se okre­nuo ri­ba­re­nju: ta­kve su bi­le sud­bi­ne hr­vat­skih mark­si­sta po­sli­je Kra­ja isto­ri­je.
Ko­mu­ni­stič­ka „pre­va­ra”
U po­re­đe­nju sa ko­le­ga­ma ko­ji su ra­di­li u ško­la­ma i is­tra­ži­vač­kim in­sti­tu­ti­ma, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri mark­si­zma u Hr­vat­skoj pro­šli su ne­što bo­lje. Obič­no su po obra­zo­va­nju bi­li fi­lo­zo­fi ili so­ci­o­lo­zi ko­ji su pre­da­va­li i dru­ge pred­me­te, pa su ih sa­mo na­sta­vi­li pre­da­va­ti.
Li­no Ve­ljak je na Uni­ver­zi­te­tu u Za­gre­bu do 1990. pre­da­vao mark­si­zam i on­to­lo­gi­ju, a po­tom sa­mo on­to­lo­gi­ju. Sje­ća se da su ne­ke ko­le­ge „pre­šle na dru­gu stra­nu” i pri­hva­ti­le no­vi na­ci­o­na­li­stič­ki pro­gram.
Naj­po­zna­ti­ji hr­vat­ski kon­ver­tit ko­ji je pre­šao iz mark­si­stič­kog u na­ci­o­na­li­stič­ki ta­bor je­ste se­dam­de­se­to­smo­go­di­šnji Zdrav­ko To­mac, da­nas omi­lje­ni in­te­lek­tu­a­lac hr­vat­ske de­sni­ce, či­je knji­ge pr­šte an­ti­ko­mu­ni­stič­kim sta­vo­vi­ma.
Ali To­mac je ne­ka­da sa­ra­đi­vao sa Edvar­dom Kar­de­ljem, tvor­cem ju­go­slo­ven­skog mo­de­la „so­ci­ja­li­stič­kog sa­mo­u­pra­vlja­nja” – si­ste­ma u ko­jem rad­ni­ci sa­mi upra­vlja­ju dr­žav­nim pred­u­ze­ći­ma – i naj­bli­žim sa­rad­ni­kom Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, du­go­go­di­šnjeg li­de­ra Ju­go­sla­vi­je.
To­mac pri­zna­je da je Marks bio ve­li­ko „ot­kro­ve­nje” za nje­ga u mla­do­sti – na­ro­či­to ide­ja da svi­jet ne tre­ba sa­mo tu­ma­či­ti ne­go i mi­je­nja­ti. Da­nas sma­tra da je naj­ve­ća za­blu­da mark­si­zma vje­ro­va­nje da na­sil­no ru­še­nje ka­pi­ta­li­zma mo­že da stvo­ri bo­lje dru­štvo.
Sta­lji­nov duh
To­kom sva­kog in­ter­vjua iz­nad dik­ta­fo­na leb­dio je Sta­lji­nov duh. Svi mo­ji mark­si­stič­ki sa­go­vor­ni­ci osje­ća­li su po­tre­bu da se dis­tan­ci­ra­ju od nje­ga. Si­ri­zu vi­de kao pr­vi ko­rak ka de­mo­krat­skom so­ci­ja­li­zmu u Evro­pi, so­ci­ja­li­zmu ko­ji će ja­sno da se raz­li­ku­je od to­ta­li­tar­ne ver­zi­je iz dva­de­se­tog vi­je­ka.
– Uz La­tin­sku Ame­ri­ku, Ju­žna Evro­pa bi mo­gla bi­ti `drugo krilo` in­ter­na­ci­o­nal­nog po­kre­ta ko­ji će do­ve­sti u pi­ta­nje do­mi­na­ci­ju slo­bod­nog tr­ži­šta i ka­pi­ta­li­zma – re­kao je Ve­ljak.
„Bu­duć­nost je ne­na­pi­sa­na”
U Ati­ni, u sje­di­štu par­ti­je u uli­ci Elef­te­ri­jas, do­mi­ni­ra­ju mla­di lju­di. Sa iz­u­zet­kom ži­vo­pi­snog ka­fea na pr­vom spra­tu, pro­sto­ri­je su skrom­ne, go­to­vo asket­ske.
– Da, ja sam mark­si­sta – go­vo­ri mi če­tr­de­se­to­go­di­šnji An­dre­as Ka­ri­cis, član po­li­tič­kog se­kre­ta­ri­ja­ta Si­ri­ze, dok sje­di­mo u so­bi bez kom­pju­te­ra. Na po­li­ci iza nje­ga sto­ji sa­mo mo­tor­ci­kli­stič­ka ka­ci­ga.
