Naj­no­vi­je ostva­re­nje bra­će Ka­ra­džić, film „Bi­ser Bo­ja­ne” pre­mi­jer­no će bi­ti pri­ka­zan ve­če­ras od 20 sa­ti u ho­te­lu Splen­did u Bu­dvi. Glav­ni ak­te­ri ljet­nje ko­me­di­je, me­đu ko­ji­ma su Mi­lu­tin Mi­ma Ka­ra­džić, Sla­ven Do­šlo i Va­nja Ne­na­do­vić, po­zdra­vi­će ve­če­ras mno­go­broj­nu pu­bli­ku ko­ja sa ne­str­plje­njem oče­ku­je pri­ka­zi­va­nje ovog fil­ma.
Pre­mi­je­ra je re­pri­za Te­le­to­na i još je­dan hu­ma­ni pro­je­kat bra­će Ka­ra­džić i ci­je­le eki­pe fi­la „Bi­ser Bo­ja­ne”.
- Po­en­ta ni­je u vi­si­ni kar­te, ali je po­en­ta da će svi ku­pi­ti kar­tu a sav no­vac od pro­da­je oti­će dje­ci obo­lje­loj od ra­ka u Cr­noj Go­ri. Mi­slim da je to sja­jan čin. Po­zo­vam sve lju­de ko­ji že­le da po­gle­da­ju film ne­ka sa tih pet eura uče­stvu­ju u toj ak­ci­ji. Mi smo da­nas ku­pi­li kar­te i za glum­ce ko­ji će se po­klo­ni­ti pu­bli­ci – ot­krio je Mi­ma.
Ako je su­di­ti po re­ak­ci­ja­ma pu­bli­ke na­kon be­o­grad­ske i no­vo­sad­ske pre­mi­je­re, i či­nje­ni­ci da je za sve­ga 12 da­na film po­gle­da­lo čak 57 hi­lja­da gle­da­la­ca ne­ma sum­nje da će no­vo ostva­re­nje bra­će Ka­ra­džić još jed­nom po­mje­ri­ti gra­ni­ce gle­da­no­sti ne sa­mo kod nas već i ši­rom re­gi­o­na. Fil­mo­vi, se­ri­je, pred­sta­ve ko­je ovaj po­pla­ran dvo­jac stva­ra, obo­ža­va­ju naj­ši­re na­ra­od­ne ma­se, pa iako na­gra­de i pri­zna­nja za nji­hov rad iz ne­kog raz­lo­ga iz­o­sta­ju, oni ne po­su­sta­ju već od­lič­nim pri­ča­ma, atrak­tiv­nim lo­ka­ci­ja­ma i sa­rad­njom sa sjaj­nim glum­ci­ma pru­ža­ju pu­bli­ci ne­za­bo­rav­no is­ku­stvo i vra­ća­ju osmjeh na li­ce. U in­ter­vjuu za „Dan” uoči ve­če­ra­šnje pre­mi­je­re glu­mac Mi­ma Ka­ra­džić di­je­li uti­ske sa sni­ma­nja no­vog fil­ma, pri­ča o sjaj­noj glu­mač­koj eki­pi, no­vim pro­jek­ti­ma ko­ji se uve­li­ko pri­pre­ma­ju, ali i ot­kri­va ko su ju­na­ci nje­go­vog do­ba.
Po­če­tak va­še ka­ri­je­re ve­zu­je se za film Lje­po­ta po­ro­ka ko­je je sni­man na Adi Bo­ja­ni, i evo vas na­kon 30 go­di­na po­no­vo na is­toj lo­ka­ci­ji sa no­vim ostva­re­njem... mo­že­te li da upo­re­di­te ta dva fil­ma osim za­jed­nič­ke Ade Bo­ja­ne i či­nje­ni­ce da ni­ko vi­še ni­je na­pra­vio film na toj lo­ka­ci­ji?
- Ada Bo­ja­na je bi­ser i ovaj film de­fi­ni­tiv­no ima dvi­je sim­bo­li­ke, je­dan bi­ser se de­ša­va u rad­nji fil­ma, a dru­gi bi­ser je Ada Bo­ja­na. To ni­je ni­ka­kva re­po­r­ta­žna pri­ča ni­ti se mi ba­vi­mo re­por­ta­žnim fil­mo­vi­ma. Mi­lan osmi­sli pri­ču a on­da tu pri­ču sta­vi­mo u ne­ki pro­stor. Po­ku­ša­va­mo da taj pro­stor bu­de što ljep­ši i in­te­re­sant­ni­ji. Ovaj film se mo­gao de­si­ti pot­pu­no jed­na­ko i u Be­ra­na­ma, Vr­njač­koj ba­nji, Zla­ti­bo­ru ali mi smo oda­bra­li Adu Bo­ja­nu iz hi­lja­du jed­nog raz­lo­ga. Pr­vo što su to ne­stvar­no li­je­pa sni­ma­nja, što je Ada bes­ka­raj­no za­ni­mlji­va lo­ka­ci­ja. Ima­li smo pro­blem što smo mi ne­ko­li­ko ka­mi­o­na sme­ća mo­ra­li da iz­ne­se­mo ka­ko bi­smo mo­gli da sni­ma­mo taj film. Kad ka­žem Ada Bo­ja­na mi­slim na ci­je­lu ul­cinj­sku Ve­li­ku pla­žu za­jed­no sa ostr­vom i vi ima­te osje­ćaj da osim tog ho­tel­skog di­je­la ko­ji je tu i ne­kih pri­vat­nih pla­ža ko­je su na­pra­vlje­ne ono što je u za­le­đu sve­ga to­ga je ni­či­je i mi­slim da to ni­ko ne či­sti go­di­na­ma. Na­rav­no, ljud­ski fak­tor je ne­mi­no­van. E sad, ljep­ša stra­na sve­ga to­ga je­ste lje­po­ta Ade Bo­ja­ne, i to što je još uvi­jek di­vlja. Na­ma je za sni­ma­nje ovog fil­ma bi­lo neo­p­hod­no da ima­mo upra­vo to ne­što što ni­je ur­ba­ni­zo­va­no i iz­gra­đe­no, na kra­ju kra­je­va mi­slim da je ono naj­ljep­še u Cr­noj Go­ri ono što čo­vjek ni­je pip­nuo. Kad smo ra­di­li Lje­po­tu po­ro­ka, pri­je 30 go­di­na sam pr­vi put u ži­vo­tu bio na Adi Bo­ja­ni i od ta­da sam sva­ke go­di­ne do­la­zio. Vo­lim one re­sto­ra­ne, lju­de ko­ji ta­mo ra­de a ko­ji su ve­li­ki lju­bi­te­lji tog mje­sta. Si­gu­ran sam da u re­gi­o­nu po­sto­ji bar 80 od­sto lju­di ko­ji ni­ka­da ni­su do­šli u Ul­cinj, a isto ta­ko sam si­gu­ran da po­sto­ji ve­li­ki broj Cr­no­go­ra­ca ko­ji ni­je bio na Adi. Dra­go mi je da su se svi mo­ji lju­di iz eki­pe uvje­ri­li u jed­nu stvar a to je da su Ul­ci­nja­ni iz­u­zet­no do­bri lju­di.
Film Bi­ser Bo­ja­ne se ba­vi po­ro­di­com i vje­či­tim pi­ta­njem ka­ko je sa­ču­va­ti po­seb­no u ovim vre­me­ni­ma... sa ko­jim ste se iza­zo­vi­ma su­o­ča­va­li dok ste ra­di­li na ovom ostva­re­nju? Ko­ja je po­ru­ka fil­ma?