– Kao stran­ka lje­vi­ce čvr­sto vje­ru­je­mo da lo­gi­ka pro­fi­ta i ka­pi­ta­li­zma uni­šta­va pla­ne­tu i pro­iz­vo­di si­ro­ma­štvo. Ne vje­ru­je­mo da mo­že­mo da pre­đe­mo u so­ci­ja­li­zam di­rekt­no iz ka­pi­ta­li­zma, kao što ve­ru­je Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja. Isti­na je, že­li­mo dru­štvo dru­ga­či­je od ka­pi­ta­li­stič­kog, ali mi­sli­mo da ono mo­ra da se gra­di od­o­zdo na­vi­še, a ne po­li­tič­kim od­lu­ka­ma s vr­ha – ka­že on.
Je­dan po­ku­šaj iz­grad­nje ta­kvog dru­štva već se od­vi­ja u Ati­ni. Eks­ar­hi­ja je dio gra­da ko­ji po­ne­kad na­zi­va­ju sr­cem evrop­skog ot­po­ra ka­pi­ta­li­zmu. To je dom anar­hi­sta, tvr­dog kri­la grč­ke lje­vi­ce. Po­li­ci­ja ta­mo ri­jet­ko za­la­zi jer ih do­če­ku­ju „mo­lo­to­vlje­vim kok­te­li­ma”. U ovom kra­ju ne­ma ka­pi­ta­li­stič­kih bren­do­va i zi­do­vi su po­kri­ve­ni an­ti­ka­pi­ta­li­stič­kim gra­fi­ti­ma. „Bu­duć­nost je ne­na­pi­sa­na”, ka­že je­dan zid.
– Kod me­ne ne mo­že da se pla­ti kar­ti­com, pri­mam sa­mo go­to­vi­nu. Ta­ko je u ci­je­lom kra­ju. To je naš ob­lik ot­po­ra ka­pi­ta­li­zmu – re­kao mi je dva­de­set­še­sto­go­di­šnji Alek­san­dar Pa­pa­do­pu­los u svom re­sto­ra­nu.


Le­njin na lap­to­pu

Uve­če, dok še­ta­mo So­ho­om, he­do­ni­stič­kim kvar­tom Lon­do­na, hr­vat­ski so­ci­o­log To­ni Prug pri­ča mi da ga je tek ži­vot u Lon­do­nu uči­nio mark­si­stom.
– Od­ra­stao sam u Ju­go­sla­vi­ji u vri­je­me ko­mu­ni­zma, ali po­li­ti­ka me ni­ka­da ni­je za­ni­ma­la. On­da sam do­šao u Lon­don 1996. i go­di­nu da­na ra­dio na re­cep­ci­ji ho­te­la „Alek­san­dra” na Pa­ding­to­nu, de­set sa­ti dnev­no za tri fun­te na sat. Tu su bi­le i dvi­je Bu­gar­ke ko­je su ra­di­le sa mnom po 14 sa­ti dnev­no za dvi­je fun­te na sat – pla­ka­le su i sla­le no­vac ku­ći. To je bi­lo dno dna. Ta­da sam ku­pio lap­top i po­čeo da či­tam Mark­sa i Le­nji­na. Ako po­sli­je ta­kvog is­ku­stva ne po­sta­neš mark­si­sta, on­da s to­bom ne­što ni­je u re­du – ka­že Prug, star 43 go­di­ne.
On je za­tim ra­dio de­set go­di­na kao pro­gra­mer i ta­ko pla­ćao stu­di­je so­ci­o­lo­gi­je. Dok­to­ri­rao je na Uni­ver­zi­te­tu „Kvin Me­ri” u Lon­do­nu na te­mi „Ega­li­tar­na pro­iz­vod­nja i di­stri­bu­ci­ja ro­ba i bo­gat­stva”. Svr­ha ega­li­tar­ne pro­iz­vod­nje ni­je pro­fit, ob­ja­šnja­va on, već fer di­stri­bu­ci­ja.
On tvr­di da je to Ma­rk­sov naj­va­žni­ji do­pri­nos i na­vo­di pri­mjer sta­no­va u dru­štve­noj svo­ji­ni u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji.
– Ako do­bi­je­te još jed­no di­je­te, do­bi­ja­te još jed­nu so­bu. I bes­plat­nu zdrav­stve­nu za­šti­tu i ško­lo­va­nje, na­rav­no. Upr­kos to­me lju­di sa za­pa­da mi­sle da je dr­ža­va iz­vor sva­kog zla. U ka­pi­ta­li­zmu ne­ma na­uč­nih te­o­ri­ja o sta­no­vi­ma u dru­štve­nom vla­sni­štvu jer tu ne­ma pro­fi­ta – sma­tra on.
Prug ve­ru­je da „sr­ce Mark­so­vog dje­la” ni­ka­da ni­je bi­lo re­le­vant­ni­je, ma­da je u pro­šlo­sti bi­lo mno­go im­pro­vi­za­ci­ja i po­gre­šnih tu­ma­če­nja Mark­sa.
– Ipak, mark­si­zam po­la­ko ula­zi u evrop­ske par­la­men­te. Već je ušao, kroz Si­ri­zu. To do­ka­zu­je da je mo­gu­će obra­ća­ti se lju­di­ma na mark­si­stič­ki na­čin čak i u 21. vi­je­ku – do­da­je on.