- Bi­ser Bo­ja­ne ima dvi­je pri­če ko­je se pre­pli­ću. Jed­na je po­ro­dič­na pri­ča, iz­me­đu oca i si­na ko­ja je prak­tič­no dra­ma. S dru­ge stra­ne je jed­na ro­meo- ju­li­jev­ska pri­ča o za­bra­nje­noj lju­ba­vi dvo­je mla­dih ko­ja se pre­tvo­ri u jed­nu ri­man­tič­nu pri­ču. Ima­te prak­tič­no dvi­je dra­me ko­je se pre­pli­ću ali kad smje­sti­te to u ne­ke okol­no­sti i uz­me­te ta­kve glum­ce i re­di­te­lja on­da se sve to po­pu­ni sa si­ja­set ko­mič­nih ele­me­na­ta. Ne znam šta je kon­kre­tan ža­nr, ali sam si­gu­ran da ima i ak­ci­o­nog i ro­man­tič­nog i me­lo­dram­skog, a ima i ele­me­na­ta ko­me­di­je.
Va­ši fil­mo­vi su na­mi­je­nje­ni naj­ši­roj pu­bli­ci, i po­zna­ti se kao ne­ko ko u svo­jim ostva­re­nji­ma afir­mi­še­te i da­je­te pri­li­ku mla­dim glum­ci­ma... Ko sve či­ni glu­mač­ku eki­pu u ovom fil­mu i ka­kva je bi­la at­mos­fe­ra na sni­ma­nju?
- Ov­dje ima­mo dvo­je mla­dih lju­di iz Be­o­gra­da, Sla­ve­na Do­šla ko­ji je tre­nut­no naj­po­pu­lar­ni­ji glu­mac, za­tim Va­nju Ne­na­dić. Ono što mo­ram da is­tak­nem kod nas već iz pro­jek­ta u pro­je­kat glu­mi Emir Ća­to­vić ko­ji je sja­jan glu­mac i sad tu su na­rav­no i Cr­no­gor­ci po­čev od Vo­ja Kri­vo­ka­pi­ća, Mom­či­la Pi­ću­ri­ća. Na­rav­no ni­je­dan pro­je­kat ne ra­di­mo bez Mla­de­na Ne­le­vi­ća i Du­brav­ke Dra­kić. U fil­mu se ta­ko­đe po­ja­vlju­ju i Mi­ra Ba­njac, An­dri­ja Mi­lo­še­vić, Hri­sti­na Po­po­vić, Du­šan Kov­če­vić i dru­gi. Ni­kad ne pra­vi­mo po­dje­lu ka­da bi­ra­mo glum­ce da li su iz Cr­ne Go­re ili Sr­bi­je već uzi­ma­mo glum­ce ko­ji mo­gu to da od­i­gra­ju. Kroz Bu­dvu na pje­nu od mo­ra je pro­šlo 157 glu­ma­ca, od to­ga 79 su bi­li mla­di glum­ci, po­la njih ni­je za­i­gra­lo ni­šta vi­še po­sle to­ga. Ov­dje kod nas po­sto­je Grad­sko po­zo­ri­šte i CNP, sve dru­go je pi­ta­nje šta je pro­fe­si­on­la­no. U Austra­li­ji sma upo­znao mno­ge glum­ce ko­ji se ba­ve i ne­kim dru­gim po­slo­vi­ma, idu na ka­stin­ge i kad do­bi­ju ulo­gu pre­or­jen­ti­šu se, ali oni ra­de i dru­ge po­slo­ve osim glu­me, ne sje­de sa­mo i če­ka­ju. Na­ma je to iz­gle­da iskon­sko da sje­di­mo i ko­men­ta­ri­še­mo sva­ko­ga ko ra­di. Ima­ju jed­ne na­še no­vi­ne ko­je ob­ja­vlju­ju ko­me­na­ta­re pa sad ti ju­na­ci bez ime­na i pre­zi­me­na za­mje­ra­ju po­je­din­ci­ma i vri­je­đa­ju ih. Do­sta lju­di u ovoj dr­ža­vi ne ra­di ni­šta, ali šta god ne­ko ne­što dru­gi ra­di oni kom­ne­ta­ri­šu, a pri tom i da­lje ži­ve u ma­mi­nom i ta­ti­nom sta­nu. E ta bo­lest nas pra­ti, a pra­ti nas još jed­na stvar, ako je naš čo­vjek ne­što ura­dio, e on­da to ne va­lja. To je ne­ka ka­rak­te­ri­sti­ka na­ci­je, mi sve što smo ura­di­li to je na­i­šlo na ne­ku kri­ti­ku ov­dje. Zna­te, Bu­dva na pje­nu od mo­ra se je­di­no ni­je Bu­dva­ni­ma svi­dje­la, a za­što -ne znam, ali im se ne do­pa­da.
Bi­ser Bo­ja­ne je imao be­o­grad­sku i no­vo­sad­sku pre­mi­je­ru... Ka­kve su re­ka­ci­je pu­bli­ke, je­ste li za­do­volj­ni?
- I po­zo­ri­šne pred­sta­ve ko­je ra­di­mo ra­di­mo za ši­ro­ke na­rod­ne ma­se, što će re­ći da sve što smo Mi­lan i ja igra­li igra­li smo pred pre­pu­nom sa­lom. Mo­gu da na­ve­dem na pr­ste jed­ne ru­ke pred­sta­ve ko­je ni­su ima­le pu­bli­ku. Ci­je­log ži­vo­ta sam igrao u pred­sta­va­ma ko­je su ima­le ve­li­ku pu­bli­ku, gle­da­nost, ra­di­li smo fil­mo­ve ko­ji su sjaj­no pro­šli kod gle­da­la­ca i ra­di­li smo se­ri­je ko­je su ima­le ve­li­ki rej­ting. To ni­je pi­ta­nje ni do­vi­tlji­vo­sti ni ne znam ko­je vr­ste ta­len­ta, to je pi­ta­nje oda­bi­ra te­me i pri­stu­pa po­slu. Bu­dva na pje­nu od mo­ra je bi­la gle­da­ni­ja u Hr­vat­skoj od mno­gih hr­vat­skih se­ri­ja, u Sr­bi­ji je bi­la naj­gle­da­ni­ja se­ri­ja, u Slo­ve­ni­ji če­ti­ri pu­ta re­pri­zi­ra­na. To su ne­ke stva­ri ko­je smo mi ima­li. Sa Gor­či­lom smo na­pra­vi­li 270 hi­lja­da gle­da­la­ca, to je bi­lo vi­še ne­go što su svi fil­mo­vi u re­gi­o­nu na­pra­vi­li te go­di­ne. Ni­kad ni­smo bi­li pred­lo­že­ni ni za ka­kvu na­gra­du ni­ti je do­bi­li, tad je za Oska­ra pred­lo­žen sja­jan film mo­je dru­ga­ri­ce, a mi ni­smo oti­šli. Ne­mam ja ni­šta pro­tiv, ni­ti tra­žim na­gra­de. Mi ho­će­mo da ra­di­mo i ra­di­mo. Is­tje­ra­mo ne­ka­ko sve na či­stac, po­ku­ša­va­mo i uspi­je­va­mo ne­ka­ko da do­đe­mo do kra­ja. Ima­mo sjaj­nu po­moć od svih ko­le­ga u Cr­noj Go­ri, ra­di­mo sa svim glum­ci­ma od­lič­no i mi­slim da svi oni vo­le da ra­de sa na­ma . Ima­li smo jed­nu ne­vje­ro­vat­nu sre­ću, a ta sre­ća se zo­ve Vi­sion te­am , Dra­gan Đur­ko­vić ko­ji je ušao sa na­ma u sve pro­jek­te i on je je­dan od naj­o­zbilj­ni­jih pro­du­ce­na­ta na Bla­ka­nu. Za­jed­no sa njim uspje­li smo da na­pra­vi­mo sve što smo za­mi­sli­li i ono što tek tre­ba­mo da ura­di­mo za šta mi­sli­mo da će bi­ti naj­e­po­hal­ni­je, to će­mo ra­di­ti na lje­to.
Va­ši fil­mo­vi i se­ri­je su pra­va tu­ri­stič­ka raz­gled­ni­ca, Bu­dvu ste pri­ka­za­li na naj­ljep­ši na­čin, evo sad i Adu Bo­ja­nu... ima­te li za­mi­šlje­nu još ne­ku lo­ka­ci­ju ko­ja bi bi­la atrak­tiv­na za va­še na­red­no ostva­re­nje?
- Kad gle­da­te Džejms Bon­da po­že­lje­li bi­ste da se na­đe­te na tim naj­ljep­šim svjet­kim lo­ka­ci­ja­ma. Mi ne­ma­mo sred­stva za to ali ko­ri­sti­mo ovo što ima­mo ov­dje. Ono što je ja­ko bit­no je­ste da je sva­ki naš pro­je­kat i Bu­dva na pje­nu od mo­ra, Gor­či­lo, Pro­me­ni me, pa i Bi­ser Bo­ja­ne de­fi­ni­tiv­no je Mi­la­nov i moj amar­kord i mi se stal­no vra­ća­mo u ne­što što smo pro­šli, tre­ti­ra­mo lju­de ko­je smo mi u ži­vo­tu sre­li, pri­če ko­je smo u ču­li. To su fan­ta­stič­ne stva­ri i sje­ća­nja ko­ja vra­ća­mo kroz na­ša ostva­re­nja. Ima­mo još 101 ide­ju o lo­ka­ci­ja­ma i sve su ve­za­ne za Cr­nu Go­ru, ali na­rav­no tre­ba do­ći do uslo­va za rad. Mo­ram da na­go­vi­je­stim da je ovo već ne znam ni ko­ji po re­du put da iz­la­zi­mo sa mi­nu­som, i on­da se čo­vjek pi­ta za­što to ra­di­mo. Ali pro­sto , to je bor­ba, to je naš po­sao i mi se ba­vi­mo sa­mo ovim u ži­vo­tu. Mi smo za sva­ki po­sao di­za­li kre­di­te i pro­da­va­li čak ne­ke sta­vri, da­li smo se­be mak­si­mal­no. Ni­smo ni­kad do­bi­li po­moć te vr­ste ni od ko­ga u Cr­noj Go­ri sa ko­jom bi mo­gli da ura­di­mo po­sao, a tra­ži­li smo je mno­go pu­ta, po­čev­ši od vr­ha dr­ža­ve. Ne­ki su nam lju­di na­rav­no iz­la­zi­li u su­sret. Ali do­bro, to je to, ne­ma ku­ka­nja, ide­mo da­lje i ra­di­mo.
Ve­če­ras je ve­li­ka cr­no­gor­ska pre­mi­je­ra fil­ma Bi­ser Bo­ja­ne u ho­te­lu Splen­did. Ka­kva su Va­ša oče­ki­va­nja?
- Film Bi­ser Bo­ja­ne je ja­ko do­pa­dljiv, do­no­si pre­li­je­pu pri­ču, sjaj­ne glum­ce, pre­div­ne objek­te i am­bi­jen­te. Ovaj film pro­sto ne mo­že da se ne do­pad­ne osim ako ne­ko ima već ne­ku pri­mjed­bu na Mi­mu Ka­ra­dži­ća, što mu je gla­va ta­kva ili ako se ne­ko­me uči­ni da ga vi­đa­ju če­šće ne­go što bi htje­li, ali to je ta­ko. Lju­di če­sto ne­go­du­ju da ne­će da gle­da­ju Pin­ko­ve Zvi­je­zde ili Grand ili Pa­ro­ve...Pa da­ljin­ski upra­vljač i po­sto­ji da pre­ba­ciš ka­nal. Što me bri­ga što je na kom ka­na­lu, ja sa­mo pre­tr­čim i gle­dam sa­mo ono što mi se do­pad­ne. To je su­šti­na. Ko­me se ne do­pa­da Mi­ma Ka­ra­džić ne mo­ra da ide ni u bi­o­skop, ne­moj se­be da mal­tre­ti­raš da ideš, da gle­daš ako već u star­tu znaš da će ti on sme­ta­ti. Mi­slim da je ovaj film pot­pu­no dru­ga­či­ji, jer ni­je sa­mo raz­bri­bri­ga. Po­red ko­men­ta­ra da je od­li­čan film u 99 od­sto slu­ča­je­va gle­da­lac ka­že da bi istog se­kun­da vo­lio da je na Adi Bo­ja­ni, dru­ga stvar je da za tih sat i 50 mi­nu­ta ne mi­sliš ni ­na ­šta dru­go, i tre­će, mo­žda i naj­bit­ni­je da od po­čet­ka do kra­ja dr­ži ti osmjeh na li­cu čak i kad iza­đeš iz sa­le. Mi­slim da to ni pred­sjed­nik dr­ža­ve ne mo­že ni­ka­da na­pra­vi­ti.
Film na­ja­vlju­je i se­ri­ju u na­stav­ku. Ka­da mo­že­mo da je oče­ku­je­mo?
- Otom po­tom, aj­mo sa­da da gle­da­mo film. Film je do­sad pri­ka­zan u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du i još ne­kim gra­do­vi­ma u Sr­bi­ji. Pro­šao je fe­no­me­nal­no. Već ima­mo 57 hi­lja­da gle­da­la­ca što je za 12 da­na fe­no­me­nal­no, to do­đe čak 4,5 hi­lja­de gle­da­la­ca dnev­no. Ono što je na­ma ja­ko bit­no je­ste ka­ko će film pro­ći u Cr­noj Go­ri. Ono što me­ne naj­vi­še in­te­re­su­je, je­su pr­ve re­ka­ci­je pu­bli­ke pr­vo u Sple­ndi­du, po­tom u Ul­ci­nju. Čak je pre­mi­je­ra u Ul­ci­nju pr­va pre­mi­je­ra ika­da, i je­dva če­kam da vi­dim ka­ko re­a­gu­ju Ul­ci­nja­ni na svoj grad. Tre­ća pre­mi­je­ra bi­će 5. mar­ta u Pod­go­ri­ci či­ja je pu­bli­ka ipak re­le­vant­ni­ja od ove u Splen­di­du.
Šta se de­ša­va sa če­tvr­tim ci­klu­som se­ri­je „Bu­dva na pje­ni od mo­ra”. Do­ma­ći me­di­ji su pre­ni­je­li da ste tu­ži­li Op­šti­nu Bu­dva zbog du­go­va­nja.
- Ni­je to ne­ka pom­pa. Da­nas se tu­žbom na­pla­ću­ju mno­ga du­go­va­nja. Čak ne­ke fir­me sa­me tra­že. Dug je ostao pri­je če­ti­ri go­di­ne i to ni­je dug Mi­mi već se­ri­ji, jer se taj no­vac du­gu­je ci­je­loj eki­pi od 70 lju­di. I što bi ti lju­di bi­li za­ki­nu­ti. Ra­di­li su po­šte­no svoj po­sao. Sva jav­nost u re­gi­o­nu je upo­zna­ta sa gle­da­no­šću se­ri­je. Ako op­šti­na Bu­dva ni­je za­in­te­re­so­va­na ne mo­že­mo na­sta­vi­ti sa se­ri­jom. Ako bu­de za­in­te­re­so­va­na za če­tvr­tu se­zo­nu to je dru­ga pri­ča, jer sva­ko­dnev­no ču­je­te ka­ko Cr­na Go­ra ni­ka­da ni­je ima­la ta­kvu re­kla­mu i pro­pa­gan­du kao sa tom se­ri­jom. Bi­lo bi li­je­po da se Op­šti­na Bu­dva iz­ja­sni na tu te­mu, da ka­žu na­ma se to ne do­pa­da, tre­nut­no ni­s­mo ili je­smo za. Da­kle, sma­tram da o na­stav­ku se­ri­je tre­ba da pi­ta­te čel­ni­ke Bu­dve. Dža­ba je sva pri­ča ako oni ni­je­su za­in­te­re­so­va­ni.
Ka­da je po­sao u pi­ta­nju sa va­šim bra­tom Mi­la­nom či­ni­te sa­vr­šen tan­dem. Po­sto­ji li ne­što oko če­ga se ipak ne­kad su­ko­bi­te?
- Mi se su­ko­blja­va­mo sva­kog da­na tri pu­ta dnev­no. Tre­nut­no ra­di­mo se­ri­ju Kom­ši­je. Na s­nima­nju smo po 10 sa­ti dnev­no. I sa naj­ljep­šom že­nom na svi­je­tu i sa bra­tom ro­đe­nim na­kon to­li­ko sa­ti mo­raš se su­ko­bi­ti. Obo­ji­ca smo eks­plo­ziv­ni, pa ta­ko bur­no re­ga­u­je­mo. Mi se su­ko­bi­mo oko sve­ga. Kad ne­ko sa stra­ne to gle­da ne mno­že da vje­ru­je, ali bu­kval­no se za­ka­či­mo kao dje­ca. Me­đu­tim, sve te na­še sva­đe se za­vr­ša­va­ju na pos­lu i ne idu da­lje oda­tle. Kad ne ra­di­mo mi smo za­jed­no. na­sta­vi­li smo tra­di­ci­ju po­ro­dič­nih dru­že­nja i opu­plja­nja jer je ta­ko b­i­lo i za ži­vo­ta na­še maj­ke. Kod nje smo svi bi­li na oku­pu u 11 sa­ti, ona sje­di u če­lo sto­la, za­jed­no ru­ča­mo, i po­sle kud ko­ji mi­li mo­ji do sju­tra uju­tru u 11. Ve­za­ni smo i po­slo­vi­ma, Mi­lan je re­di­telj ja glu­mac, ni­sam po­sao pro­du­cen­ta iza­brao zbog zva­nja ne­go smo shva­ti­li da ne­će ni­ko stvo­ri­ti uslo­ve za rad i zva­ti te­be da ra­diš, ako imaš ide­ju on­da ti mo­raš stvo­ri­ti uslo­ve za rad. To ne pa­da s ne­ba. Ne­ki glum­ci ra­de, sni­ma­ju, pu­tu­ju, ja to ne­mam ako se­bi te stva­ri ne obez­bje­đu­jem. Mi­lan i ja ima­mo sre­ću da ima­mao Ga­gu Đur­ko­vi­ća i Vi­si­on Te­am, ko­ja je se­strin­ska fir­ma na­šoj MM pro­duk­ci­ji. Da­nas ni­ko ni­šta ne ra­di ako ne­ma ne­ku ko­rist. Ja ne vje­ru­jem ni­jed­nom čo­vje­ku ko­ji ka­že da ne­što ra­di jer je ve­ći Cr­no­go­rac od me­ne. Mi­slim da ja do­volj­no vo­lim svo­ju ze­mlju gdje sam ro­đen, gdje su svi mo­ji ro­đe­ni i ja ne­mam ni­jed­nu dru­gu di­men­zi­ju. Ne sma­tram da je ne­ko­ ve­ći Cr­no­go­rac od me­ne­a­li sam ja sa­mo do­volj­no kul­tu­ran da to ne is­ti­čem. Ne mo­gu sa­da do­ći u ka­fa­nu i vi­ka­ti da sam Cr­no­go­rac, ne znam što to zna­či. To bi bi­lo isto kao da sta­neš sa pet mu­ška­ra­ca i vi­češ da si mu­ška­rac. Ne­ko će re­ći, pa što ako si, tvoj pro­blem...A. Šabotić


Apla­uz je mo­ja ži­vot­na na­gra­da

Iza se­be su broj­ne ulo­ge, ostva­re­nja pri­zna­nja... na šta ste naj­po­no­sni­ji u do­sa­da­šnjoj ka­ri­je­ri?
- Ja ni­sam glu­mac ko­ji je do­bi­jao na­gra­de u ži­vo­tu i iskre­no ni­je mi to sad ne­što ni zna­čaj­no. Bi­ti glu­mac ne­ma ve­ze sa na­gra­da­ma. Na­gra­da je na­gra­da ako ima ne­što od nje, ako ti do­ne­se ne­ki ime­tak. Vri­jed­nost na­gra­de za­vi­si i od to­ga ko ti je da­je. Kao glu­mac na sce­ni sam bio hi­lja­da­ma pu­ta i sva­ki put do­bi­jao apla­u­ze. ka­da bih sa­brao sve apla­u­ze ko­je sam do­bio taj apla­uz bi tra­jao ne­ko­li­ko hi­lja­de ve­če­ri bez pre­stan­ka. E to je za me­ne ži­vot­na na­gra­da. Na­gra­da je ba­vi­ti se po­slom ko­ji vo­liš. Dra­gan Đur­ko­vić i ja ima­mo obi­čaj da se ču­je­mo sva­ko ju­tro i ne ka­že­mo haj­de da ra­di­mo, ne­go haj­de da za­ba­vlja­mo na­rod. Na­gra­da je da umi­ješ da za­ba­vljaš na­rod.


Moj brat je ju­nak da­na­šnjeg vre­me­na

Da li i da­lje sma­tra­te da Mar­ka Mi­lja­no­va tre­ba da pro­či­ta­ju svi­ o­ni ko­ji se sma­tra­ju ju­na­ci­ma da­na­šnjeg vre­me­na da bi shva­ti­li što su?
- Ne da pro­či­ta ne­go da je či­ta što če­šće. Me­ni je u toj knji­zi bi­lo fan­ta­stič­no to što mo­žeš na­u­či­ti ka­ko da sa­ču­vaš dru­ge od se­be. Bi­lo bi fe­no­me­nal­no ba­vi­ti se ti­me, ka­ko da sa­ču­vaš lju­de od se­be, svo­je ba­ha­to­sti, svo­je pri­če, lju­bo­mo­re. Imaš da­nas lju­bo­mor­nih mo­ma­ka ko­ji iz ne­ke svo­je mu­ško­sti pre­bi­je dje­voj­ku, ali ne zna ka­ko sa­ču­va­ti te dru­ge oso­be od se­be i svo­jih lo­ših oso­bi­na. E u nam je Mar­ko oči­tao lek­ci­ju a mi se opet po­na­ša­mo kao drip­ci.
Ko su ju­na­ci da­na­šnjeg vre­me­na?
- Znam si­gur­no da ni­su po­li­ti­ča­ri, da ni­su star­le­te, da ni­su zvi­je­zde pje­va­nja ili ko zna če­ga. Da­nas je ju­nak na­šeg vre­me­na sva­ki čo­vjek ko­ji ra­di ne­ki do­bar po­sao. Da ko­mu­ni­ci­ra sa so­bom i svo­joj po­ro­di­ci i da pri­u­šti li­je­po se­bi i lju­di­ma oko se­be. Kad ču­jem da vo­le lju­de i svi­jet to se sve svo­di na mi­si­ce ko­je že­le mir u svi­je­tu. Če­sto to na­če­lo bu­de sa­mo fra­za. Mi­slim da su ju­na­ci da­na­šnjeg vrem­na obič­ni, rad­ni, po­šte­ni i vri­jed­ni lju­di. Ju­nak da­na­šnjeg vre­me­na je me­ni moj brat. Ne­mam ni­šta pro­tiv ako ne­ko­me ni­je, ali me­ni je­ste. Mi­lan će na­pra­vi­ti još do­sta pred­sta­va, fil­mo­va i se­ri­ja, ali ne­će ni po­ku­ša­ti da na­pra­vi ne­što epo­hal­no što lju­di mi­sle da bi tre­ba­lo. Ju­na­cu su ne­ki lju­di ko­ji napra­ve ne­što što ne­će da uljep­ša pri­ro­du, ali je ne­će ni upro­pa­stiti. Po­gle­daj­te na­šu ze­mlju gdje god je za­ko­pao kramp tu je na­sta­la pa­pa­zja­ni­ja.